Мене је у старту потјерао
малер. Шинобус се зауставио
тачно испред моста. Некоме је живот био додијао, па се бацио под челичне
точкове ове грдосије да тако своје муке скрати, а моје путовање неподношљиво
продужи. Наиме, пропустио сам воз за Загреб у који је требало да пресједнем у Шиду. Каснио сам на пријем и оријентацију у команди Пете
армије. Док су сви путници изашли да виде разбацане комаде мртвог тијела, ја
сам једини остао у вагону. Шта ја ту могу да учиним? Ништа! Треба пустити
службене органе да раде свој посао. Радознала руља само може да смета, а ја тој
руљи нисам припадао. Бар не сад! Сједио сам и посматрао кроз прозор. Видио сам
трагове крви, комаде поцијепане одјеће и људску руку одбачену у страну! Био је
то призор који нисам желио да видим, али оку не можеш увијек наредити гдје ће
да гледа. Кад једном погледа, касно је за кајање. Нежељена слика остаје у глави
меморисана, вјероватно цијелога живота, све док је глава жива и док
функционише.
Сјетих се Шаганца, свог доброг друга из дјетињства. У то вријеме се није знало
шта је с њим и гдје се налази. Говорили су да је постао скитница и глувари
около. О њему су се причале легенде, те да су га видјели гдје спава у некаквој
земуници, те да спава по возовима, те да је негдје у кафанској атмосфери сам
себи разбио флашу коњака о главу... Али, кућу је напустио и нико није могао да
га нађе. Од свега тога ја сам као чињеницу имао само ово посљедње – ни ја га
код куће нисам могао наћи. Више сам вјеровао да се негдје снашао, смјестио у
боље, можда дошао и до некаквог посла, па нас, старо друштво, заборавио, или
можда одлучио да нас бар привремено избаци из свог живота. Вријеме нас је
полако ионако растављало. Он је у свом животу бирао наизглед лакше, краће, али
и ризичније путеве. Ја сам пак бирао оне теже, дуже, али и на неки начин
сигурније. Мој пут је био да ме кроз живот води организован систем, док је Шаганца
водила лична интуиција, осјећај непокорности и слободе. Временом ћу се сјећати
ових различитих путева, ове наше раскрснице, посебно у тренуцима кад сам се
очајнички борио да се одупрем систему који је прописивао сваки мој корак, од
јутра до вечери, систему који ми је чак и снове желио да пропише, да одреди шта
и када смијем да сањам, а шта не. Тога ћу се посебно сјећати у тренуцима кад се
систем почео распадати и кад више није имало шта да ме води, кад више није
имало шта да ми планира сваки мој тренутак, кад сам за сваку кору хљеба морао
да се сналазим, кад сам скоро био изгубљен и сваког тренутка се питао – шта
сад?
Али, у овом моменту, гледајући кроз прозор вагона, буљећи у ту крваву и
одбачену руку, питао сам се: да ли је то можда Шаганчева рука?
Јер, у то вријеме сам се некако плашио за њега. Да себи нешто лоше не уради? Скупа
је слобода једног скитнице! Она се најчешће плаћа душевним болом, одбаченошћу
од система и личном пропашћу. Одбаченост од система! Да, то је била та отрцана
фраза у коју смо вјеровали – да лично пропадаш ако те систем одбаци, ако си
нека врста животиње, ако си недиригован ловац на широком пољу, ако те нико није
уклопио у своје шаблоне да би ти заузврат обезбиједио дневне потребе које ће те
одржавати у животу. Потребе које ће те само регенерисати до оне неопходне мјере
да би могао и даље служити систему! Систем се трудио да ти никако не да више од
тога, јер све што ти да више од тога – омогућава ти и неки дио слободе који ти он,
систем, никако не жели пружити. Јер његов једини задатак је да те трајно веже
за себе и одагна ти сваку помисао да без њега можеш преживјети.
Моје питање је остало без одговора (који ће ипак доћи много година
касније), јер је шинобус коначно кренуо, али сљедећи воз за Загреб наилазио је тек
за наредних шест сати...
Јесте ли икад размишљали о томе како чекање на жељезничкој станици умије
да буде досадно и напорно, поготову ако са собом вукљарите више од једне путне
торбе? Хтјели не хтјели, ви морате себи пронаћи некакву глупост која ће вам
прекратити вријеме. Ако је отворен ресторан „Чубураˮ, или онај „Под липомˮ, спасени
сте. Јешћете и ако вам се не једе. Пићете и ако вам се не пије. И на лумперајку
ћете бити спремни, ако вам се пружи прилика и ако сте довољно млади и луди.
Сјећам се, под липом тог истог ресторана сам четири године раније, као још
зелен подофицир, пуцао из пиштоља, онако, у ваздух, за весеље... Та жељезничка
станица је била раскрсница свих мојих путева. Сви су водили преко ње! Шид,
станица кроз коју сам, путујући из оног мог слијепог цријева, увијек морао проћи!
Кад сам из далека долазио на ту станицу, осјећао сам се као код куће, мада је
до куће још увијек било далеко. Наиме, некад се за пресједање ту чекало и по
цијелу ноћ. Тако је било и те ноћи. У Шиду сам дочекао јутро, што у кафани, што
у станици милиције. Сваки долазак у родни крај ми је будио јаке емоције. Службовање
широм земље и ријетки доласци кући чинили су да крв проради у тим ријетким
приликама. Познате Циганке из мог родног краја пјевале су „У лијепом старом
граду Вишеградуˮ. Моју пјесму! Препознаше ме кад сам ушао с рођаком који је
такође путовао кући и с којим се случајно нађох. Заправо, путеви кроз шидску
станицу не могу бити случајни! Кроз њу сви морамо да прођемо. „Само за Ратка и
његово друштвоˮ, рече Рајка Циганка, па настави пјевати. У мени се нешто потпуно
окрену. Изгубих самоконтролу. Изађох под ту липу и испалих неколико метака у
ваздух...
Настависмо пити и наздрављати доласку кући. И, таман кад сам се загријао за „игранкуˮ,
стигоше милицајци. Видим, један од гостију очима показује на мене. Приђоше и
разоружаше ме. Стрпаше и мене и рођака у „марицуˮ па у станицу. Срећа, бијах
довољно присебан да се не одупирем и не компликујем ствари. Рекох им да рођак
није са мном учествовао у „паљбиˮ, али он не хтједе да ме остави самог. Каже: „Идем
и ја, што буде с тобом, то и са мномˮ. Њима је свеједно требао свједок за
изјаву, па га ипак поведоше.
Соба за исљеђивање бјеше хладна и празна. Дуго чекасмо. До зоре! Направише
записнике. Пиштољ је, истина, био с војном дозволом, али пуцњава на јавном мјесту
је... не сјетих се тачно какво дјело, али било је нешто као ремећење јавног реда
и мира! Е, сад, колико сам више реметио јавни ред и мир са она три пуцња у ваздух
него ови пијанци што разбијаше флаше чије стакло је прштало око наших глава, и
звучници што су трештали све до Шомлука, 'бем ли га, немам појма. Ипак, са овим
полицајцима у тежем прекршају прођох боље него са онима у Босни и Хрватској кад
прекршаја такорећи није ни било... Ови ми вратише оружје, упозорише ме да ћу
проћи много горе ако тако нешто поновим и вратише нас на жељезничку станицу. Они
у Хрватској су ме за непочињен саобраћајни прекршај казнили поприлично великом
новчаном казном. Напросто, тврдили су да прије десет дана мој ауто није дао
кратко свјетло аутобусу и да је пријављена моја регистарска таблица аута у
прекршају (???). Платих казну да не губим вријеме. Био сам у војној униформи,
журио на дужност. Имао сам горак осјећај да им је мета била моја сивомаслинаста
униформа, а не некакав саобраћајни прекршај. Ипак, такве ствари се не могу
доказати и увијек заврше као инсинуације, док је њихове оптужбе увијек тешко
побити, напросто зато што службеним лицима у саобраћају често и не требају
докази. Ако хоћеш да се браниш на суду, мораш да уложиш пуно труда, потрошиш
поприлично новца и изгубиш пуно времена. Онда је јефтиније платити казну коју
траже, а она је обично мања него што би коштало суђење. Шаганац је имао обичај
да пореди саобраћајце са друмским разбојницима. Говорио је да ове друге
интересује само новац, док ове прве интересује и саобраћајни ред и новац, а шта
их од то двоје интересује више – зависи од њиховог карактера. Ја сам у томе
видио ипак и трећи интерес, онај који ће једног дана довести до распада државе.
А други случај, у Босни, био је индикативнији примјер шовинизма, али
опет недовољан да бих га доказао. Наиме, опет ја за воланом, а на друму чувени
милицијски пар Сејфо и Салих. На излазу из града ка нашем српском селу,
сачекују возила из тог села. Зауставише и мене. Случај бјеше необичан. Ја у
село дошао „фићомˮ а Милан из Швајцарске стигао новим „кадетомˮ. Милан је тај
Шаганац за кога се плаших у оној несрећи под шинобусом. Након дуже времена,
ето, срећом, угладах га жива и здрава, у „кадетуˮ швајцарске регистрације. Дакле,
није спавао ни по возовима, ни по земуницама, но се отиснуо у свијет, трбухом
за крухом. И снашао се, хвала Богу! „Кадетˮ само што не преде! Поздрависмо се и
он предложи да одемо у Брезово Поље на рибу. Ресторан на обали Саве је увијек
имао свјежу. Наравно, то се не одбија. Паркирам „фићуˮ и преселим се у његовог „кадетаˮ.
Поједосмо по порцију кечиге, пописмо по
чашу вина, лијепо се испричасмо и онда назад у наше село. „Кадетовˮ мотор се скоро
не чује. Дивим се унутрашњем дизајну и пожељех да га мало возим. Милан ми
уступи волан. Прођосмо кроз град и, таман да са главне цесте скренемо ка нашем
селу, милиција нас заустави. Ја тек тада схватих да су ми документи остали у „фићиˮ.
Милицајци задржаше Миланове документе и пустише нас да одемо до села, да узмем
своје и да им донесем. Они ће чекати на истом мјесту. За пола сата, Милан ме
довезе код њих и они му вратише његове документе, а узеше моје, возачку дозволу
и службену војну легитимацију. То су тражили, а то је једина легитимација коју
смо ми, војна лица, могли имати. Међутим, нису се задовољили. Тражили су да
чекам поред њих док обаве контролу свих возила која наилазе, што је значило до
краја њихове смјене. У међувремену пратим шта раде. „Чаршијска рајаˮ, хулигани
на моторима, сународници Сејфе и Салиха, наиђу поред њих: „Ђес ба, Сејфо, ђес
ба, Салихеˮ. Чујем, Сејфо их кори: „Шта
радите ту са неисправним моторима, бјеж' да вас не видимˮ. Неком затраже
дозволу, „Немам ба, Салихе, ускоро полажемˮ. „Хајде сад и немој случајно да те сљедећи
пут затекнем без дозволеˮ. Али зато сваког возача који иде за моје село Сејфо и
Салих детаљно претресају. Стево, Мићо, Јован, сви одреда морају да покажу све,
документе, прву помоћ, ланце (усред љета), жмигавце, кочнице... Пишу се казне
за сваку ситницу... Ја пратим. Киптим од бијеса! Ипак смирено прилазим једном
од њих двојице и питам докад они мисле да ме овдје држе. Они кажу: чекај! На
крају, траже да дувам.
– Шта да дувам?!
– Радићемо алко-тест.
– Не долази у обзир! Требало је да то радите кад сам био за воланом, а не сада
кад сам дошао као сувозач. Зар није могуће да сам, након што сам предао волан
његовом власнику, скренуо и попио неко пиво? Сад само одрежите казну што сам
тада возио без докумената, па да идем.
– Видјећемо, сједај позади! – рече онај дебели са брковима.
Сједам у ауто милиције питајући се какве су им сада намјере. Одведоше ме право
у болницу. Тамо дежурни бјеше некакав доктор Мустафа, звани Муфи.
– Муфи, ево имамо клијента за тебе.
Муфи ћути, навлачи ону иглу и без икаквог објашњења приноси је мени пред
очи.
– Хајд', пружи руку.
– Шта хоћеш? – питам већ повишеним љутитим тоном.
– Пруж' ба, руку, да вадимо крв, зар си ћорав?!
– Одбиј од мене и носи ту иглу!
Врли „народни милицајциˮ се тргоше.
– Шта, јел' ти то не даш да ти се вади крв?!
– Не дам! Ово је моја крв! – вичем кроз ходник болнице.
– Вид' ти, вид' господ'на! Неће да дува, а неће ни крв да вади, а! Е, ил' ћеш
радит једно ил' друго, па ти сад одабери.
– Прво, ја се службено не зовем господин, а мислим да ни у вашој служби није
тако. А од тога што тражите нећу радити ни једно ни друго.
– Е, вала, онда ћеш попит нешто треће! – сикти онај дебели и хвата се за
пендрек.
– Немој у болници – кроз шапат му сугерише Муфи.
– Сачекај мало, препусти то мени – упада онај мршавији.
– Дајем ти посљедњу шансу – поче да се обраћа мени – или крв или дување!
Видим да бих могао извући дебљи крај. Ја сам самцат, а њих тројица. Схватио сам
да је и тај доктор Мустафа човјек из њихове „екипеˮ. Свједока немам, а нашао
сам се у опасном друштву. Шовинистичком, у то сам увјерен. Доказа опет немам.
– Добро, дај да дувам – рекох помирљиво.
Балон не показа ни промил алкохола. Они се згледају. Криво им што је
тако, а потрошили су капсулу. Испитивачки се гледају да ли да потроше још
једну. Можда ова није била исправна? Дебели хоће да намјести другу. Мршави га
одвраћа.
– Немој. Потрошићемо и ту џаба. Види се да није пијан.
– Зашто ниси хтио тамо да дуваш кад си тријезан? – окрену се к мени зачуђено.
– Зато што нисам биo задовољан вашим поступком, јер сматрам да је неисправан. И, да вам
кажем, мој рођак је отишао код Веље. (Блефирао сам наивно. Веља је био њихов
начелник кога никад нисам видио).
– А шта мислиш, да Веља има времена за такве? – подругљиво ће дебели.
– Ви мене овдје малтретирате, а њему је Веља случајно ујак. Вриједи пробати.
– А што те малтретирамо? Јесмо ли те тукли?
– Скоро да јесте, мада не знам како би се то завршило. Вјероватно бих ја
извукао дебљи крај. Зато је он ипак отишао да потражи Вељу, злу не требало.
Али, пошто сте ме овдје држали цијелу ноћ, сад ме лијепо одвезите кући па смо
ријешили проблем.
– Ма нек те кући онда вози Веља, јебо те он! – љутито, кроз браду, одбруси дебели
и позва мршавог пратиоца у ауто. Упалише ауто и одоше.
Ја морадох да узмем такси да ме одвезе до мог „фићеˮ.
Сутрадан, није уродио плодом мој покушај да заиста нађем тог Вељу, кога иначе
нисам познавао, али сам о њему чуо из различитих прича. Напросто, он се оградио
од народа па се до њега није могло доћи ако немаш „везуˮ. За даље инаћење
нисам имао времена. Слободно вријеме је истицало и морао сам назад у мој
гарнизон. Активност Сејфе и Салиха ћу поново имати прилику да видим неколико
година касније, у вријеме кад ће се тамни облаци надвити над Југославијом, а
распад идеје „братства и јединстваˮ јако оптеретити и ову нашу малу семберску чаршију.
Наиме, њих двојица ће у пару заустављати појединачна војна возила и прегледати
који товар превозе. Све ће то педантно јављати некој сарајевској централи. Да
не би први изазивали инциденте, наоружани војни пратиоци ће то још једно
вријеме мирно прихватати. Ситуација је свакако необична, јер војни транспорти
су војна тајна, а у држави коју та војска регуларно и легитимно чува, никад се
прије није дешавало да милиција врши рутинску контролу војног товара. Но, и то
је кратко потрајало, а рат је букнуо. Сејфо и Салих су некуд побјегли из ове
чаршије... Причало се да су отишли у Тузлу и да су на Брчанској Малти учествовали
у масакру онe војне колоне која је по
споразуму требало да безбједно напусти тај град... Причало се, а шта је истина, Бог ће га знати. Само
су ријетки из тајних служби имали ту могућност да одржавају везу са сличнима
себи с ону страну новоуспостављеног фронта. Нама, обичним смртницима, сљедовала
је пушка, фронт и глава у торби. За истину нисмо били задужени.
И тако, сједећи у Чубури, док су ми кроз мисли прострујале све те чудно
повезане слике разних догађаја, од Шаганца до Сејфе и Салиха, коначно сам дочекао
и тај сљедећи воз за Загреб. У команду сам каснио пуних шест сати. Био сам
једини нови официр који се није на вријеме јавио на оријентацију и саопштење
дужности. Персоналац је саопштио дужност сваком новом потпоручнику, осим мени. Мене
је прецртао и одредио ми нови распоред. Елитна дужност у Чаковцу је припала
другом колеги, а моје име је премјештено на распоред у Подравину. Кад сам се
коначно јавио дежурном у команди Армије, он ме упутио у Копривницу. Кажу, тамо
се иде по казни, на трупну дужност најнижег ранга и ону коју официри обично
најмање желе. И овдје је улогу у каријери одиграла лоша срећа. Остали фактори
су свакако и однос према дужности, способност прилагођавања, каријеризам,
полтронство, али и резултати. Ипак, срећне околности те могу дићи у висине, а
несрећне оборити у блато. Почетни кораци трасирају пут официрске судбине. Моји
почетни кораци нису били нарочито обећавајући. Неки кажу да официр, да би
успио, већ на почетку каријере мора сањати да постане генерал. Ја сам имао тај
сан... све док први кораци нису најавили много друкчију судбину...
Требало је пуно времена да се прилагодим подравском крају и кајкавском нарјечју. Прва
дјевојка, она међу згоднијим, али и међу слободнијим, бјеше ми необична са
својом кајкавштином за столом у пицерији да сам једва пратио шта говори. „Пицекиˮ,
„пајцекиˮ и „пицокиˮ су ми се толико завртјели у глави да ми се сва пицерија
окретала око мене попут рингишпила. На крају, кад ми цура предложи да одемо на „прцˮ,
остао сам шокиран. „Ратко, црни Ратко, тек си овдје стигао, а већ упадаш у
машину врућих изазоваˮ, помислих. Нејасноћа се брзо отклонила кад је дјевојка
схватила мој зачуђен испитивачки поглед, па ми је објаснила да је ПРЦ, у ствари,
скраћеница за Подравкин рекреациони центар, оближње излетиште на периферији
града.
Године су пролазиле да коначно упознам Подравце као веома гостопримљиве,
вриједне и мирољубиве људе, са чијим говором ћу се временом толико спријатељити
да ћу га причати, у почетку из забаве касније из задовољства, а на крају из
чисте потребе. А кад се с Подравцима почех дружити по њиховим клијетима,
виноградима и риболовним ревирима, тад сам
коначно упознао ону тајновиту нит која их је красила, у овом лијепом зеленом
крајолику, као вриједне, организоване и прилично дисциплиноване људе (осим кад
им гемишт удари у главу). У сваком случају, временом се прилагодих и осjетих се као на домаћем терену, илити, што би наши
људи рекли, „свој на свомеˮ.
Али није у почетку све ишло тако једноставно. Почетни дани у Копривници нису баш одисали добродошлицом. Први неугодан
сусрет сам већ имао с конобаром у хотелу „Подравинаˮ. Група војних
лица се претплатила на исхрану у том хотелу, па су предложили и нама, новајлијама,
да им се прикључимо. Конобар ми прилази:
– Изволите, млади госпон.
– Шта имате за јело?
– Имамо све.
– Е, па није баш да имате све...
– Само реците, ја ћу вам доказати да имамо све.
– Онда да видимо имате ли карађорђеву шницлу.
Конобар се намршти, покупи тањир испред мене, баци га на она своја
колица и одбруси:
– Јебо ти Карађорђевић матер.
На тренутак сам остао запањен, док нисам схватио о чему се ради. Па овом
идиоту смета и само помињање Карађорђевог имена, макар и у врсти јела! На страну
чињеница што он, изгледа, не зна разлику између Карађорђа и Карађорђевића, а за
шницлу мајмун изгледа није ни чуо. Усташа! – стругну ми кроз главу. Чисти
усташа! Е, сад ће Карађорђевић њему да јебе матер!
– Мајмуне, нисам ти спомињао никакве Карађорђевиће, већ сам ти тражио шницлу.
А сад ћу те натјерати да с поломљеним зубима прогуташ то што си изговорио...
Не стигох да довршим реченицу јер сам морао дјеловати прије него што ми
побјегне. Нагло скочих са столице, дохватих му главу за потиљак и таман да му
другом руком набијем песницу међу рогове, неко ми од официра ухвати ту руку. Други
скочи и постави се између мене и конобара. Стигао сам само да га овом другом,
слободном руком, коју сам му држао на потиљку и која је имала да гурне његову
главу на моју песницу, повучем за косу и дјелимично му уврнем тинтару која, на
његову или моју срећу, остаде неоштећена. Остали нас убрзо раздвојише. Један од
старијих међу нама одведе конобара у страну да га смири. Ја сам му још увијек
пријетио и довикивао:
– Нећеш ми се извући. Наставићемо ускоро. Наћи ћу те у мишијој рупи!
Јадан од официра је пак умиривао мене. Принио ми се на ухо и упозорио
строго и полушапатом:
– Смири се, бре, немаш појма гдје си. Ниси у Србији, који ти је мој...!?
Кад сам се смирио, наставио је да ме савјетује као искуснији колега:
– Слушај, прво морамо да ти одржимо „морално-политичке припремеˮ и
оријентацију, да знаш гдје си дошао. Након тога ти тек можемо „дати дозволуˮ да
идеш у околне кафане, али у њих не смијеш ићи сам. Какав си луд, најебаћеш
првом приликом. Ово некако морамо забашурити, јер не дај боже да командант сазна да си
ушао у клинч с његовим омиљеним конобаром. Пази да ти се каријера на измакне
прије него што си је и започео.
– Топићу, види с конобаром
да не би звао милицију – дошапну неко.
Топић је заиста отишао до конобара и ствар се некако заташкала. Али,
командант, потпуковник Красић, за овај инцидент је ипак сазнао и позвао ме на
рапорт.
– Је ли, друже потпоручниче, шта
сте ви то радили оном јадном и поштеном конобару који се мучи да нас све тамо
услужи и заради своје парче хљеба?
– Друже потпуковниче, ја сам
у Београду појео на стотине карађорђевих шницли. То ми је заиста једно од
најукуснијих јела које сам имао прилику да једем. Некако
сам наивно мислио да можда и они овдје имају ту шницлу, па сам га и питао. И
сад, није ствар у шницли, него у томе што је он то повезао с Карађорђевићима,
за које ја немам никаквих симпатија, и још ми уз то помиње матер. То што ме
неко повезује с тамо некаквим Карађорђевићем до кога ми је стало као до лањског
снијега, некако бих и прогутÔ, али кад ми је мајку споменуо...
Титоистичка антимонархистичка фразеологија је у тој нашој војсци добро
палила и градила каријеру. Некад те чувала од проблема. Мени је бар помогла у
овом другом. Пред високим официром комунистичке војске поменути краља у
негативном свјетлу значило је поставити се мудро и подобно. Командант је, ваљда, био задовољан мојим
одговором и на томе се све завршило.
Некада, у не тако давним временима, војна лица су била добро заштићена
пред цивилним установама. У оваквом инциденту, сви у војним структурама би се
солидарисали с лицем у војној униформи. Тај конобар би већ био окарактерисан
као неко ко вријеђа достојанство и углед официра ЈНА. Командант би већ био код
његовог директора и конобар би, у најмању руку, имао добро натрљан нос, ако не
би и без посла остао. Али у моје вријеме се ситуација промијенила. У какав год
инцидент у граду упаднеш, пред својом командом си крив, а пред милицијом ниси
заштићен. Иако уведене с правом, тенденције за изједначавањем војних лица са
грађанима пред институцијама друштва и државе имале су и неке контраефекте по
морал појединаца унутар саме војне организације. То се посебно догађало са
командантима попут Красића. Њему ниједан официр није ваљао, осим оног ко је с њим пијанчио и
беспоговорно му био на услузи изван службе. Удварање органима цивилне власти и
грађанских структура је ишло дотле да су се многи, попут овог конобара,
напросто осилили у провокацијама према војним лицима.
С друге стране, све већа криза у држави, у вријеме кад се рат могао намирисати,
наметала је официрима велику одговорност коју су више војне инстанце увелико
злоупотребљавале. Свака дјелатност „унутрашњег непријатељаˮ се
користила да се официри данима и данима држе по касарнама, без новчане накнаде.
Неки генерали су тако глумили свој патриотизам, а високи официри градили
каријеру. На томе је каријеру градио Мартин Шпегељ, али и овај Красић, свак прeма свом положају и
могућностима.
А мени се никако није дало да му се допаднем као официр на служби у његовој
бригади! У тако малом мјесту, тешко је да заобиђеш људе попут потпуковника Красића,
ноторног пијанице и самца. Породица му остала у Карловцу, у претходном мјесту
службовања, а њега каријера и виши положај довели у овај подравски градић. Породица
није хтјела да иде из комфорног стана и већег града, ближег Загребу. Наравно,
као први човјек гарнизона, Красић је добио и стан у Копривници, као привремен
смјештај. Добро се уклопио у структуре градске власти, па је војску слао на
копање канала за поштанске каблове, а од поште је заузврат добио викендицу на
оближњем језеру. Официри склони чашици до дуго у ноћ су му правили друштво по
кафанама. У овом омањем мјесту их и није било много за излазак. Хотел и Дом ЈНА
су били два главна окупљалишта у којима се некад дочекивао крај бесане ноћи, а
некад се одатле ишло даље у околне крчме на периферији и у оближњим селима. У
Дому ЈНА је посебно било тешко заобићи Красића, који је послије радног времена
већ био за својим столом, обавезно у друштву неколико млађих полтрона. У
ресторану Дома постојао је сто који је увијек био резервисан за команданта Красића.
Лоше је пролазио онај ко се усудио да за тај сто сједне. Од осталих старјешина
за тим столом је могао да сједи само онај ко је у његовом друштву. За мене је то
већ био довољан разлог да избјегавам и његово друштво. Овог пута, то није било
могуће избјећи. Красић је волио да млађим старјешинама „држи лекцијеˮ и у
слободно вријеме. Прво је почињао да дијели „очинске савјетеˮ, а онда, након
пете или шесте чаше „гемиштаˮ, почео би да лупа руком по столу, разгони
непријатеље, објашњава војну обуку и разрађује војну тактику. Оном ко је морао
да га слуша ти слободни тренуци су били исти или још и тежи од оних на радном
мјесту. Није било лако трпјети његово уживљавање у улогу за коју му треба
публика, а тог момента сам публика био само ја. Жртва која се морала платити за
кориштење слободног времена у овој установи! Сједио сам за својим столом и
ручао. Красићев сто је био недалеко од мог, у ћошку. Он, умјесто да продужи за
свој, сједе за мој сто.
– Како је, друже потпоручниче? Је ли добра храна? Ето, видите, ми смо
успјели да реновирамо овај ресторан, да се наше младе старјешине не потуцају
около по сумњивим кафанама – настави не чекајући да одговорим било шта. Рукама
је кружио около по сали, као да је сваку тачку на зидовима он лично фарбао – и видите,
нема љепшег објекта у цијелом граду. Потрудили смо се да то нашим самцима не
буде скупо. И ја сам овдје самац, знам како је. Јесте ли нашли какву цуру? – a онда опет настави не
чекајући мој одговор – нека, наћи ћете ви добру Подравку. То су добре рибе, па
ћемо вас и оженити, како да не.
Али пази! – запријети ми прстом, повиси тон и наједном пређе на ''пер туˮ –
немој случајно да те видим с овим курветинама што се мотају около! Немој да ми
квариш углед официра ЈНА. Ја то не дам! Не дам и тачка! Моји официри морају да
имају достојанство, а не да се зателебају у прву курву на коју наиђу! – продера
се овог пута да јечи цијела сала и удари шаком о сто да појача озбиљност своје
пријетње.
– Салкане – довикну Красић шефу сале (док је тријезан, уживао је да наручује
преко њега лично, али му је овај строги критеријум попуштао са сваком новом
чашом шприцера) – дај мени и овом младом официру по један гемишт.
– Не, друже потпуковниче, ја не пијем гемишт, а немам пуно ни времена ...
– Ћут', потпоручниче, 'бем ти сунце, има да пијеш! Какав ми је то официр који
није у стању попити литру гемишта! – викао је све гласније, као да је негдје
непријатељ упао у наш борбени поредак – Салкане, дај кило-кило!
(„Кило-килоˮ је била тада већ устаљена наруџба за литру вина и литру минералне
воде, али је некима било забавније да литру замијене килом.)
Чуо сам већ ове приче да су млађе старјешине с њим морале да заглаве до
зоре. Красић би одлазио на спавање, а за цех се није бринуо. Паре није вадио да
било шта плати. Пијан не би ни знао шта би и колико наручивао. Жртва би обично
био онај ко посљедњи остане с њим и испрати га на спавање. Тај је обично плаћао
и цех. У многим случајевима, Салкан је Красићеве наруџбе отписивао „на рачун
кућеˮ. Срећа моја, па се у једном моменту појави и поручник Боројевић. Он је
био Красићева највећа жртва, а отприлике му је та улога и импоновала. Командант
му је, заузврат, обећавао високе службене оцјене и блиставу каријеру. За сваку
ноћ проведену у пијанчењу с Красићем, Боројевић је заиста добијао његове
похвале у служби, али и заслужене високе службене оцјене, јер је он заиста био
посвећен својој јединици и касарни, док је изван касарне био посвећен само
једној установи – кафани. Овакво питомо, да не кажемо улизичко понашање према
команданту, Боројевића ће временом ослободити трупе и одвести у већи центар на
елитну дужност. Сјећам се, једном ми је било јављено да је кадровска комисија
већ донијела одлуку да на ту дужност пошаљу мене. Члан комисије, мајор Крушковић,
који ме из мени непознатих разлога веома цијенио, пожуриће да ми саопшти ту
радосну вијест, али ће Красић, када сутрадан види моје име, поцијепати наредбу
и наредити персоналцу да напише нову и да, умјесто на мене, наредба о
прекоманди гласи на поручника Боројевића. Иначе, Боројевић је то пијанство
одлично подносио, а Красић је то највише цијенио. Млад, горштак, некуд са Голије,
Боројевић је могао да попије литре и литре тог шприцера а да се и не осјети да
је уопште пио. Красић би у касне попоноћне сате коначно био готов и у скоро
бесвјесном стању, али би Боројевић и даље био чврст на ногама. Одвукао би
потпуковника у његову собу, а онда, као да ни капутке није попио, сјео би у
ауто и продужио у свој стан, на спавање. Сутрадан, ујутро, Боројевић би се први
појавио на капији касарне, свјеж, као да уопште није пијанчио. Красића би војни
шофер довезао у такорећи исто вријеме. Морао се Боројевић нацртати пред
пријавницом и сачекати да га командант види. Кад га овај види, одушевиће се
младим кршним официром који може толико да попије и да само након два-три сата
спавања дође на вријеме на посао, без знака мамурлука. Красић је то увијек
истицао као Боројевићеву велику врлину:
– Такав, другови, мора да буде Титин официр! Има, ако треба, да лумпује до зоре
и све конобарице да преврне, и сву кафану да попије, али... – овдје би застао,
мало отегао ово „алиˮ, намјестио се пријетећи, најављујући да сад долази оно
најважније – али... на посао мора да дође тачно у секунду! Јесте ме разумјели?!!
– убрзао би и подвикнуо на крају, млатећи прстом као да пријети.
Нисам осјећао обавезу да са Красићем пијем у своје слободно вријеме. Ручак ми
је донекле присјео и већ сам разматрао могућност да се одрекнем јефтиније
прехране у Дому ЈНА и коначно се пребацим на неко треће мјесто. Тог момента Боројевићев
долазак ми је добро дошао. Красић га је позвао чим га је угледао. Боројевић
оштро салутира и сједе за наш сто. Ја заврших своје јело и устадох да идем.
– Сједи, не мрдај, потпоручниче! Има да попијеш овај гемишт! – наређивао је Красић,
видјевши да се спремам за одлазак.
– Хвала, друже потпуковниче, али ја шприцер заиста не пијем, а имам и
састанак с дјевојком – слагах, јер је та лаж обично палила као оправдање.
– Е, неће моћи, потпоручниче – викао је све пијанији командант – пичка
има да чека! Каква је то пичка која не чека официра?! Шта би хтјеле, да се за
официра удају тек тако! Сјед' кад ти кажем, и идеш кад ја кажем!
– Извините, друже потпуковниче, ја морам да идем
– салутирах и журно се удаљих прије него што овај полуди. Иза себе сам чуо
гомилу пријетњи, увреда и псовки:
– Ето, битанга! Видиш која битанга! Не поштује команданта! Недисциплина!
Запамтиће он мене, ја ти кажем. Неће он мени кÔ неки папучар да се тачно у минут јавља тамо
некаквој сукњи, а за војску баш га брига! Неће он мени тако лако постати
поручник! Пропишаће он мени зноја и зноја док му одобрим унапређење, ја ти
кажем ... – још су до мене одјекивале Красићеве ријечи док сам ужурбано напуштао
ресторан Дома ЈНА.
Вријеме је пролазило, а Красићеве пријетње су се све више остваривале. Дефинитивно
сам схватио да до генерала сигурно нећу догурати, али сам и чврсто одлучио да
униформу нећу још дуго носити.
– Страле, причај ми о
својим патентима.
– Ма Стевке, шта да ти причам, све су ми покрали.
– Причај ми бар о једном.
– Украдоше ми овај, а годинама сам на њему радио. Чаробне наочари. Оне су чудо
од технике. Замјењују телефон, телевизор, рачунар, дигитрон, камеру и многе
друге справе. У будућности, енергија и информације ће се преносити бежичним
путем. Помоћу мојих наочара, текст, слика, звук, или било каква друга
информација у секунди ће се преносити с једног краја земљине лопте на други. Људи,
удаљени хиљадама километара, моћи ће да разговарају као да су у једној соби. Напросто,
чаробне наочари имају екран, микрокамеру, микрофон и микрозвучнике.
На екрану ћеш видјети лице с којим причаш. Величину и позицију екрана можеш
подешавати тако да се некад можеш осјећати као у биоскопу. Слика чак може да
буде и фиксирана, тако да главу можеш помијерати, рецимо док возиш, а слика
стоји на једном мјесту. Помоћу тих наочара можеш гледати телевизију и хватати
било који програм на свијету. Програме бираш углавном на два начина. Један је
према њиховој ознаци, а други је аутоматским претраживањем према избору мјеста
на мапи свијета. Ове наочаре, чак, препознају човјекову диоптрију и аутоматски
се према њој подешавају. Напросто, с њима човјек неће требати ни очног љекара...
– Аууу, Страле, зар је то могуће! Па како си дозволио да ти се такав
патент украде?
– Ма није само то. Нестао ми је и мој таласни локатор помоћу кога си могао да
лоцираш кретање сваког човјека коме откријеш идентитет и фреквенцију зрачења. Мозак
и тијело сваког човјека зраче одређеном фреквенцијом. Кад једном спојиш
фреквенцију са идентитетом човјека, даље увијек можеш да пратиш његово кретање.
То је опасна справа и сада тражим начин да је лоцирам и уништим. Није требало
ни да је правим, али сам у почетку мислио да ће она добро доћи за безбједност
оних за које се бринемо кад залутају и кад им се нешто деси. Нисам размишљао да
ће је неко злоупотријебити.
– Дај море... Има ли још шта да ти је нестало?
– Читач прошлости и будућности. То је могла да буде фантастична справа за
историчаре. С њом си могао да дођеш на једну локацију и да ти се на екрану
почну појављивати сви догађаји који су се на том мјесту дешавали током историје.
Можеш да их истражујеш и на основу убачених познатих параметара као што су
мјеста и датуми рођења, битке, фотографије итд. А на основу таквих параметара,
у зависности од њихове тачности, читач је с великом прецизношћу предвиђао и
будућност.
– Ау, штета човјече. Па ми бисмо с тим справама чуда чинили!
Не зна Стеван зашто је са Стралетом радо проводио своје вријеме и у
оваквим моментима га пуштао да прича, правио се озбиљан и глумио да му вјерује.
Он и Стеван, који су били другови из дјетињства, истовремено су примљени у
војну школу. Али, откако је отпуштен, Стевану је пуно недостајао. Кућа му је
била на крају села, такорећи у шуми. Користио је сваку прилику током свог
слободног времена да код њега наврати и види како живи. Страхињина машта је
била неограничена. Многима је све то дјеловало глупо. Људи су га избјегавали.
Реално, дјеловало је да је „ударен у главуˮ. Уосталом, психијатријска дијагноза
је то и потврдила. Међутим, Стеван се често присјећао неких његових фантазија
које су касније постајале стварност. Осјећао је чак да ће се и ти његови „патентиˮ
остварити једног дана. Ко зна ко ће их и гдје произвести! Страле сигурно неће.
Али, као да неко ипак хоће и Страле као да то некако види. С нестрпљењем и
занимањем га је и тада посјетио, не би ли дознао какав нови изум ће се ускоро
појавити у свијету... Јер, како се Стевану чинило, Страхиња није измишљао
иновације, он их је само предвиђао. И не само њих! Предвиђао је он и догађаје.
– Биће овдје рата, и то вјерског рата – говорио је још тих раних
средњошколских година.
– Ћути, Страле, чуће те неко! Знаш да се то не смије причати!
– Знам, али ће га бити. Земља ће се распасти јер ће свака вјера хтјети
своју државу, а неће моћи да је праведно подијеле. Зато ће се ратовати.
Носио је униформу у којој такви разговори нису дозвољени. Корачао је са
осталим друговима у строју. У тој униформи се није разликовао од њих, а ипак,
био је друкчији. Додуше, чини се да је он те осјетљиве ствари говорио само
Стевану. Ваљда је у њега имао повјерење. Сигурно је био свјестан да се у то
вријеме, а посебно у таквој улози, за овакве ријечи одлазило на робију.
Патенти су друга прича. О њима је, са страховито озбиљним изразом на
лицу, причао свима. Стевану, изгледа, најрадије, јер се овај трудио да га
пажљиво слуша.
– Витална енергија је суштина свега. Захваљујући тој врсти енергије,
свака дистанца ће постати релативна...
– Страле, а да се вратимо мало на чаробне наочари. Како би се њима
руковало? Мислим, гдје су ти дугмад...?
– Видиш, у првој фази се користи телеуправљач, уграђен на специјалном сату
који држиш на руци. Тај телеуправљач је опремљен сензорима који читају твоје
мисли и разумију твој глас. Важно је да у почетној фази, команде које укуцаваш,
ускладиш са својим гласом и мислима. Након извјесног времена, сензори ће моћи
да „читајуˮ твоје мисли и „разумијуˮ твој глас. Другим ријечима, наочари и телепилот
ће бити у стању да међусобно преносе наредбе онако како их ти замислиш или
изговориш. Рецимо, изговориш „Те-веˮ и укључи се телевизор; изговориш или
помислиш на Токио и он ти претражује све станице у Токију. Ако, ради чувања
доказа, хоћеш да камера хитно сними догађај који тренутно видиш, само кажеш „снимајˮ
итд.
– А шта мислиш, кад ће тај патент да крене у производњу?
– То ти је исто као и с Теслиним проналасцима за бесплатну струју. Рекли
су да је то генијално откриће, али не знају гдје да уграде струјомјер. И никад
неће дозволити да се она производи. Тако ће бити и са овим, производиће то и
продавати онда кад се сви свјетски олигарси договоре како да остваре зараду и
подијеле плијен.
– Па чекај, зар не можеш да ти сад поновиш све нацрте и кренемо у
производњу чаробних наочара? – настојао је да буде што озбиљнији кад га овако
нешто пита.
– Ех, мој Стевке, не буди наиван! Они мотре сваки мој корак и ми сутра
не бисмо осванули живи кад бисмо тако нешто само пробали, а земља која би то
производила, била би бомбардована. Једноставно, сви патенти су код њих и
чекају. Кад се стари ресурси потроше, стари патенти престану доносити профит,
пуштају се нови. Нико ништа не смије да ради мимо њих...
– А, ко су они ?
Ту га Страле остави без одговора. Ни он га није
знао.
24
Ломим се, рођени мој! Страшно се ломим! За напуштање овог
натчовјечанског позива треба имати и среће и храбрости. Да, он заиста тражи
натчовјека, некога ко је имун на људске потребе, ко је спреман да буде обичан
шараф у механизму, ко је у стању да искључи сва своја чула осим једног, оног
које прима притисак одозго и с још већом жестином га преноси на шарафе одоздо,
ко је оперисан од емоција и без реакције прихвата сваку негативну енергију као
нешто што је нормално, што је дио посла, дио сасвим регуларне обавезе и што ће
са истим негативним набојем пребацити на оне који ће то с једнаком неемотивном
реакцијом примити и пренијети на друге; натчовјека који ће, кад треба, да спава
у ходу, да љубавне потребе задовољава у пролазу, онако, механички, с пролазним
особама, да се попут птице селице на туђем простору осјећа као у свом, да се
без уобичајених навика прилагоди сваком напуштеном туђем гнијезду; натчовјека,
суперчовјека, човјека или нечовјека, који ће реаговати по устаљеном шаблону на
сваки притисак дугмета и од других очекивати да једнако тако реагују на његов,
без критичког мишљења, без права на избор, без права на свој слободни кутак
приватности и недодирљивости, и тако у сваком дјелићу свог деприватизованог
живота... Срећа је потребна да изађеш из униформе без посљедица, јер систем ти
не опрашта никакву непокорност. Храброст ти треба да се одлучиш на пут у
неизвјесност. Није лако у идеологизованом и тоталитарном друштву одлучити се да
постанеш слободан човјек, а да притом и наставиш неку нормалну егзистенцију. Шта
кад изађем на улицу и нико ми не да посао? Шта ако ми дјеца буду гладовала? Шта
ако систем покуша да ме самеље прије него што остварим своје законом
загарантовано право?
Тања је, додуше, успјела да добије послић службеника у осигурању. Њена плата
нам не гарантује материјални опстанак. А ја, имам ли право да се ослањам на
женину плату, колика год била?
Кад ми је Тања ономад јавила да је са мном затрудњела оног завршног дана у Сарајеву,
нисам знао шта да мислим. Јесам ли то начуо или
само сањао да је опет покушавала да дође до Стевана и да је успјела да дође до
његове адресе у Пивки упркос томе што је он својима дао чврсте инструкције да јој ни на који начин не дају адресу
његовог мјеста службовања и да јој је након њеног писма, да би је се ријешио, разгледницом
из Умага упутио кратку лаж – да је сретно ожењен. Истина, ја сам му одмах тог
љета испричао своју авантуру с њом. Није га то ни изненадило ни разочарало, а
ни наљутило. Па зар да се наљути он који ми дугује Милу!?
У сваком случају, Тања се тад окренула мени, али ме мучило то питање. Да ли се ипак јављала
Стевану, и зашто? Зашто би то урадила ако је са мном трудна? А опет, можда
ништа од тога није било тачно. Двоумио сам се. И ја сам био изгубљен у свијету
који ми је некако туђи. Жена би ми добро дошла. А да ли је ова грешница заиста
затрудњела са мном? Какву ли је истину крио онај наш тренутак пијане слабости?
Окренух тада телефон. Јави се мој друг из Пивке. Не хтједе да ми мијења
судбину. Упорно је тврдио да с Тањом није имао никакав љубавни контакт, а ни
неки нови сусрет још од оног неуспјешног састанка у Даворовом кафићу. Још ми
рече да ме је, ко год да ми је пренио да је она покушала контактирати с њим након
оне наше промоције у Сарајеву, слагао. Она је, каже, за њега била сувише
дистанцирана и загонетна риба.
– Не брини, друже, нисам спавао с њом, мада сам то желио – потврди ми Стеван
веома озбиљним тоном – а знај да ни с Милом није било ништа, јер бар сад не бих
имао разлога да те лажем. Нећу да се правдам, Милу бих марнÔ да је било прилике, јер смо то хтјели и она и ја, али нас је увијек
нешто спријечило. Дакле, Милу смо пропустили обојица, а ти си с Тањом нешто и
урадио, тако да сад водиш један нула – нашали се Стеван кроз телефонску
слушалицу.
Нисам био сигуран да ли сам то само умислио, или се неком линијом прогурао трач
који до мене дође из Стралетових уста, а знам да Стралетове фантазмагорије
умију да заведу човјека, или ме мој велики пријатељ лаже? Не бих му то ни
замјерио. Ваљда бих и ја тако. А не бих замјерио ни њој, ма шта од тога било
истина. Љубав не треба идеализовати. Између љубави и брака стоје велики редови
бројних калкулација...
Многи бракови нису створени из љубави, рекох себи, па зашто не би могао и мој
да се створи тако? Многи такви су опстали, а од оних што су започети из љубави,
има много који су се брзо распали. У томе нема правила. Љубав може да настане и
у браку. Ако не љубав, може поштовање. За успјешан брак су потребна дјеца,
разум и поштовање супружника. Уосталом, Тања је паметна и згодна. Немам шта
изгубити, јер сам ионако губитник. Коцкао сам се са животом, па зашто се не бих
мало коцкао и са својим брачним статусом?! Можда и побиједим...
Јавио сам јој да дође. Пред матичара смо изашли љета господњег 1981, двадесет
првог септембра, на празник рождества Пресвете Богородице – Малу Госпојину.
Није било свадбе. С нама су били само кумови. Завршили смо на скромној вечери у
шумском амбијенту ресторана „Црна Гораˮ.
Једне вечери, у добром расположењу и тренуцима интиме, Тања ме пита могу ли да
се не наљутим ако ми нешто каже. Наравно, очекивао сам најгоре, рецимо, да ми
каже да дијете није моје, или ко зна шта већ. Али, чим је започела с таквим
питањем, зар је могуће ту се и зауставити? Који то супружник може пристати да
између њега и брачног друга постоји недоречена тајна, тајна која је била на
врху језика? Мораћу је, дакле, милом или силом, натјерати да избљује то што је
започела. Али боље милом, а то значи да не смијем да се љутим, ма шта ми рекла.
Ако јој то и обећам, морам бити спреман да то и испоштујем. Ако не испоштујем,
будућност нам је мрачна. А ни овако не обаћева да ће бити свијетла. Напросто,
све зависи од тога коју невољу ће овог пута добацити до мојих ушију.
– Реци Тања, нећу се љутити.
Никад нисам могао да будем такав лицемјер па да јој кажем „драгаˮ, или „љубавиˮ.
Напросто, обоје добро знамо како смо се узели. Узели смо се из некакве нужде,
кад је потреба за браком надјачала све наше пропуштене шансе и неостварене
жеље, које су нас коначно увјериле да се више не смије чекати. Али знамо да ту
није било љубави! Зато се поштујмо. Правимо дјецу и поштујмо се. Ако смо већ на
то пристали, онда будимо људи и односимо се коректно према својој одлуци. Уважавајмо
оног ко нас је убацио у посљедњи воз.
Али, Тањина новост ме је изненадила:
– Драги, ја сам тебе јако завољела. Није то више оно из Сарајева. Ти си се
показао као неко ко ме заиста чини срећном и обећавам да ћу све учинити да ти
будем најбоља жена на свијету. Зато се надам да ћеш ми заиста опростити једну
малу лаж...
Овдје је мало отезала. Још је избјегавала да то каже. Двоумила се. Оним карактеристичним
фацијалним изразом, ведро-молећивим и загонетним, испитивала је моју
реакцију...
– Реци, Тања, нећу се љутити? Ваљда није нешто страшно – убацих се кроз лагани
осмијех.
– Мислим да није страшно, али није лијепо од мене. Ти си ипак неко ко заслужује
истину.
– Па реци је онда – већ ме почело издавати стрпљење.
– Знаш, ја нисам била трудна. Лагала сам те да би се оженио са мном...
Сад је са страхом очекивала моју реакцију, а ја сам то доживио као комбинацију
великог изненађења, олакшања и забринутости. Олакшање је дошло са сазнањем да
дијете, које можда и није моје, заправо не постоји. Али забринутост је
наступила онда кад сам се питао да ли Тања уопште може да има дјецу... Шта ако
с њом проведем цио живот без дјеце? Боже, како ме онда ухватила некакава зебња!
Могућност да ми брак без дјеце постане бесмислен, а можда и растурен, ужасавала
ме.
– Знаш шта, можда би било добро да одемо доктору...
– Шта ћемо код доктора? – зачуди се Тања.
– Добро би било да видимо можемо ли имати дјеце...
– Па не треба нам доктор. Имаћемо! Трудна сам!
Скочила је на мене, почела ме шкакљати и понављати:
– Схваташ ли, трудна сам, трудна сам!
– Па мало прије си рекла да си ме лагала само да бих те узео за жену? – упитах
збуњен.
– Тад сам лагала, али сад не лажем. Затрудњела сам одмах послије нашег
вјенчања. Ево касни ми већ три седмице... Доктору можемо само ако желиш да у
ово будемо сигурни...
Нисам морао да се увјеравам. Након нешто мало дуже од девет мјесеци послије
нашег вјенчања, родила се Милка. Дијете је моје! Моје! А након Милке, дођоше и
остало двоје, Марко и Кристина...
Године брака и мој веома коректан однос према Тањи и дјеци, ваљда су учинили
своје. Тања је све више поштовала сваку моју одлуку и трудила се да ми угоди.
Подржала ме је и у овој одлуци да напустим војни позив. Знала је какав је то
посао. Као супруга војног лица увјерила се у све тешкоће и проблеме које носи одсутност од куће и честа
малтретирања по теренима.
Али ја сам још био неодлучан... Волим своју земљу и питам се да ли је
заслужујем. А богме, некад се питам и да ли она заслужује мене. Осјећао сам да
има много тога што је неправда, али она не долази од земље као земље. Она
долази од људи који одлучују у име ње...
О томе сам једном приликом причао и са Стеваном. Питао сам га за мишљење, на
шта ми је он дао, можда чак и очекиван, одговор:
– Стари мој, око тога ти се и ја ломим. Захтјев сам већ откуцао и стоји ми у
ладици. Али, ако се ти одлучиш на тај корак, јави ми. Истог дана ћу и ја код
печатлије да га заведем и прослиједим.
Тако се и десило. Стевану сам јавио да је и мој захтјев откуцан и сутра га у
рано јутро просљеђујем на процедуру.
И замишљен, тако, корачам кроз град, дугом пјешачком стазом према касарни,
ношен чврстом и коначном одлуком да поднесем неопозив захтјев за демобилизацију,
кад ме у размишљању трже глас неке жене. Радећи нешто у врту, преко ограде је
угледала човјека у војној униформи, доскорашњег активног заставника, а сада
војног пензионера Рошу, који је лагано корачао педесетак метара испред мене.
Заставници су ти били велика спадала, па и овај Рошо. Како им се ближило
вријеме пензији, радећи најчешће на лаганим пословима и са стварима које нису
војници и које им, попут Ристиних печата, не могу никуд побјећи, одавали су се
штосевима, досјеткама и интригама. Такав је био и Рошо. Међутим, он је увијек
држао до себе. На себи је редовно носио нову, чисту и попеглану униформу. На
грудима његове блузе су се црвењели квадратићи свих његових медаља које је
добио током службе. Никада их није скидао. Уредно подшишан и глатко обријан,
остављао је утисак неког генерала, а не заставника. Једино што му је могло
оборити овај имиџ била је склоност ка чашици, а и тај његов необично подругљив
хумор који је испуштао онако... са висине. Рошо ти је увијек ишао на посао
пјешке, а кретао је два сата раније него што би морао. Разлог томе је била
његова навика да на путу до касарне скрене у три успутне кафане. У свакој би
попио по чашицу свог омиљеног горког „влаховаˮ. Тако исто и у повратку. Овог
пута Рошо је пензионер, али свако јутро и поподне ради исто – у исто вријеме
одлази „на посаоˮ у елегантно испегланој новој униформи, скреће у своје три
кафане, долази до капије касарне и враћа се назад. Ваљда не може да се одрекне
своје старе навике. А госпођа је у том старијем отменом господину сиједе косе
видјела неког веома високог војног главешину:
– Госпон, госпон, штела би вас некај приупитат...
Роши је одговарало да ћаска са успутним госпођама и другарицама. У првом
моменту му се учинило да је и ово згодна прилика, па је радо застао да је
искористи:
– Изволите, питајте.
– Ваши ми војници сваки пут пишају кроз ограду по цвећу кад иду у касарну из
града. Морете ли госпон некај предузети?
– А гдје вам је цвијеће, госпођо? Ја овдје не видим цвијеће уз ограду? – обазирао
се зачуђен. У врту јој види само коров, а уз ограду је још и бујнији него тамо
даље.
– Па нема га, госпон, кад су ми све уништили!
Ова жена није нормална, помисли Рошо. Не заслужује она да јој и даље глуми
љубазног идиота... Уосталом, он је сада слободан човјек, пензионер. Коме он
више треба да одговара за своје поступке и чување угледа ЈНА! На крају крајева,
ево му прилике да још једном у цијелу причу убаци зрно свог оригиналног
шегачења...
– А, госпођо, можете ли ми рећи, како они њега држе кад пишају?
– Как мислите? Па так, узму га у руку, овак испод шаке и пишају кроз ограду,
не?
– Чекајте, значи они га држе само прстима једне руке одозго? – Рошо окрену длан
према земљи и скупи шаку саставивши три прста као кад држиш неког гадљивог
дурдубака тек извађеног из ђубришта.
– Јес, госпон, точно так.
– Е, знате шта, нису то моји војници! Моји војници га држе са обадвије шаке, и
то одоздо – опет Рошо демонстрира радњу, али сад са двије руке у положају као
кад пецарош држи штап за пецање.
– Как то мислиш... враг један... закај сам те уопће и питала... – слушао сам
госпођу и гледао како љутито одмахује руком за Рошом који се удаљавао према
касарни.
У пензионеру Роши не видјех себе. Мени војна пензија неће сљедовати тако да ћу
пут од куће до касарне вјероватно да замијеним неким тежим изазовом који ће
наступити из пуке потребе за преживљавањем...
Да, поднио сам захтјев за демобилизацију, илити „престанак активне војне службеˮ.
Коначно сам осјетио некакво олакшање и пркос, као да се светим, сада већ
пуковнику Красићу, човјеку који је све чинио да ми уништи каријеру или да ме
приватно покори. А да ли сам уопште био свјестан да Красића овај мој поступак нимало
не додирује? Он ће увијек себи наћи младог полтрона који ће радо да му прави
друштво у кафани. Ја сам за њега обичан тоалет папир за који ће се увијек наћи
замјена. Све док његова моћ лежи у закону, а ко ли оно рече „гдје су закони ту
је и неправдаˮ, њега ни ухо неће засврбјети зато што тамо неки официрчић
напушта његову војску. Ни пера му одбити не можеш, мој Ратко! Такви могу да се
сруше само ако се сруши систем који их држи на врху.
И мој страх се показао оправданим. Систем се заиста потрудио да ми отежа
живот што је више могуће. Нису ме, као Стевана, пустили у законском року од три
мјесеца. Тако је писало у Закону – одговор мора стићи у року од три мјесеца.
Држали су ме непуне двије године без одговора, а Красић је тражио сваку
могућност да ме у те двије године некако стрпа у затвор. Није могао да је нађе.
Пркосио сам му на начин којим му показујем да је за мене обична људска
ништарија, али правила службе нисам кршио. Он је пак гледао да прекрши сваки
кодекс доброг руководиоца, не би ли ме изазвао да направим грешку. Трудио се да
ми даје најгоре задатке, послове које нема право да ми додјељује не би ли ме
некако изазвао да експлодирам, али двије ствари није могао – да мене избаци из
такта, а да себе контролише тријезан. Морао је у кафану и тако ме губио из
вида... Пола сата без чашице за њега је представљало ноћну мору. Бог је свакоме
и свачему одредио границе, па и његовој злоби.
Али, на крају се показало зашто ме је систем противзаконито држао тако дуго без
одговора. Стан који сам имао, након извршене законске обавезе према војсци, по
закону је остајао мени. Био је то рок од десет година службе, који сам испунио.
Али, како је процедура мијењања закона прилично спора, господа другови су
отезали с мојом демобилизацијом како би у међувремену промијенили закон – ову
границу су, са десет, помјерили на двадесет година и намјеравали да то
ретроактивно примијене на мој случај. Осјетио сам то на вријеме, па сам се спремао
за најгоре, али сам нашао адвоката из редова све непослушнијег и аутономнијег
Рачановог хрватског система.
И сад, роде мој, долазимо до оне гротескне тачке која одаје потпуну конфузију и
подвојеност људске судбине. Политички односи су почели страховито да се
мијењају. У Хрватској је још увијек званична комунистичка власт, али у њој више
ниједна институција не спроводи одлуке савезне државе. Усташлук буја. Мрзим
усташлук. Волим своју земљу, цијелу, са свих шест република и свим њеним
народима и народностима... од Вардара до Триглава. Смета ми да ту земљу неко
разбија, сметају ми усташе чији дух мржње све више надире из оне легендарне
боце... а смета ми и овај искомпромитовани систем који се у име Југославије
натакарио на моја нејака плећа. И замисли, тај систем гледа да ме уништи,
упорно се са мном суде да ме противзаконито истјерају на улицу, а надирући „усташки
системˮ ме, у име „домокрацијеˮ, брани. Грађански суд одбија све тужбе правног
заступника ЈНА за деложацију моје породице. Испаде, роде мој, да су ме сачували
нови политички односи против којих сам био свим својим бићем! Сачували, али
само привремено, показаће се нешто касније.
За нешто више од године, ЈНА ће, на моју велику тугу, бити протјерана из тог
дијела Хрватске. Тања и ја ћемо постати избјеглице, јер Србима у Хрватској није
било опстанка, а нова Туђманова власт ће тај стан отети и додијелити га неком
хрватском бојовнику.
И сад се поставља питање за шта су се борили они фактори у ЈНА кад су ме хтјели
из стана истјерати, и шта мислити о „усташком судуˮ који према савезној држави,
дакле и према ЈНА, није више показивао никакву лојалност? Само тридесетак
година раније није било шансе да се не изађе у сусрет некој војној одлуци.
Довољно би било да се појави неки војни фактор пред цивилним органима и ја и
моји сирочићи били бисмо деложирани in no time, што би рекли Енглези.
Протјеривање ЈНА сам доживио као личну трагедију и трагедију своје земље, а
мене су сви доживљавали као свога издајника, па чак и они којима ни по једном
критеријуму нисам припадао. Красићев систем се рушио као кула од карата.
Рушењем или самоурушавањем система на коме су се одржавали такви као што је он,
нестало је и платформе на којој је почивала његова моћ. Он се изненада нашао
прогнан на једној, а породица му остала на противничкој страни. Напросто, многи
мјешовити бракови су доживјели такву судбину – свак на своју страну. Судбина
мјешовите везе је у овом случају одиграла улогу језичка на ваги, да политички
утицаји и лоши карактери надјачају породичне вриједности, љубав, слогу и
заједништво. За разлику од многих национално мјешовитих породица, гдје су добри
карактери и породични интереси били јачи од наметнутих политичких утицаја, код
Красића су сигурно и фактори лоших карактера одиграли улогу да се језичак
окрене на ону злу страну. Дјеца његова ће остати уз оног родитеља који је с
њима проводио више времена, имао на њих више утицаја и уложио више труда у
њихов одгој, а то је била мајка. Красић свакако није имао шансу да буде тај. Кажу
да су се он и синови у овом рату наједном нашли на супротним странама, што га
је дотукло. Било из тог или неког другог разлога, завршио је тако што је себи
испалио метак у сљепоочницу. Бог да му душу прости, шта друго рећи...
Не знам да ли се тај систем распадао због таквих као што је он, или се није
очувао због таквих као што сам ја, али Бог ми је свједок да сам у процесу тог
распада – стајао по страни. Господ ме тако ваљда сачувао од гриже савјести, јер
моја мала и нејака плећа нису могла велики терет носити, а ја тако немоћан
нисам могао ни на шта утицати.
Отимање тог стана у корист Туђмановог бојовника сам више доживио као трагедију
Југословенске народне армије, него ли као своју личну. А апсурд је у томе што
смо, у идејно-државотворном смислу, ЈНА и ја били на једној страни, а Туђманова
Хрватска на другој. Мој командант армије је својевремено био генерал Мартин
Шпегељ. У његово вријеме сам добио коначно рјешење о престанку активне војне
службе. Кад је наједном прешао на Туђманову страну и у оном документарном
шпијунском филму давао упутства како Србима куцати на врата и убијати их из
пиштоља, био сам у великој дилеми ко је био на чијој страни и чију сам војску
напуштао. Можда ја и нисам напуштао ЈНА? Можда је она напуштала мене? А ја сам,
ваљда, напуштао још званично непостојећу Туђманову солдатеску у ЈНА, а да тога
ни свјестан био нисам.
У сваком случају, ја и ЈНА – били смо разведени губитници.
Не, нису били губитници они који су планирали и руководили овом парадом. Они
никад не губе.
А из даљине је допирао мирис рата који ће ме за коју годину бацити међу
резервисте србске војске у родној Семберији. Ваљда ми је ова диференцијација
коначно објаснила од чега сам некад бјежао и чему су ме водили инстинктивни
путеви... да бих се и у том облику увјерио како су све војске исте, јер у
свакој имате Красиће и Мандиће...
Нећу рећи нити да сам се јуначио, нити да сам се расипао родољубљем. Само сам
сматрао да и мој род има право на све оно што имају други и да сваки човјек има
право на своје мјесто под сунцем, ма гдје се то мјесто налазило и на ком се год
мјесту човјек затекао.
Хтио сам да останем по страни свег тог лудила. Али не иде. Рат човјека усиса у
себе и против његове воље. Мене је баш тако усисао. Нисам спадао у оне који о
њему одлучују, јер да сам о њему одлучивао – не би га ни било. Спадао сам у оне
који морају да у њему учествују. Неки добровољно, а неки невољно. Мој друг
Бокић и ја смо спадали у ове друге. Али не вриједи. Стижу позиви, приводи
полиција, гоне судови... Мораш ићи да чуваш гузице онима који живе од заната
званог „прављење државеˮ и чијим синовима пушка неће бити гурнута у руке. Тако
је то на свакој зараћеној страни... Али опасност по родно огњиште, и све те
несрећне околности, тјерају те и да чуваш рођену земљу, завичај, фамилију и
кућни праг. И због овог посљедњег, мораш да идеш и пазиш на своју главу у
торби. Због оног претходног свакако не би.
Стеван је своје рјешење о демобилизацији добио у
року. Или је имао неку луду срећу, или изнад себе није имао Красића да га лови
на грешке, или се то у Словенији радило педантније. На путу од Пивке, преко
Сарајева до Бијељине, чинило се као да је рат ишао за њим, а да он то није ни примјећивао.
Напросто, тако му се хтјело да га ти први дани рата не затекну тамо гдје је донедавно
био. А кад смо се обојица нашли у Семберији, кад је рат дошао и на тај простор,
више се није имало куд. Државу чува или разбија систем и то не зависи од
појединаца, поготову не оваквих какви смо нас двојица. Али кућни праг је мјесто
гдје се укрштају систем и појединац и ниједно од ово двоје не може да остане по
страни, а судбина кућног прага зависи од оног ко на том мјесту и у том моменту
буде јачи. И рат нас тако у себе усиса обојицу! Не даде нам се да бар у тим
тешким данима будемо у истој ратној јединици. Стеван је имао оправдан разлог да
одбије учешће у Мандићевој бригади, док ја за то нисам могао да нађем успјешан
изговор. Знајући Бокићево искуство с том бригадом, покушах да је и ја
избјегнем, али су нови носиоци власти и моћи били неумољиви: или код Мандића, или
у затвор! Тако се Бокић и ја опет, по сили новог закона, нађосмо у одвојеним
бригадама, па нам се ни у рату не даде да један другом чувамо леђа.
25
Опет је
размишљао о Страхињи. Сва његова сјећања су увијек прекидана Страхињиним
порукама. Биле оне разборите или пак пука и недозрела фантазија, дубоко су се
урезивале у његова размишљања и постајала му дио личне свакодневице. Као
некаква филмска трака која вам се у глави заврти сваког момента кад о нечему
мислите!
– Страле, вјерујеш ли у смак свијета?
Његовo питање није
иницирано жељом да сазна оно што се у оквирима природне људске спознаје сазнати
не може. Оно је више било резултат жеље да открије којој врсти спекулативног
умовања ће се препустити његов чудновати мислилац за кога не зна да ли је
геније или лудак. Био једно или друго, он му је један од најдражих другова и
најневинијих створења која су се препустила вјероватно бескорисној метафизици и
одвојила од реалне свакодневнице, а често и од пријатеља у свом окружењу. Или
је ипак можда желио да процијени колико је далеко поодмакла ова Стралетова
ментална дисфункционалност, или пак хиперактивност? Ко ће га знати... А није
искључено ни да се подсвјесно надао да ће доћи и до неког ближег сазнања о
библијском пророчанству о коме сви често размишљају. Уосталом, сваки је човјек
помало сујеверан оног момента кад му опасност и невоље реалнога свијета не дају
одговоре за којима очајнички трага, па се зато пребацује у мистику, не би ли та
спасоносна рјешења пронашао тамо. Рекли су људи да је пред смрт сваки човјек побожан,
а у опасности се сваки Богу моли. Код њега и Стралета није било ни једно ни
друго. Стевана је мучила неизвјесност, а Стралетов „контактˮ с надреалним
свијетом је био његово природно стање.
Али,
Стралетов загонетан и дипломатски одговор га је тог пута приказао
приземнијим но што је мислио и мудријим но што је очекивао:
„А шта да ти
кажем. Мало, мало, па се појави неки пророк који то предвиђа. Смак свијета је
догађај који се на овој планети дешава скоро толико често колико и помрачење
сунца. Једном сам тако ишчекивао цио топли љетни дан до предвечерја, јер су
свуда јављали, па чак и преко те лажљиве телевизије, да ће се смак свијета
догодити баш тог дана по подне. Ухвати ме мркли мрак и заспах на ливади. Ујутро
ме рана зора пробуди, а ништа необично се није догодило. Тако су још многа
предсказања била најављивана, људи чекаше и не дочекаше, срећом или несрећом,
зависи од врсте предсказања. Нека су се приближно и остварила, опет срећом или
несрећом, зависно од њиховог карактера. А ја ти тешко вјерујем у оно што не
могу лично да предвидим. А тешко могу и да не вјерујем, јер се Бога плашим...
Не, не плашим се Бога свемогућег, који нам свима праведну мјеру одређује, већ
се плашим свога гријеха пред Његовим судом.
Међутим,
није кључно питање хоће ли се нешто догодити или не. Кључно питање је да ли ми
на то можемо утицати или не и како се према томе треба понијети. А ја ти у свим
својим животним правилима најчешће користим своју квадратну теорију поларних категорија. Она ми помаже да одредим
своје понашање према свакој будућности која ми је упитна, у зависности од тога
да ли на њу могу или не могу да утичем.
Смак свијета
је нешто на шта не можемо утицати. Према томе, ако на нешто не можеш утицати,
онда је узалудно о томе и размишљати. Додуше, све је релативно па и ова моја
тврдња. Јер, вјероватно би човјечанство својим удруженим моралним дјеловањем
предуприједило ову катастрофу... ако чврсто вјерујемо да ће смак свијета доћи
као резултат људског зла на овој планети, као резултат болесне људске жеље да
надвиси Бога... као оно са Вавилонском кулом...
А сад да
видиш како овдје функционише моја квадратна теорија поларних категорија. Те четири категорије су: В (вјеровање), Н (невјеровање), И (истина) и Л (лаж). Дакле, предсказање може бити истинито или лажно, а у њега можемо вјеровати или
не. Сад направимо квадрат који подијелимо крстом на четири мања квадратића. Лијеву
вертикалну страницу квадрата обиљежимо са В и Н, а горњу хоризонталну страницу
обиљежимо са И и Л. Дакле, лијеви горњи квадратић је ВИ (вјеровање истини),
десни горњи је ВЛ (вјеровање лажи), лијеви доњи је НИ (невјеровање истини) и
десни доњи је НЛ (невјеровање лажи).
Ако
погледамо у добијене четири комбинације, генерално би важило правило да је
најважније вјеровати истини (ВИ) и не вјеровати лажи (НЛ). Оно што бисмо
свакако хтјели да избјегнемо, то је вјеровање у лаж (ВЛ) и невјеровање у истину
(НИ). Али то неће бити тако и у случају пророчанства о смаку свијета. Прво, ту
је најважније наше понашање и посљедице истог. Друго, не можемо поуздано знати
да ли је пророчанство лажно или истинито. Ако је истинито, можемо ли му
промијенити судбину? Не можемо. Ако је лажно, какве су посљедице нашег понашања
уколико у ту лаж повјерујемо? Посљедице могу бити катастрофалне. Замисли шта
све људи могу да ураде са свим својим иметком кад би били убијеђени да ће сутра
сви помријети! А има ли посљедица ако не вјерујемо пророчанству које је
истинито? Нема, јер на ток таквих догађаја не можемо утицати. Значи, у овом
случају, не вјеровати је мање ризичан избор.
Пошто је
вјеровање лажи овдје најгора варијанта, наше комбинације ћемо поредати по
значају, од један до четири. Један је најпожељнија комбинација, а четири је
најнепожељнија:
1. НЛ –
невјеровање лажи,
2. НИ – невјеровање истини,
3. ВИ – вјеровање истини и
4. ВЛ – вјеровање лажи.
Ову
квадратну теорију поларних категорија можеш примијенити у многим случајевима и
у некима би њихов редослијед био друкчији. Некад би вјеровање истини имало
највећи значај, или би било једнако са невјеровањем лажи. Невјеровање истини и
вјеровање лажи су у највећем броју случајева непожељне комбинације. Мој животни
мото је да избјегнем вјеровање у лаж, кад год то могу. Ту долазимо до сазнања
да је невјеровање мање ризично од вјеровања, што је и мене претворило у
вјечитог скептика.
Али није у
свим случајевима тако. Као што знамо, вјера у добро нам даје већу наду, а
невјера у Бога би нас дефинитивно увела у апокалиптично стање, стање хаоса и
безнађа. Овдје вјера више користи, а невјера више боли.
Зато, кад
год се питаш да ли у нешто вјерујеш или не, прво се упитај шта ти та вјера, или
невјера, може дати, а шта може одузети...ˮ
– Да ли ти
то вјерујеш у Бога? Има ли Бога?
– Чек',
чек', Стеване, поставио си ми два различита питања.
– Зашто
мислиш да су различита? Дјелују ми исто?
– Нису исто.
Прво питање је ствар осјећања, а друго је ствар доказивог знања.
– И? –
гледао га је збуњени Стеван, чекајући одговор.
– На ово
друго питање ти не могу одговорити јер одговор не знам, а на ово прво сам ти
већ одговорио. У овом случају, моја квадратна теорија поларних категорија
недвосмислено показује обрнут резултат од претходног, а он каже да је вјера
много сигурнији и бољи избор од невјеровања.
Тако је
говорио Страле, добри Стеванов друг још из
основне школе, у чију психу Стеван никако није могао да
завири, нити да је потпуно дефинише, нити да открије шта се десило са оним
генијалним ђаком који је већ тада прочитао више књига него сви остали ђаци
заједно, и коме су сви, па и он, предвиђали велику интелектуалну будућност.
А Стеван...
он се данас није могао начудити изненадној Стралетовој разборитости и чврстом
држању у реалности. А шта је било оног момента кад му се „Господ с небеса
јавиоˮ? Који је од те двојице прави Страхиња, онај који лебди у облацима, или
овај сад који чврсто стоји на земљи?
26
И одједном,
након тог посљедњег дијела разговора са Стралетом, он се сјети славе Светога
Јована, најдраже славе из његових дјечачких дана. Дјед по мајци, кога је много
волио и често посјећивао, некако свечано, с пуно духовног задовољства и у
чврсто устаљеним ритуалима, славио је своју крсну славу, обично по цичи зими,
мразу и сњежним наносима. У најжешће вријеме, када је невјера у Бога практично
била наредба, своје се славе није одрицао.
С некавим
неописивим одушевљењем је Стеван кроз прозор старе сеоске ћерпичаре посматрао
зимску идилу и долазак гостију. Кум је у оваквој прилици долазио веома свечано,
омањим чезама монтираним на санке које је вукао поносити, окићени, и добро
истимарени коњ Зекан. Куму се указивала велика част. Ватра је пуцкетала у пећи
зиданој од глине, а добри стари мачак је дријемао на фуруни.
Велики
храстов сто се у овој гостинској соби протезао по земљаном поду прекривеном
асуром од трске. На бијело окреченом зиду висила је слика Светог Јована, а
испод ње кандило. Славска свијећа и жито лежаше на челу стола и само се чекало
на кумов знак да се почне са окретањем колача... Те зиме 1973. године, стајаше
Стеван у истој кући, у униформи војске чија идеологија је званично забрањивала
промоцију вјере, у кући гдје је, као некад, с поново пробуђеним величанственим
осјећањима која су га испуњавала радошћу сваког двадесетог јануара, опет
дочекивао Јовањдан. Како је на славу сваки гост добродошао и за сваког су врата
отворена, на славски ручак је долазио и друг Илија, комесар сеоског одјељења
комунистичке партије. Иначе неписмен, али партији безрезервно одан, с
партијских састанака је доносио и одређене идеолошке инструкције које је
преносио народу и којих се стриктно придржавао.
Кад је бака
запалила тамјан и припремала колач за домаћина, Илија је изашао напоље да, као
савјестан комуниста, не присуствује церемонији у којој тамјан мирише, а људи се
крсте и Богу моле док се колач окреће. Стеван у униформи комунистичке војске
остаде на свом мјесту, да учествује у светом ритуалу. Поче окретање колача, сви
се крсте, па и он, сви изговарају оченаш, па и он. Петокраке на капи и
дугмадима нису жива бића која би му то забрањивала. На тренутак уочи, Илија
звирка кроз прозор и баш посматра шта он ради. Кад се колач сломио, очитала
слава и домаћину честитало, сједоше да ручају. Улази и Илија. Сједа и он. Ваљда
је био убијеђен да се слава слави ради јела и пића, а не ради светих обичаја и
вјере у моћ и истину Божију. Гледаше га Илија упитно и пријекорно.
– Не ваља
ти, синовче, то што радиш. Брукаш ту петокраку коју су ти дали, а и оног стрица
који је високо догурао. А знаш ли да су другови из органа безбиједности мене
питали кад смо те слали у војну школу? Захваљујући мом добром мишљењу био си
примљен. Петокрака и крштење, не иде то!
– Ја сам ти,
чика Илија, васпитан да поштујем обичаје у кући чији сам гост. Ако не бих могао
да испоштујем славске обичаје, осјећао бих се као да не поштујем домаћина, па
радије не бих ни дошао на славу.
– Шта то, ти
хоћеш рећи да није требало да ја свом комшији дођем на славу, а?!
– То нисам
рекао. Само кажем, ако смо на славу дошли из наклоности према домаћину, онда
морамо респектовати комплетан обичај. То нема везе с вјеровањем, већ с
поштовањем свечаности којој добровољно присуствујемо.
Илији удари
румен на чело и образе. Није навикао да му се у селу неко супротставља, а
поготову балавац попут њега, који се из подераних гаћа нагло пресвукао у
униформу која је имала да обавезује и покаже оно право комунистичко васпитање.
Осјети дјед
да ће бити невоље, па се умијеша.
– Илија,
молим те, слава ми је. Ти си старији човјек и од тебе зависи хоћемо ли је
прославити у лијепом расположењу. А млађи ће имати прилику да науче све што
треба да знају. Хајде, живјели, и добро ми дошао.
Наточи му
чашицу с ракијом и куцнуше се. Дјед је очигледно пронашао начин да заштити
свечаност тренутка, јер се Илија након тога заиста препустио јелу и пићу.
Уосталом, због тога је и дошао.
Дјед намигну
унуку. Кум благо климну главом. Гости упутише поглед одобравања. Осјећао је да
је поступио онако како је морао и како му је савјест одређивала. Једино, обећао
је себи, други пут на окретање славског колача неће ићи у униформи.
Учили су и
њега да Бога нема. Али и тад, када за Стралетову квадратну теорију поларних
категорија није ни знао, инстинктивно ју је примјењивао. Осјећао је да и ту
постоји комбинација која најмање боли, а и она која није фер...
„Наивни смо
ти миˮ, рећи ће му Страле много година касније, кад је чуо ову Стеванову причу,
па ће наставити о проблему атеизма и комунизма. „Није ти то комунизам, мој
Стеване. То је био титоизам, тоталитарна идеологија власти у служби западног
капитала и западне вјере, чија суштина је био антисрбизам и антиправославље.
Тито је, као католик и западни агент, подијелио земљу тако да Срби буду мањина
свуда осим у Шумадији. То ти довољно говори о природи његовог покрета. А
комунизам је једна дивна идеја без које човјечанство неће преживјети, јер ако
се не догоди на вријеме и по Божијој вољи, смак свијета је неминован. Али
титоизам је био сушта супротност и негација комунизма. Зато смо сад до гуше у
живом блату, јер је титоизам био неискрен према идеји коју је заступао. Власт
је била важна! Заборави на Илију. Илија је био искрен и одан тој идеји. Али он
је неписмени сељак. Међутим, неискрени су били лидери те идеје, титоистичка
елита. Њима је била важна власт, моћ и новац. Они, које називамо 'црвена
буржоазија', разбили су Југославију, друже мој! Награбили су се новца и
скривали га под јастуке. Јастуци и јоргани нису више могли да сву ту лову
приме. Њихов властити систем им је постао претијесан. Морали су некако опет да
опљачкају капитал који је већ једном био опљачкан – некад од 'класног
непријатеља', а сада од друштвене заједнице. Требало је све то поново
претворити у приватни капитал, али да они овог пута буду његови власници. Брзо
су се одрекли Маркса и претворили у власнике капитала. Добили су га у
бесцијење! Годинама га је наш народ стварао, а они су из тога црпли профит и
склањали у тајне сефове, а онда га обезвређивали и уништавали, да би га на
крају јефтино 'откупили'.
Наравно, нису то само Титови кадрови из кумровечке школе. Испливали су ту и
разни криминалци из подземља, јер ови у Титовој власти и ови из подземља су
увијек радили заједно и припремали се за 'дан Д', дан распада.
А атеизам, теизам, национализам, либерализам... ех, мој друже! То ти је само
послужило као платформа на којој ће се људи посвађати како би се њима
успјешније владало. Подијели па владај, зар не?
Видиш, та црвена буржоазија није могла друкчије преузети капитал осим да
разбије систем, да разбије Југославију. У разбијеном систему – они су најјачи и
најсналажљивији. Они су најближи ватри, најближи колачу. Они су ти који ће га
први дијелити. Тамо гдје не владају закони, влада сила, моћ и новац. А прије
свега – новац! Требало је, дакле, укинути законе које су некад сами донијели, а
који су управо њима постали сметња. Кад укину закон који их спутава, сила
постаје њихов тријумфални адут. Тако настаје рат...
Оно што је
Маркс назвао плутократијом – сада видимо на дјелу.
Е, сад, остаје једино питање зашто се све завршило против нас... православаца?
Па видиш, управо тај атеизам је имао за циљ да се народ обезвјери, а након тога
простор осваја она вјера која је најјача. Зашто католичка црква није имала
проблема да функционише и у титоизму? Јеси ли се икад то питао? Размисли о томе
гдје је новац. Ми нећемо доживјети да то видимо, али ти тврдим да се Ватикан
неће смирити док не изађе на Црно море... Некад се то радило помоћу
аустроугарских фаланги, па Хитлерових и Павелићевих, па 'меком силом', атеизмом
и 'осмим офанзивама', па Туђмановим 'Олујама', па НАТО бомбама...
Илија ти је био поштен човјек, али то ти је примјер како се преко поштених људи
остварују непоштени циљеви... преко поштених људи без много памети...
Вјеруј ми, стари мој, атеизам и титоизам су уништили лијевичарску идеју.ˮ
Да, Страле
је у посљедње вријеме знао да иступи и са овако радикалним мислима, кад се
расап већ догодио и донио катастрофалне резултате. Мијешају се Стевану те
његове мисли из блиске и давне прошлости. Не може више
временски да их групише. Само зна да му се у оваквим тренуцима његов друг чинио
при чистој памети, апсолутно свјестан оног што говори... А у то паклено
вријеме, живио је у кућерку који прокишњава, често без хљеба и шоље млијека.
Али, то је друга прича...
Човјек је
често у конфликту са самим собом. Велико је умијеће свој живот организовати
тако да тај конфликт буде што мањи и што ријеђи, посебно да се након свега
избјегну посљедице. А управо њих је тешко избјећи. Савјест и поштење прво
морају да прођу кроз искушење губитника да би се посветили.
Пред таквим
унутрашњим конфликтом се нашао и пред сами ратни пакао, у сумрак босанскога
мира, јануара деведесет друге. Партијска линија у ЈНА мобилише резервну
бригаду, а команду је смјестила у сеоски дом, баш у Стеваново село. Србско
село! Њега позваше у ту бригаду, ваљда да искористе његово познавање домаћег
становништва за успјешнију мобилизацију и морални утицај.
У команди
бјеше само један муслиман. Сви остали Срби. Муслимани се углавном нису
одазивали.
Необичан
формацијски састав ове бригаде био је у томе што је у њој постојало
професионално мјесто партијског секретара, по утицају равно команданту бригаде.
Подофицир, заставник Рајић, примао је плату за овај невојнички посао. Кажу да
се својевремено веома истакао у формирању СК ПЈ на овим просторима, чиме му је
указано повјерење да ову улогу у војсци обавља професионално. Формацијско
мјесто је било предвиђено за капетана, па је заставнику веома импоновала
позиција која његовом подофицирском чину даје официрски значај. Стари систем у
ЈНА је код војних лица створио ту инертну навику да се више баве политиком него
ратном вјештином, јер се кроз политику неописиво брзо градила каријера. А у
овом времену распада, војни званичници су страховито губили компас и способност
да се снађу у датом тренутку. Заједно са статусом и све слабијим избором и
опадајућим утицајем, све више су губили и критеријуме. Тако је и овај заставник
добио улогу да шири партијску идеологију братства и јединства, у држави која се
распала по националним шавовима и националистичким интересима, а у бригади чији
састав је бројао 1500 Срба и једног муслимана, резервног поручника Диздаревића.
– Ма колико
Диздаревић био одан југословенској идеји, мислим да у овом моменту не би требало
да буде у овој команди. Из превентивних разлога би га требало помјерити негдје
гдје је мање уочљив – рече Стеван и угрози своју позицију у овом необичном
друштву.
– Друже
капетане, ја за Диздаревића сијечем десну руку, ако треба! – узјогуни се партијски
секретар, заставник Рајић.
Командант,
потпуковник Маровић, послат је директно из бивше армијске централе СКЈ, сада
преименованог у СК ПЈ, да ову бригаду формира са циљем сузбијања национализма
на подручју сјевероисточне Босне. Наравно, овај циљ се није јавно саопштавао.
На сеоском
омладинском дому мјештани окачили србску заставу и заставу СДС. Партијски
секретар, командант и његов замјеник Мандић прво су инсистирали да се стави и
југословенска застава, она са петокраком, што је и урађено. Даље додворавање
Диздаревићу је изискивало секретарево често инсистирање да се скину србска
застава и застава СДС.
Стеван се
успротиви:
– Знате шта,
то би се веома негативно одразило на морал бораца и мјештана. Уосталом, сви
борци већином и јесу мјештани овог и околних села. Скинемо ли заставе које су
они поставили на свој друштвени објекат, тешко да ћемо од њих моћи очекивати да
нас сматрају својом, народном војском.
– А како би
се понио према застави да си у муслиманском селу? – пита главни партијац
подругљиво.
– Исто.
Поштовао бих заставу коју они имају на свом објекту. Само, волио бих да знам
које би нас муслиманско село примило са добродошлицом. Они нас већ сад
проглашавају окупаторском војском. Питамо ли се из ког разлога је команда
одабрала своју локацију овдје, у србском селу, а не у неком муслиманском? Да ли
се овдје осјећа безбједније и зашто? Алијини муслимани су се опредијелили за
отцјепљење Босне и разбијање Југославије, па би можда овакав партијски утицај
требало више ширити међу њима, зар не?
Диздаревић
је гледао у под и ћутао. Није се изјашњавао.
Рајић само што не експлодира од бијеса. Мандић Стевана свакако није подносио.
– Зар вас
није срамота да као школован официр овдје ширите национализам?! – бијеснио је и
пјенио замјеник, како би по службеној дужности подржао команданта и секретара.
– Као што
знате, господине капетане, ја више нисам активни старјешина, а то значи да мој
статус у овој бригади није професионалан и чисти је патриотски чин. Зато не
прихватам никакве инсинуације на моје официрско школовање, а постулате истог
нека примјењују они којима је то професија. Ја ту обавезу више немам.
О, како се
Стеван лијепо осјећао кад је са себе скинуо ту стегу која га је обавезивала да
мисли туђом главом, а не својом. Напросто, осјетио се као кад се ронилац
ослободи мрсилице у коју се упетљао на дну ријеке, па након 90 секунди коначно
изрони на површину и пуним плућима удахне. Али, будућност ће му показати да ова
његова „мрсилицаˮ памти и не одустаје. Она непрекидно вреба своју жртву,
поготову ону која јој пркоси...
Упорност
партијског секретара, коме је и командант био јако привржен, изнудила је
гласање. Командант је постројио све старјешине и војнике лоциране у овом
сеоском дому.
– Другови,
сад одлучујемо да ли да се са дома скину српска застава и застава СДС. Ко је за
то нека дигне руку.
Командант
први диже руку, па Диздаревић, па Мандић, а за њима и све старјешине, осим
Стевана. Руке свих војника биле су спуштене.
– А сад,
нека подигну руке они који желе да све заставе остану гдје јесу.
Сви војници
подигоше руке. Стеван такође. Једини „изродˮ међу старјешинама бјеше он.
Пред смирај
дана, зове га командант. Друштво су му правили његов замјеник и партијски
секретар.
– Друже
капетане, ваше услуге овој бригади више нису потребне. Раздужите оружје и
опрему. Покупите своје личне ствари и смјеста напустите бригаду.
У овом
моменту је знао за Стралетову квадратну теорију, али је био увјерен да у
конфликту са самим собом није имао никакво боље рјешење. Поступио је онако како
је сматрао да је најправедније и најпоштеније. Да ли је био у праву, Бог ће га
знати. Посљедице стижу касније, у облику казне или награде, свеједно.
Покупио је
своју опрему и отишао сеоским путићем који је кривудао кроз врбаке и губио се у
мрклој ноћи. У даљини, негдје према Вуковару, бљештала је свјетлост попут муња
и тутњале су артиљеријске гранате. Кроз душу је струјао мрак, језа и страхота
рата који се очигледно ни овдје неће избјећи. Једни су ишли држави уз длаку и
убрзано се наоружавали, јер су рат жељели и за њега се спремали, док су други оружје
већ имали а нису знали шта ће с њим. Освијестиће се тек онда кад схвате да се
друга страна већ наоружала и показује им да оружје служи за убијање...
Сутрадан је
из команде бригаде послат извјештај с лажним садржајем – да је Стеван
дезертирао. Некако истовремено се разматрала његова кандидатура за референта у
Министарству одбране. Незванично, преко познаника, јављено му је да је одбијен
због „дезертерстваˮ из своје јединице.
Кад је и на
овом простору запуцало, Диздаревић је пребјегао у редове муслиманске војске
која је себи присвојила право да се зове Армија БиХ. Командант Маровић и
комесар Рајић преко ноћи су нагло нестали. Мајор Мандић се у новим приликама
брзо снашао. Прихватио је нове политичке прилике и чињеницу да бригада постаје
србска. Братство и јединство се више није имало коме доказивати, јер је
Диздаревић, једини преостали аргумент постојања ове идеје, одлучио да и он од
ње дигне руке и прикључи се „својимаˮ. Да ли случајно, или унапријед припреман,
постао је командант једне елитне муслиманске јединице на тузланском ратишту.
Стевану су опет упутили позив да се врати у бригаду. На томе је инсистирао нови
командант, доскорашњи капетан прве класе, а сада мајор Мандић...
Знао је да
му с Мандићем неће бити лако. Тешке муке ће имати као његов потчињени. Сујетни
људи не трпе да их вријеме демантује, али зато умију да се у сваком времену
одрже у главној улози и у стању су да уништавају сваког коме је вријеме
потврдило да је био у праву. Јер, у овом рату, бити у праву није значило и
побиједити, нити је бити у криву значило изгубити.
А шта је
пораз и побједа, то ће само Бог знати! Јер, некад се чини да си поражен кад си
побиједио, а некад да си побиједио кад си поражен.
Стеван не
хтједе у јединицу у којој је био лажно оптужен и због чега је изгубио атрактивно
мјесто у Министарству. Та чињеница је ипак била јак аргумент који су нови
владари уважили, па му додијелише распоред на још необичнијем дијелу фронта – у
јединицу супротног политичког предзанака, гдје нешколовани људи преко ноћи
постају команданти с високим чиновима, а понеки школован официр може да се
деградира чак и до позиције обичног војника ...
Ниједан
систем не воли непокорне. Велика је разлика између дисциплине и покорности.
Дисциплина је понашати се у интересу главног циља и у оквиру постојећих правила,
а покорност је слиједити надређеног чак и онда кад игнорише правила, одустаје
од главног циља, срља у глупост или врши издају. А Стеван се, богме, нашао у
систему који није дефинисао ни своје циљеве, нити је формирао јасна правила.
Правила и циљеве је, по властитом нахођењу, одређивао сваки појединац коме се
додијели власт.
Систем кажњава сваку непослушност, без обзира
којој страни си био непослушан. Јер моћне политичке стране су само наизглед
супротстављене, али у суштини, оне раде заједно – једни другима дисциплинују
оне који су непослушни... Пркосне не воли ниједан врх пирамиде, независно од
тога којој пирамиди су пркосили...
27
А ни ја ти, земљаче, с Мандићем не имадох
среће. Стеван због једног, а ја због другог разлога. Али коријени сваког
опстанка мог лежали су у стрпљењу. Стрпљењем сам побиједио све душмане моје,
јер њих је прегазило вријеме. Све њихове привремене побједе и материјална добра
постали су ништавни пред истином и правдом, које у простор свих догађаја улазе
посљедње, на леђима времена. А њих је дочекао само онај ко се снабдјео оружјем
стрпљења.
Из пораза својих сам излазио као побједник
јер сам на њима учио. Године проведене на узалудном послу, нису биле узалудне. Из
њих сам пуно сазнао и, наоружан новим искуством, крчио пут ка новом циљу, за
који прије нисам ни знао да је мој.
Душмане моје, зачаурене у љуштуру
материјалног добитка и опијене тренутном побједом, други противник је дотукао. Моје
је било само да чекам.
А Господ ми у томе не би помогао да на мојој
страни није била истина.
Постоје људи који се снађу у сваком систему,
и у сваком су први, ма колико не радили право. Моји цимери и ја се не снађосмо
ни у једном поретку, а Бог ми је свједок да не радисмо криво, или то бар не
жељесмо. Опет ме Стралетова квадратна теорија подсјети да постоје успјешни и
неуспјешни појединци у успјешним и неуспјешним системима. Али ствар није у томе
да ли је појединац успјешан или неуспјешан, него да ли је успјешан његов
систем. Колико је пред Богом оправдан успјех појединца у неуспјешном поретку? Да
ли је неуспјешан поредак разлог за моралну сатисфакцију онима који у њему нису
успјели? У губитничком систему, залудно је бити у праву! Генерал је истински
побједник само у побједничкој војсци. Али овај рат нам показа да је лични
успјех дио човјековог менталитета и друштвеног положаја, при чему уопште не
мора да зависи од његових резултата, нити од судбине која задеси његов систем.
Међутим, шта је заиста успјех? Можда је успјех
само онај мир који осјетимо у себи? Чиста савјест... да, тако се то зове. И
није ли Свевишњи једини меродаван да о томе суди? Можда ћемо величину својег успјеха
спознати тек онда кад пред Њега дођемо да Му положимо рачуне? А сваком бих,
роде мој, препоручио да пред Њега иде чистих рачуна и никако друкчије!
28
Огорчен на све и сваког, Стеван се фокусирао
на само један циљ – да у овом лудилу сачува и прехрани своју породицу. Издаја и
распад заједничке државе, као и издаја општих људских вриједности, толико су га
депримирали да се све више затварао у себе и у оквире своје националне свијести.
Овом другом је приступао са амбивалентним осјећањима, јер је реторика
националног романтизма и у његовом народу све више показивала оно своје ружно
лице. Сви медиокритети и скоројевићи су се надвикивали не би ли том виком
доказали своје национално родољубље, а тиме уграбили и понеку полугу моћи, до
које се тих година долазило пречицом – мимо школе, струке, знања и угледа. Довољно
је било да си у свом националном „родољубљуˮ грлатији од осталих.
С обзиром на то да је ту појаву
неконтролисаног националног романтизма већ осјетио код других народа, на
путевима од Пивке до Сарајева, могао је с лакоћом да је препозна и у свом
народу – ниче и шири се попут вишекраке хоботнице. Пружа пипке и мота се око
врата сваком поштеном човјеку. Гуши га и стеже до те мјере да више и не види
излаз из тог чврстог загрљаја. Такво гушење је осјећао и он. Тог момента никоме
није припадао, а на несрећу, у тим временима се није могло преживјети без
припадности. Кад је заједничка државна идеја издана од свих народа, припадност
свом народу је остао логичан избор, али како припадати новоствореној уличарској
елити са чијим примитивним вриједностима се његов поглед на свијет никако није уклапао?
„Међу ове људе треба ући. Треба их
оплеменити. У противном, десиће нам се као код Домановићевог вође – водиће нас
слијепциˮ.
Размишљајући на тај начин, а истовремено
свјестан да је и он у таквој ситуацији, да до неке позиције, попут осталих,
мора доћи пречицом, укључио се у политичку странку сумњивог морала и карактера.
Вјеровао је ипак да ће он то све „оплеменитиˮ изнутра.
Апсурдно је ипак било то да се једне хоботнице
некако ослободио, а сад добровољно упада у раље друге, потпуно супротне по
карактеру. Да ли га то тјера нагон за преживљавањем или искрено увјерење да и
најпокваренију средину можеш поправити ако у њу убациш зрно разума?
И ето, да би преживјео, нашао се у
канцеларији, с вратима до улице, поред Центра за избјеглице. Додијелили су му
раскошну фотељу, најмодернији канцеларијски сто, телефон и факс. Задатак – да
тумачи политику Странке, региструје њене нове чланове, пише дописе, документе и
прогласе.
Врло брзо ће се увјерити да се у бјесомучној
борби за власт и моћ поквареност не може оплеменити тако што јој додајеш
квалитетно зрно разума. Напротив! Догађа се обрнут процес – и племенита сорта
мора да се квари. Он то себи није могао допустити, тако да ће ову епизодну
улогу врло брзо да напусти.
Ипак, један догађај, током тог његовог
епизодног посла у политичкој странци, утиснуће му још један ожиљак животне
неугодности која остаје да се памти.
Тог дана, нагрну свијет у Центар за
избјеглице. Униформисани људи. Припадници ЈНА, с војском се повлаче из дијелова
Југославије у којима више нису били добродошли. Траже смјештај. Међу њима,
Стеван угледа познато лице, старјешину Винчетића, сад већ потпуковника. Официр
сиједе косе, измореног и тужног израза лица, чека у реду за помоћ...
Поштен је то човјек, помисли Бокић. Иначе, не
би сад чекао у том реду. Они други су се снашли на друкчији начин.
Правио се да не препознаје свог старјешину са
Мојмиловог брда, оног што је надахнуто причао о сарајевској олимпијади и
потреби да чувамо братство, јединство и безбједност наше земље. Неугодно му је
било да му се јави и било шта каже. Није то због садашњег ангажмана у
политичкој странци националног карактера, него више због чињенице да је овај поштени старјешина остао
у свом покрету до краја, и пропадао заједно с њим, док се Бокић на неки начин
осјећао његовим издајником. Кошуља старог система му је била тијесна, а кошуља
новог му је још тјешња. Осјећао се да не припада ниједном, а то је баш тежак
осјећај, некако као кад си усамљена гуска, залутала у магли...
Често се сам себи правдао да је у немогућим
околностима и најчаснија мисија узалудна. Кад наслутиш распад система коме си
подређен, онда одговорност сносиш само пред самим собом. А то је и жива истина:
највећа човјекова одговорност је одговорност према самом себи. А да ли би такво
образложење имало смисла пред старјешином Винчетићем? Да ли би он то разумјео? Тешко!
Па шта би му онда могао рећи и кад би му се јавио? Ништа. Свака ријеч би била
бесмислена, као што би било бесмислено да му сад приговори за онај распоред: „Господине
потпуковниче, да ме на завршетку школовања не бацисте у Пивку, да ми
додијелисте бар један од она три гарнизона за којима сам изразио жељу, да ме
остависте бар у појасу дринског водотока, можда се и не бих тако журио да напустим
наше редове.ˮ Јер он, Бокић, зна да ни то не би била истина. Истина је само
једна: упркос својој стаситости, он није био човјек војничког кова.
Потпуковник Винчетић се све чешће обазирао
према Бокићу. Очигледно га је препознао и чекао тренутак да и Стеван препозна
њега. Овај је пак сједио у канцеларији и правио се да телефонира. У једном
моменту, Винчетић прилази његовим вратима и пита:
– Извините, је ли овдје Центар за избјеглице?
– Не, није овдје. Идите на та сљедећа врата –
показа му Стеван прстом на сљедећи улаз, правећи се и даље да га не препознаје.
Потпуковник Винчетић је још неко вријеме
гледао у њега збуњено. Вјероватно се питао како то да га његов бивши питомац не
препознаје, или пак ни он сам није био сасвим сигуран да ли је то Бокић или не...
Стеван се, истина, зарекао да неће бити у
контакту ни са ким из бишег система коме је припадао, осим с најдражим личним
пријатељима. Иако му нико није лично крив за било шта, он је некакво своје
огорчење градио према том систему генерално. Али није ријеч о томе да му он
нешто много замјера. Скоро да му не замјера ништа, осим једне крупне и
неопростиве чињенице – тај систем је сам собом урушавао вриједности које је
пропагирао, а није био у стању да сачува државу коју је по задатку морао, а
коју је и Бокић волио. На крају крајева, није ни њега сачувао у својим
редовима. Стеван се тиме осјећао некако вишеструко преварен, а у тим
турбулентим догађајима и лично изгубљен. Јер, заправо, мучи га чињеница да је
он тај систем својом вољом напустио, тако да нема право да му приговара пораз,
а са друге стране је свјестан да би пораз услиједио и да је у њему остао. Систем
који тежи ентропији, који се истрошио и изгубио све своје адуте, чију су кохезиону
силу уништили најодговорнији појединци на врху – не могу сачувати ни најоданији
појединци на његовом дну.
Наједном схвати да је и потпуковник Винчетић,
као и он, био само немоћан појединац и жртва система у пропадању. Нема међу
њима двојицом разлике! И зато се нагло, покајнички, тргао и погледао према
Центру за избјеглице. Излетио је напоље из канцеларије да потражи свог
некадашњег старјешину, али било је касно. Потпуковник Винчетић се негдје већ
изгубио
29
Опет се нашао на фронту. Линија ослабљена. Јединице
на фронту се све теже попуњавају. Корупција завладала до те мјере да су се
ослобађали обавезе сви који су имали новца да то плате. Борба за „донатореˮ је
попримила размјере тихог рата између војних и цивилних власти. Истовремено,
предузимале су се све оштрије мјере да се на ратиште пошаље свака мушка глава
која није имала чиме да себе откупи. Приликом сваке нове смјене, Бокић је своју
јединицу затицао десетковану. Из више команде су му само стизала рјешења: тај и
тај се ослобађа војне и пребацује на радну обавезу. Борцима је било тешко
објаснити зашто их је на фронту све мање, због чега се на присутне ратнике
пребацује све већи и већи терет који је некад дијељен с онима који су сад
ослобођени ратишта, због чега је линија одбране по једном борцу постајала све
већа и већа, зашто се боравци на фронту све више продужавају а одмори скраћују,
и много тога још.
Обилази он тако све своје ровове и размишља
како бранити исте положаје са смањеним саставом, кад на пропланку угледа једну
групу „четникаˮ. Били су то добровољци који су дошли да припомогну током ове
смјене. Окупио их неки Софреније, старији човјек, шаљивџија, прича им штосеве а
они се преврћу од смијеха. Бокић одшета до њих да види о чему се ради, а
Софреније управо завршава рецитовање љубавног писма које му је у војску слала
нека популарна тв спикерка. Цијело писмо од два листа је знао напамет. Ово
друштво је неколико пута инсистирало да га поново рецитује и он је понављао без
грешке, не изостављајући ни једну једину ријеч. Тако их је увјерио да је писмо
ипак постојало. А онда је наставио причу о новој авантури:
– Ја вам, браћо, нисам Софреније. Ја сам
Ромео.
– Ма дај, Софреније, не лажи. У селу те сви
знају као Софренија – повикаше они који га боље познају.
– Хајде да се кладимо – понуди Софреније
изазов цијелом друштву и паде опклада.
Софреније, лагано, ријеч по ријеч, исприча
како је радио као таксиста који је често возио клијенте из љубљанске околине до
аеродрома. Али, једног дана му је клијент била нико други до кћерка директора
аеродрома. Ишла је на пут који ће трајати неколико седмица. Кад је изашла из
куће, нашег таксисту је одушевила њена љепота. Пришла му је и представила се:
– Ја сам Јулија.
– Ја сам Ромео – одговори јој Софреније без
размишљања.
Јулија му, наравно, није повјеровала. Насмијала
се и похвалила његову шалу, али је и даље тражила његово право име. Он јој је
обећао да ће јој доказати да се тако зове, уколико пристане да с њим изађе на
вечеру кад се врати с пута. Пристала је. Софреније је одмах отишао у станицу
милиције и поднио захтјев за промјену имена. Кад су му у милицији одобрили ту
промјену и издали нову личну карту, бивши Софреније, а сада Ромео, са својим
новим документом нестрпљиво је чекао Јулијин повратак. Коначно јој је показао
своју личну карту и доказао јој како се зове. Бар тако је он тврдио овој групи
својих слушалаца. По његовој причи, са Јулијом је пала вечера, и још много тога
што је само Софренијева машта могла да дочара овом веселом друштву.
Присутни му и даље нису вјеровали, а један
младић му је чак и добацио:
– Ма хајде, не лажи, видиш какав си смотан,
једва држиш пушку на рамену, а камо ли да мазнеш такву рибу!
– Ко, ја једва држим пушку!? Хајде ти, клинац
један, да ову пивску флашу ставимо на онај кораћ и да је гађамо. Ти је гађај са
десет метака и нећеш је погодити, а ја ћу је оборити са првим метком!
И поставише боцу на један кораћ, удаљен око
двјеста метара.
Бокић је размишљао да ли сад да прекине ову
забаву, јер кад чују пуцњаву, ови са непријатељске стране би могли врло лако да
упуте покоју гранату на то мјесто. Ипак, ово и није први пут да различите „паравојне
формацијеˮ, привремено придодате редовним јединицама, без посљедица шенлуче у
близини бојишта, па ће ваљда тако бити и овог пута. Радозналост му није дала
мира, јер је хтио да види како ће се завршити то „стрељачко такмичењеˮ.
Младунац је истрошио свих десет метака, а
боца је остала нетакнута.
Софреније је заиста изгледао некако смотано. Док
су се сви они обукли у модерне шарене униформе, Софреније је носио стари
војнички шињел чији су му рукави били предугачки да су прекривали шаке, а
рамена су висила тако да би тај шињел сигурно могао да прими двојицу таквих. Чим
проговори, одмах се видјело да му недостају два предња зуба, због чега је и
сугласник „сˮ теже изговарао, па је тако изгледао још смјешнији. А ако би се
узело у обзир да је напустио солидан посао у Словенији да би се придружио овој
ратничкој формацији, мишљења о њему би свакако била двојака – од оних који би
цијенили његово родољубље, до оних који би сматрали да му сигурно недостају
неке вијуге у глави.
Коначно, лаганим покретима је засукао те
дугачке рукаве, а онда узе пушку у положај за гађање, не користећи никакав
наслон. По заузетом ставу и начину на који је држао пушку, Бокић је одмах
схватио да је Софреније негдје био спортски стријелац. Ипак, флаша је мала а
даљина велика, тако да ни он није вјеровао да ће овај педесетогодишњак успјети
да је погоди из стојећег става без наслона. Али, Софреније повуче окидач и
флаша се распрши у парампарчад.
Међу четницима прво настаде мук и
запрепаштење, а онда понеко кроз шапат изусти оно „Уф, јеботе!ˮ. Младунац не
хтједе да му призна ову часну побједу већ рече:
– Е, ово ти је чиста случајност...
- Хајде, постави другу флашу на исто мјесто и
уложи 100 марака, а ја ћу петсто! Ако погодим из прве, марке су моје, ако
промашим, марке су твоје – одбрецну се Софреније на њега, љутито и изазовно.
Младунац не имаде 100 марака, али други не
хтједоше да пропусте забаву. Некако скупише потребан новац и опклада је опет
пала. Софреније на исти начин, из стојећег става, без наслона, умјесто кога је
послужило стручно ослањање лакта лијеве руке на лијеву страну грудног коша, узе
пушку у положај за гађање и истури лијеву ногу напријед како би обезбиједио
стабилност тијела, па опали. Међу присутнима поново завлада исти мук. Флаша се
опет распрши у комаде.
Ово је изгледало невјероватно чак и за
стручног војника какав је Бокић.
Четници су схватили да Софреније није неко коме се ово догађа случајно и
да прилично стоји иза својих ријечи, али је остао још један детаљ да би се то
до краја потврдило. Остао је детаљ с причом о Ромеу.
Стари шерет је онако враголасто шетао око групе, правећи се наивно важан
и глумећи намјеру да се удаљи, али су сви у групи наједном хорски узвикнули:
– Хеј, чек', чек', ти нама још не доказа да си Ромео!
А он ти лагано извади личну карту испод унутрашњег џепа војничке блузе,
а на документу је писало: Софренић Ромео. На слици он, Софреније, главом и
брадом, само знатно млађи.
„Е, овај је с Јулијом био бољи мајстор него ја са Селмомˮ, помисли Бокић
и лагано се удаљи према рововима својих бораца. Ови четници су му донекле и
добро дошли да мало разбију монотонију сталног осматрања и ишчекивања
непријатаља, а и борци би требало да се осјећају сигурнијима кад знају да у
блиској позадини имају појачање, ако затреба.
Али, коме год рову приђе, војници се нешто домунђавају, а пред њим
истичу отворено незадовољство политиком више команде и цивилних власти.
– Знаш шта, Бокићу, овако се више не може – иступи најхрабрији међу
њима, неки бивши синдикалац – и ми морамо ступити у штрајк да коначно неког
натјерамо да размишља о нашим проблемима. Не можемо, човјече, више дозволити да
нам одузимају борце ради неких тобожњих радних обавеза и донаторства. Па остала
нас је шака јада да чува исту линију као кад смо били у пуном саставу. Некад су
се три чете смјењивале на овом положају, а сад имамо непуне двије. Одморе су
нам скратили а боравак на линији продужили. Усјеви су нам остали необрани. Па
имамо и ми душу, мајку му!
Бокић ово све слуша и признаје да су у праву, али он нема и не смије да
на то даје било какав одговор. А подржао би их. И он би радо штрајковао.
Борци примијетише да се он, као њихов командир, с њима слаже, па одлучише да му
све открију. Открили су му цијели план. Договорили су се са борцима чете коју
треба да смијене у следећој тури да остану на линији све док Бокићева чета
протестује испред више команде, у касарни далеко од фронта. Од Бокића су
затражили да током протеста вишој команди саопшти њихове захтјеве. Тако је и
било. Док су борци штрајковали, Бокић је на састанку изнио све детаље и
захтјеве које су пред њега поставили. Поставио се као неко ко није део протеста
него као старјешина који, по службеној дужности, само преноси захтјеве својих
бораца. Међутим, Бокићев наступ се генералима није свидио. Посумњали су да он
стоји иза „побунеˮ. Зато је морао да буде опрезан и да се дистанцира од бораца,
јер се већ сумњало да им он даје упутства како да наступају. А „синдикалацˮ се
прилично повукао у задње редове. Уочио је Стеван и да се неки борци полако
разилазе, неки улазе у возила са официрима безбједности и генералима.
Потенцијални доушници! Неки већ пију и неопрезно лупају глупости које могу да
офирају цијелу ствар. Неки пак држе говоре који немају везе са циљевима
протеста, но истичу некакве своје тобожње „везе у Београдуˮ и себе и личне карактеристике
у први план (вјеровало се да Београд и даље има утицај на војно руководство
западно од Дрине). Већ је схватио да су штрајкачи разбијени и да је само питање
времена када ће се штрајк угасити. Команда тактичке групе се послужила
провидним триком: борци да се разиђу кућама а команда ће размотрити њихове
захтјеве. Пошто се већина већ и разишла, остатак људства, уморан од штрајка,
ово је једва дочекао. Бокић је већ предвидио шта ће се догодити и психички се
спремао за властиту одбрану; протест је пропао, а сад слиједе хапшења. Хапшења
се најлакше обављају кад се штрајкачи растуре и нађу појединачно по својим
кућама. Тако се и десило. Бројне патроле војне полиције су кренуле на задатак. Генерали
су прву патролу послали по Бокића, који је исте ноћи завршио у војном затвору. Убрзо
затим, у затвор су стизали и они најгрлатији. Синдикалац је био непримјетан, па
је његово хапшење изостало. На крају, чета је скупљена и по казни послата да на
фронту одради дуплу смјену. Истрага против Бокића није дала опипљиве доказе
који би га оптужили да је био вођа побуне. Свим старјешинама из виших команди
који су га ислеђивали Бокић је јасно и без икаквог устручавања говорио оно што
и јесте његова дужност:
– Ја нисам био учесник њиховог протеста, али сам као њихов командир био
дужан да вам изнесем стање у својој јединици и пренесем њихове захтјеве, а и своје
мишљење због чега је до таквог стања дошло. Господо старјешине, ја сам само
обављао своју дужност, а кад би се ово опет поновило, ја бих је обављао на исти
начин. Не негирам своју неспособност да одржавам дисциплину у овој чети, а
рекао сам вам који су, по мом мишљењу, узроци те недисциплине. Ви свакако имате
неколико рјешења, а једно од њих је и да ме смијените, што бих ја без
оклијевања прихватио.
Његове амбиције у војној каријери су биле завршене онда кад је у Пивки,
још у временима мира и релативно добре ситуације, одлучио да се демобилише. Кад
му напредовање није требало у миру, поготову му не треба сада у рату. Он је у
дубини своје душе знао само једно: желио је да се рат што прије заврши.
Генералски кор није могао да нађе опипљиве
доказе Стеванове кривице. Након четири дана затвора и још неколико дана
испитивања, по казни или не, пребачен је на друго ратиште. Он је то доживио као
казну, па се према новој улози тако и поставио. Стриц, генерал Бокић, није се
мијешао у овај случај.