Pages

Tuesday, April 17, 2018

Хаварија собе 307 (поглавље 1 до 29)

Напомена: Ово је ''дисплеј'' романа ''Хаварија собе 307'' будућем издавачу и евентуално читаоцу, ради повратне информације. Овдје су изложена поглавља од 1 до 29.  Остали дијелови су у другом посту - кликнути на November(1) под годином 2018) или на следећу веб адресу:   https://tinyurl.com/arapkinjaicimeri26

Књига излази из штампе крајем јула 2019. године.

Постирано 17. априла 2018.
Copyright Copyright symbol / заштићено ауторско право. 


Кратак опис:
Ријеч је о друговима једне војне школе, у бившој Југославији,  који су дијелили исту собу током цијелог школовања, а онда су се у југословенском грађанском рату нашли на супротним странама. Ту се описују узбудљиве љубави, необични ратни догађаји и изненадни ратни и поратни сусрети...

Ликови и догађаји у овој причи немају никакву везу са ликовима и догађајима из стварног живота.

Посвећујем је жртвама свих ратова, како онима који не могоше да се на вријеме склоне, тако и онима који не успјеше да у њима не учествују. 


ЗАХВАЉУЈЕМ се члановима породице Драгољуба Марића, који су ми дали сагласност да у роману користим његову пјесму ''Када свјетлост отпутује''.




                                                     ХАВАРИЈА СОБЕ 307


                                                                    ***

                                                      ТРИ УВОДНЕ ПРИЧЕ


                                                                     
 1

Кад не би долазио с леђа, мене, тврдоглавог и стаменог, вјетар никад не би одувао. Одупријех се сваком који ми резаше прса. Да сам дрво, коријеном бих се за земљу држао. Да сам стијена, вјетровима бих пркосио. Опоганило се сјеме људско и клија ли клија. Земља га прима и рађа. Ни у једној му земљи нема јаловине. Сортном, трулом, племенитом ил' поганом, свеједно. Земља га не препознаје. Свакој клици живот даје!

Иза мене су вјетрови и ратови. Битке које сам био, нису биле моје. И кад нисам вјеровао, Богу сам се молио, живу главу да извучем. Вјера ми се рађала ни из чега, између два фијука граната, јер друге наде нисам имао.
Сматрали су да ме рука Невидљивог чувала и у миру и у рату, и да су сви душмани моји чудном смрћу страдали. Понекад сам и ја у то вјеровао, али се страха никад ослободио нисам. Осветничку намјеру мајора Мандића прозрех, и не послушах. Радије се у шињел увукох и у чизме потонух да одгулим казну у заборављеној чети на цвиљевачким гудурама него ли да глумим штапског официра који ће његовим лакованим ципелама друштво правити. Људски живот припада Свемогућем, а не обичној нечовјековој испљувотини која је умислила да је предодређена о животу и смрти одлучивати.
Не одох на Столице у улози изасланика његове нискости. Забих нос и чизме у блато Брезовице да прегазим Цвиљевачки поток.
Била је то казна за непочињен гријех! Светио ми се Мандић, увјерен да сам га друкао због девиза у каси коју је само његов кључ отварао. Имало се – могло се!
Рат је. Много је оних који не одлучују о својим главама, а још су им на раменима. Откуп главе једина је нада да се купи вријеме. Зато богати откупљивач властите тинтаре презре мене, који сам у широком кругу бјежао од његовог новца, као што, презирући, одстрахопоштова Мандића, који му је у позадини рата великодушно друштво правио. Исту сам униформу носио! Исти ми хеклер обарао десну страну појаса! Мој блатњави шињел с Мандићевом „натовкомˮ, неогребаном вјетровком, још свјежом по мирису нафталина – нико није ни хтио поредити. Њима је то, напросто, све било исто. Они су својим новцем откупљивали главе. Био је то посао са осмијехом и страхопоштовањем, међу људима који су се међугадили.
А у том послу сви су изгледали исти, и они који су у њему учествовали, и они који нису. Сви су пушке и униформе носили. Само се ратник од фолиранта разликовао по блатњавој униформи и нагриженој пушци која му обараше раме заударајући на рововску влагу и устајалу, барутну, гареж.
Било је то вријеме кад се смрт наручује, кад се заборавило да само Бог о њој одлучује! Вријеме кад си се свога морао чувати више него њиховог! Кад су паметни заћутали јер су пушке проговориле! Био је то рат у коме сва људска трулеж изађе на површину!
Не пристадох, бајо мој, да чувам Мандићеве лаковане ципеле од блатњавих Столица. Као да ми Господ рече да је глава сигурнија на пола пушкомета од непријатељских ровова...
На Столице оде његов први помоћник. И погибе на том путу, Бог да му душу прости! Ја по казни сачувах главу, загњурен у земуницу испред непријатељских ровова, на домет совиног хука, одијељен и заштићен провалијом смрти и безнађа.
Некако истог љета, те деведесет треће, погибе и Мандић. О његовој смрти ширише се гласине. Који га нису вољели, а нису били ни очевици догађаја, причаше како погибе далеко од фронта, у кревету чији власник не хтједе да га трпи поред своје жене. Стаситог мајора је, наводно, оплакивало неколико љубавница и све курирке из његове команде.
Други пак казиваше да му је то била намјештаљка, да је ударио на неке мало опасније звјерке којима је страховито повећао цијену за откуп главе. Као, знали су код чије жене обноћује, па су поставили сачекушу...
Трећи, који су га вољели, причаше да се јуначки борио и да је покосио дванаест муџахедина прије него што су му дошли главе...

Не повјеровах, иако истину нисам ни тражио. Али до скептика истина дође и кад је не тражи. Јуначки или не, Мандић је погинуо од непријатељске гранате. Ратни обичаји га натјераше да се, у наизглед мирно вријеме, и он лично појави на линији фронта. И ма колико некоме командни положај омогућавао да у рату избјегава ризичан терен, довољно је да се на њему само једном нађе у зао час. А Мандићу се баш тако десило. Кампањолу му, на брисаном простору, погоди граната, и то баш на путељку којим су наше колоне прошле само неколико минута прије њега. Тако се хтјело...
Мој земљаче, и овај рат је показао сву поган људског рода. Неки поган у земљу сипају, док је ратници крвљу натапају. Сјеме људско опоганило се и све поганије ниче. А земља кô земља, гдје год била, свако се сјеме у њој прима. И клија... И људско и нељудско. Нити таквом сјемену има јаловине, нити таквог сјемена јаловога има. Ниче као коров. А нема ни земље која неће да га прими, јал' жива, јал' мртва. Јал' човјека, јал' нечовјека. Хладна рака свако тијело прима. За вјеру не пита. Не пита те ни што си ту дошaо. Да л' си ту да умреш или да погинеш? Не пита те ни јеси ли домаћи или странац, ни да ли си убица и грешник, нити освајач или бранилац. Ништа те та земља не пита. У њој мјеста увијек има и за тебе и за свако сјеме. Али људи питају! Земља не прави разлику међу људима, али су људи ти који праве разлику у земљи, и у људима. Они су ти који на земљи направише границе, и за њих се убијају. И за новац главе скидају. Они су ти који се отимају ко ће колико глобе на царинама наплаћивати! Они су ти који ће похрлити и на туђу кућу, и на туђу жену, и на туђу краву, и на туђу нафту... Они су ти који подијелише људе на подобне и неподобне, на оне који смију и који не смију границу прећи. На непријатеља војске шаљу док са њим тргују! Једни ратују, а други зарађују! Једни ратују својим, а други туђим главама! Док једни гину, други говоре држе! Имаш и оних који о рату ништа не знају, ал' о њему радо причају као да све знају... Једног Бога разапеше на три-четири вјере, да не знаш која је права и коју ће тај исти Бог благословити. Све ће оправдати поштеним циљевима и божјом вољом, иако им Бог ништа од тога аминовô није.
Господ нам границе није правио, мој земљаче!
Господ нам је ту земљу дао без икаквих међа!
А ја ти се кунем да се ничијој смрти радовао нисам. Ни Мандићевој, који ми се светио. Ни оне дјевојке, која с повиком „Allahu aкbar” упаде са групом фанатика у наш истурени ров на Спасовници. Војска нам се била успавала. Линија бјеше данима мирна. Дан сунчан, па војници изашли из склоништа на мирисну траву изнад сувог лишћа и храстове коре, да свјежину дана удахну уз партију ремија... Кад ти, мој земљаче, пуче граната право у њихово, сад празно, склониште. „Allahu aкbar!” „Allahu aкbar!” Наши картароши побјегоше. Њихови упадоше у истурени ров. Цијела линија се узнемири. Војници из осталих ровова, ратовању невјешти  сељаци, мобилисани не баш својом вољом, у рат увучени да своје куће бране, почеше се комешати. „Муслимани надиру!”... „Има их кô мрава!”... „Сви у истуреном рову су мртви!”... „Граната га погодила право у центар!” – Вичу, шире панику и – бјеже!
Затекох ти се и ја у паници. Бјежао бих и ја, ал' не смједох. Око мене људи, гледају у ме. Шта да се ради? Ваља брзо нешто предузети! Минобацачи! Сјетих се минобацача доље у ували. Минобацачлијама нема ко да изда команду за паљбу, па ћуте. Командир им, сретник, изостао ову смјену. Родило му се дијете. „Да нису и они побјегли?”, упитах се са зебњом! Брже од стријеле, и још брже од властитог страха, сјурих се у ту увалу. Људи иза мене помислише да бјежим, па и они некуд стругнуше. Минобацачке послуге чекају. Не знају шта да раде...

Никад ти ја, роде мој, нисам готивио ни минобацачку наставу, нити читање карата. Али, тад ми се све у глави разбистрило у неколико секунди. Брзо погледах карту и припремих командне елементе за паљбу на наш истурени ров, иако је, можда, неким чудом, у њему могла да буде и наша војска. Одлучих, па шта Бог да! Концентрична ватра свим оруђима по нашем истуреном рову! Гранате зафијукаше, ваздух затрепери, уши заглувјеше... Јауци код истуреног рова... Земља се затресе. Опет понеки јаук и – тишина! Мртва тишина! Нико више ни гласа да пусти!
Протичу сати. Паде ноћ. И даље тишина. Војска нам се сва окупила испод Бусије. „Чија Бусија, његова Русијаˮ, говорили су наши стари ратници. Ал’ ови сада оставише србске куће испред Бусије и под њу побјегоше да потраже спас! Сад чекају! Ни на Бусију, ни пред Бусију. Познате стазе се изгубиле из видокруга у мрклој ноћи. Зато, ни макац даље! Да те ноћ медвјеђој јазбини не понесе... А ни Бусија ни Русија нису оно што су некад биле! Авиони НATO-а данас кô од шале прелијећу Бусију, коју и коњ нерадо походи, а за изнурену Русију ипак још нису сигурни имају ли снаге. Бусија је сад и наша и њихова!
Цврчи цврчак у ноћи спаситељици. Лагано шкрипе гране старе букве. Жубор цвиљевачког потока шаље свој солфеђо до отупјелих ушију изнад нијемих усана. Понека креја утјерује страх у кости и, прекидајући муклу тишину, чини се, поручује да бјежање пред пуцњавом није обавезно правило међу птицама. Или се и она јадна изгубила у овом нечовјечном хаосу? Ми чекамо! Чекамо да се ноћ не заврши и дан не појави, да свјетлост не покаже сву биједу и невољу људског живота, коју је на овој земљи креирала она лоша страна у човјеку. Јер ноћ све прикрије, дан разголити!
И дочекасмо неочекивано! Пред нама пуче немилосрдно свјетло дана, а на пропланку, подно истуреног рова, појавише се раскрвављена и распаднута људска тјелеса. Непријатна слика, рођаче мој! Не бих ти пожелио да то видиш, а и мене очи умало да награде непогледом! Јер, како гледати разбацане људске удове и главе од трупла одвојене у још сасвим незгрушаној крви?! 
Наши се без борбе вратише у своје ровове. Сви на броју! Ником ни длака са главе да фали! На примједбу посади истуреног рова да су срамотно и нехајно напустили положај, само рекоше да су, захваљујући томе, још живи. Граната која је пала у центар рова, још једном подсјети да о животу и смрти Господ одлучује, а не људи.

Накнадно сазнадосмо и то да смо ипак имали једног рањеника. Мркоња, сељак чија је кућа баш подно тог брда, између двије линије фронта, чувао је своју кућу гледајући је преко пушчаног нишана. У њу није могао да уђе јер је тик иза ње била муслиманска линија. И, Мркоња изненада постаде јунак дана!
Огорчен што војска бјежи с положаја, остао је једини да чува линију. Са огромним теретом жалости и бијеса, иза жбуна је посматрао муслимане како се убрзано организују на положају који су изненада тако лако освојили на пропланку око истуреног рова. Бацао је поглед, час на њих час на своју кућу испод њих и, како јадан не би свиснуо од туге, ријешио је да погине. Не размишљајући шта ће даље бити, искочио је с пушком „на готовсˮ и јурнуо пуцајући ка истуреном рову:
– Муслимани, мајку вам погану, шта тражите међу србским кућама и на србској земљи!?
Убрзо га је на земљу, међ' букове жиле, оборио муслимански метак и – спасао му главу! Јер, у исто вријеме је цио пропланак испред њега био засут нашим минобацачким гранатама...
Рањен у раме, Мркоња, „домородацˮ овог краја, само њему знаним стазама и јаругама, успјешно се најкраћим путем довукао до санитета, гдје су га превили и одвезли у болницу. Вијест о њему стиже нам сутрадан, а кад се опоравио и вратио у чету, био је практично једини очевидац који нам је могао испричати шта се око истуреног рова заиста догађало.

Србски борац, Мркоњић, тако му бјеше презиме, био је одликован једним јединим и правим орденом – великим поштовањем које су му као јунаку исказали његови саборци, и неизбрисивим печатом свог јунаштва које им је оставио за успомену и дивљење. Ордење се, рођени мој, у овом рату није дијелило ратницима, већ онима који су државу правили далеко иза фронта, за говорницама и пред телевизијским камерама. А и шта ће ратнику орден! Највећа награда му је жива глава на рамену!

Не може земља без јунака! А опет, кô велим, без јунака би много боља била! Није ли оно Владичин јунак... бјеше ли Вук Мићуновић... рекао да је јунаштво цар зла свакојега!? Ил' да злу суди, ил' зло да призива, или је обоје? Ал' хајде ти заустави неман ако јунака у свом стаду немаш... А кад имаш јунаке тамо, јунаке амо – ето ти белаја!
Међу унакаженим мртвим тијелима пронађоше се документи и писмо те дјевојке, Азре, ваљда утицајног члана џихадових јуришника. По свему судећи, интелигентна цура. Пјесникиња. Уз пар животоспјевних стихова, писмо је садржало и неколико мирољубивих порука грађанској Босни. Лијепо дјевојка написала да Босни треба мир, а не рат!
Господе Боже, па зашто је онда кидисала на туђа огњишта?! Шта је таквој мирољубивој души требало да умре јуришајући на србске ровове међу србским кућама!? И Југославији је требао мир, а не рат! А Југославија бјеше мирна све док не почеше да је черупају, кидајући јој комаде тијела по цртама гдје највише боли, баш они за чији је интерес и она јуришала на наш ров! Јер, да не почеше цијепати и удруживати се са сваком багром која разбија постојећу државу, правећи у њој за свако стадо по једну „суверенуˮ, рата не би ни било, па би и Босна била мирна. Кад чачкаш мечку која мирује, не можеш од ње очекивати ништа друго осим да урликне. Који је то џин мирно трпио да му вене сијечеш?!

Међу лешевима смо нашли и тијело по свему судећи јако лијепе жене осредњих година. Иза тог, гелерима унакаженог лица, назирала се нека чудна, мени по нечему позната љепота... Јесам ли то лице некад видио? Зашто ми оно уноси немир, нелагоду и злослутност? Има ли мужа, дјецу...?  Шта су јој требале ове вукојебине да у њима посије жал својих незбринутих, сад већ можда сирочади? Не, није она могла имати никога, иначе се не би укључивала у ово бјесомучно убијање. Зар џихадове специјалаце није била срамота да са собом у смрт поведу и ова два љупка женска лика?!
Недуго послије, наши доушници преносе рoмор с муслиманске стране како је њихова диверзантска група послата у смрт. „Четнициˮ су, наводно, знали за тај напад и направили „џепˮ, у који су се џихадови ратници несрећно увукли, а онда су засути „четничкимˮ гранатама са околних брда. Тако ти и ја, роде мој, постадох четник – само зато што се нађох на страни која није жељела да јој се држава разбија и туђа воља намеће, на страни којој је силом наметнуто да се своје државе одрекне a туђу прихвати на својој родној груди.

Велики си, Господе, и само ти знаш истину о овом тамном вилајету! О овом ђавољем казану у коме се лаж лако скува и још лакше прогута, а истина никад не сазна! Историја је побједничко писмо о прошлости. Што је написано, не значи да се догодило. Што се догодило, не значи да је написано. Што није написано, не значи да се није догодило, а исто је као да и није. А само ти, Господе, знаш шта је то у људима што их тјера да у Твоје име нељудске чи̑ни чине, а да вјерују како Теби служе, и још да појма немају за интерес које багре дебелокожних властодржаца то раде! „Allahu aкbar”, рекоше. Ал' не рекоше да ли су Тебе свјесни, о Господе! Велики јеси, и један си једини! И само Ти знаш зашто је све тако међу овом жгадијом од људи. И само Ти знаш зашто је жив ко је жив, мртав ко је мртав, и зашто живи мртваци још увијек мртвују док земљом ходају! И само Ти знаш зашто не даде да ме она црна мајевичка земља прогута, нити ми поклони дан кад ћу по њој слободно да ходим! И само ти знаш зашто сам ону топографску мапу, коју никад нисам готивио, тако брзо прочитао...




                                                        2


Октобарско предвечерје у Сарајеву Миљацком је проносило свјежину са Бембаше. Околна брда прекривали су магла и помрчина, а градска су се свјетла у води преливала у хиљаде дуката. Дебео слој жутог лишћа на Вилсоновом шеталишту шушкао је под цокулама, подсјећајући Стевана Бокића на јесен у родном селу и вријеме ружичастог дјетињства прошараног дугиним бојама по семберским шумама и кукурузним пољима. Сељак је брао кукуруз и превозио клипове златних боја у, донедавно уснуле, чардаке. Наједном је све оживјело! Пожњевена кукурузовина се сад затекла у багуљама и отворила видике сањарском погледу кроз непрегледна поља. Предиван пејзаж сеоске идиле, преливене разноврсним колоритом по коме су се расули медаљони златножутог лишћа што најављиваше тренутно повлачење пред долазећу зиму, мијешао му се са жубором рјечице. Сваки удар цокуле по устрепталим сувим лискама прекидао му је тренутну мисаону везу са сељачком Семберијом, покрајином вриједних ратара, и враћао га у сарајевску стварност. Оштар прохладни вјетар доносио је мирисе мраза, најављујући да ће зима стићи и прије очекивања. Подигао је крагну вјетровке, не би ли се некако сав завукао у топлину властитих њедара. Миљацка је тихо текла и у себе упијала раскош сарајевске свјетлости, а долазећа је помрчина скривала сву ругобу коју у њу убацује човјек. Да, ноћу се не виде старе канте, канистери, флаше неодговорних пијанаца, најлонске кесе и, бог те пита које све не, врсте смећа. Зато је Миљацка увијек лијепа у ноћи. И ово предвечерје најављује њену нову љепоту. Након тога, све ће покварити нови дан, јер ће сву биједу људске неодговорности да разголити. Али зато се у предвечерјима и ноћима мора уживати, док се посматра љепота небеског одсјаја у води која лагано промиче изнад и између камења. Стеванова мисао је, попут скакавца, летјела с једног мјеста на друго.
Тања се ни вечерас није појавила!

Још једна љубавна нада, као и обично, није доживјела очекивани епилог. По ко зна који пут се показало да су она узбуђења усљед разгледница и љубавних писама која је од ње добијао, само ствар његове унутрашње наде и очекивања, а никако стварног односа који та дјевојка гаји према њему. Разгледнице из Пераста, са Бајове куле, или из Сарајева, Загреба, Дубровника, током ферија и путовања, истински су га испуњавале топлином, неким узвишеним унутрашњим набојем који се није могао дефинисати и рационално објаснити. Али, много пута се, приликом сусрета, показало да су они ипак једно другом далеки. Два су посебна свијета. Њега је карактерисао менталитет традиционалног сеоског младића који у себи носи само оно што му је сељачка простодушност подарила, док се у њу уградио дух „сарајевске рајеˮ и модерног градског живота који је у овај град долазио из два правца, и са истока и са запада. А ти свјетлосно-трепереће-шатирани ноћни проводи по диско-баровима, који су се увелико раширили чаршијом, њој, Тањи, веома су се допадали.
Стеван то није волио. Није желио да такав живот прихвати. Сеоске игранке с народним колима су га више привлачиле. За све вријеме студија у Сарајеву није се ни трудио да се овом новом тренду прилагоди, и зато су Тања и он били два различита свијета. Знао је то. Ипак, очекивао је да ће она у њему препознати неку другу вриједност, или се пак надао да ће једног момента и он добити своју прилику. Она је пак у њему видјела своју резерву за будућност, држећи га довољно далеко да је не омета у флертовању са друштвом, њој интересантнијим и дражим, али и довољно близу да га има уза се кад јој затреба. 
Зато је и ово вече, вјероватно, изостала због неког њој дражег састанка, и сутра ће му се сигурно, као и безброј пута прије, јавити с неким неувјерљивим објашњењем. Он ће, наравно, као и увијек, „прихватитиˮ сваки изговор, надајући се да ће и његова шанса доћи. Шанса за страст, или реванш, свеједно!
Цокуле су још увијек престизале једна другу по сувом липовом и кестеновом лишћу. 
Замишљен, није ни запазио да је већ на Марин Двору. Магла се спустила тако да ни прст пред оком није било лако уочити. Из мисли га је тргао долазак трамваја, са оним карактеристичним звуком који подсјећа на удар чекића по наковању. Убрзо је испред трамваја угледао силуету дјевојке. Оклизнула се и пала преко трамвајске пруге. Не устаје! Шта се догађа? Зар не види долазећу металну грдосију?! Боже, прегазиће је!
Све се догодило у неколико секунди. Брзином вјетра, и покретом акробате, винуо се, чврсто ухватио дјевојку око паса да би се, попут ваљка, два тијела котрљала преко ближе пружне шине, да избјегну смрт. Посљедње што је успио да уради, било је да у том окрету одбаци дјевојку што даље од трамвајских шина и да се он још једном колутне ван домашаја смртоносних челичних точкова.

То је посљедње и чега се сјећао. Јер, након тога, све је постало тама...



                                                       3



Сваки цимер је некако на свој начин завидио Стралету, што на слободи ума, што на неограниченој и неспутаној машти, што на способности предвиђања, а богме и на некој чудној посебности која га издваја из униформисане масе. Такав му је надимак. Страхиња је било старомодно име, а он је био модеран и елегантан момак, бар све до оног момента кад су му те фантазије удариле у главу. Куд баш да он на све другове остави толики утисак! Ваљда зато што су он и униформа савршено изгледали, мада се истовремено чинило да не припадају једно другом, или напросто зато што он сам бјеше лијеп и наочит, не само у војној средини него и у његовом и Стевановом крају. Он и Стеван, нераздвојни од дјетињства, били су лидери међу вршњацима свога села, а и маркантне фигуре у очима осталих. Кад Стеван прича, он често не зна да ли то из њега прича Страле, или неко други, а та појава се преносила и на остале цимере. Штавише, скоро би сваки био несигуран да ли све што каже говори из своје или из Стралетове главе. Напросто, изван војног протокола, Страле је био креатор свих мисли које би остали само препричавали. Неки су га сматрали за генија, а неки за лудака. А неки су богме мислили и једно и друго – у почетку да је геније, а послије да је лудак. Каткад би се понеком причинило и да је пророк. Али, кад је почео да прича неповезано – час да су му његове патенте на превару отели ванземаљци, час да су га киднаповали и у њега уградили чип, час да је он сам реинкарнација Николе Тесле – све се више осјећало да с њим нешто није у реду.
Дуга је то прича, и она ће, можда, бити испричана у вјетар и вјероватно остати вазда недовршена. Јер, како је вријеме одмицало, она се чинила час на мјесту, час да јој није вријеме, час да јој није мјесто, а час да је нико неће ни чути... Уосталом, кога интересују Страхињине фантазије, а оне репродуковане из других уста, поготову!

Бјеше, ономад, да му се указивало и да је реинкарнација кнеза Иве, оног што је србско робље од Турака дукатима откупљивао. Или су неки само тако мислили, па и он умислио. Мислили су да и он дукате носи. Вјеровали су да с њим никад више неће турско робље постати! На њему су чак видјели и браду Христа чудотворца. Некима је уливао страх, некима неповјерење, некима доброту и наду... А онда би дошло стање при којем би схватио да ништа од тога није. Јер да јесте, ништа се под овом небеском капом не би десило што је било, нити би било што се десило, нити би се погана и лажна људска историја увијек изнова догађала...
Једном је чак био увјерен да се и Господ с небеса јавио, и чудио се како други нису могли да чују оно што је чуо он. Каже, лијепо га је чуо кад из облака говори:
 „Ја сам један једини! Ви који Ме различитим именима зовете, јер различитим језицима говорите, морате знати да сви, заправо, у Мене једног јединог вјерујете. То што Ми се у различитим храмовима различитим молитвама молите, то је био ваш избор, а Ја сам тај ваш избор прихватио, као што сам прихватио и различита имена којима Ме зовете. Али, да се убијате у моје име, или у различита имена која Ми дадосте, и у име вјере којом у Мене вјерујете – ту дозволу од Мене добили нисте! Од Мене дозволу добили нисте ни да границе на земљи правите и да се због њих убијате. Нисам вам дозволио да своје војске по свијету шаљете како би, у име тобожњег ослобађања и мирења, заправо завађали и поробљавали. Јер, какво је то ослобађање ако убијате, пљачкате и хаос правите, рушећи поредак мој и кршећи законе моје?!
Земљу сам вам дао да по њој слободно ходите, а ви сте се нечистој сили приклонили! Дозволили сте да је, у корист ваше штете, или на штету вашег добра, границама ишпартају! Да постављају царинике и наплаћују глобу за сваки ваш пролазак! Сад вам демони нуде да вам границе укину, али да се свог језика, народа и имања одрекнете, и њима покорите. Да постанете безлична маса која ће за корист веће силе другима невоље да чини! А ја вам кажем да сам на земљи мјеста направио за све језике и све народе, како би се једни од других учили, равноправни у миру живјели, и богаство разноврсности земљи доносили. Требало је да краљеви сваког народа преда ме дођу и моје ријечи слушају. А прва моја ријеч би гласила да се границе укину, војске распусте и оружје уништи. Јер, памет сам вам дао да бисте спроводили законе моје, а ви сте је употријебили да разорна оружја правите и убитачне војске стварате! Земљу поганите изумима! Тиме Сатани дајете наду да ће једног дана од Мене постати јачи. Он то покушава преко ваших глава, душе ваше трујући. Ал' нико не може срушити поредак мој, јер он је вјечан, а привремени сте само ви који га, по сатанском плану, покушавате рушити. Узалудно покушавајући да срушите поредак мој, ви заправо рушите себе, јер сијечете стабло на чијим гранама сједите и плодове берете, ништећи и извор живота који сам вам дао, а да тога ни свјесни нисте. 
Наредио сам вам честитост и поштовање улоге коју сам дао Човјеку и Жени, а ви сте се препустили Сатаниним оргијама и слављењу његових идола, којима покушава да избрише све трагове мога Стварања. Хоћете да се човјек од жене не разликује! Хоћете да се не зна ко су муж и жена који су се на вјерност обавезали! Хоћете да полно општите противно Закону Моме, и да плод човјеков на земљи уништите! Хтјели бисте да човјека у стаклу правите, умјесто да се множите путевима које сам вам Ја одредио! 
Кад сам вам уливао вјеру, ви сте вјеру претварали у празновјерје. Тако је, умјесто моћи коју вјера носи, моћ припала демонима који су је црпли из вашег празновјерја. Кад сам вам дао разум да се одупрете моћи празновјерја, ви сте га злоупотријебили да произведете оружану силу из које ће демони опет своју моћ напајати. Вјерујући у ту силу, ви сте престали вјеровати у Мене! Зато сте и залутали на путевима безнађа на којима узалудно од Мене тражите спас.

Кад демонима ни оружане силе нису више биле довољне, узвисили сте новац. Новац им даје моћ – јер ви му се покоравате, умјесто да се Мени окренете! Сад се види да је привремена и моћ новца, јер што га више гомилате све мање имате. Све сте више голи и боси, а највише изгубисте кад сте душу изгубили. Али, ви и даље не видите да једина истинска моћ јесте она коју сам вам Ја својим Заповјестима послао. Ја вас упозоравам да престанете Сатану хранити Содомом и Гомором и да се вратите заповјестима мојим. Успоставите моћ вјере умјесто празновјерја, разума умјесто силе, поштења умјесто преваре, истине умјесто лажи, а духа умјесто новца. У противном, брзо ћете се суочити са Страшним судом, а Ја ћу онда започети ново Стварање у коме више неће бити вас да судјелујете и свједочите! Јер, човјека сам створио и дао му шансу! А у новом Стварању, то чему будем шансу давао, неће имати лик човјеков!ˮ





                             ГЛАВА ПРВА – ВОЈСКА, ЉУБАВ И РАТ


                                                       4

Далеки град Кувајт. Поглед на кувајтске торњеве у рано јутро увијек је одушевљавао госпођу Абиду. Уживала је да са свог раскошно уређеног балкона посматра сунчев излазак и представу свјетлости и сијенке коју, провлачећи се између торњева, ова ужарена кугла ствара у својој чудесној игри. Да, чинило јој се да сунце с тим торњевима сваког јутра изводи фантастичан плес. Уживала је у раскоши простране куће из које није ни имала потребу да излази. Послуга је набављала све намирнице. Азам, њен супруг, одлично је зарађивао на трговини аутомобилима. Све његове ауто-продавнице доносиле су му приходе с којима је без тешкоћа издржавао своју десеточлану фамилију. Вишак је давао за развој исламске вјере. Она, Абида, свој живот је посветила дјеци, дјеци и кући. Пет кћери и три сина. Од свега је највише вољела овај свој балкон с погледом на шиљате торњеве који попут волујских рогова боду облаке, високо се издижући изнад жуто-зелених палми које, у поређењу с тим шиљатим грдосијама, на патуљасто жбуње личе. У томе ју је сваког јутра пратила и Хaџaр, најмлађа кћи, мјезимица, која тих дана није била ту јер је успјела убиједити оца да је са собом поведе на далеки пут. Поносила се госпођа својим цвијећем на пространом балкону и уживала да га јутром залијева. Управо ју је у томе прекинуо звук телефона:


– Хало, Абида!

– Азаме, ти ли си! Како је у Сарајеву?

Али боја Азамовог гласа брзо је уклонила радост с њеног лица и у њој изазвала стрепњу. Нешто је стално околишао. Схватила је да јој покушава рећи како је све у реду и да се не брине. Али... у том гласу је било нешто чудно. Нешто се десило!

- Азаме, говори... говори шта се десило! – викала је у слушалицу дрхтаво и уплашено. 

Учини му се да није добро наступио. Умјесто да спријечи панику, он ју је заправо изазвао. Боље да је није ни звао! Одлучио је да ствар пресијече и објасни на бржи и једноставнији начин, пречицом.

– Слушај, Абида, не паничи! Хaџaр је добро. Имала је малу незгоду. Трамвај ју је умало прегазио али, хвала Алаху, све се добро завршило. Један храбри младић ју је спасао. Она је сад добро, само је мало угрувана, а он је у коми...

– Гдје је Хaџaр? Дај да је чујем! – инсистирала је Абида нестрпљиво и усплахирено.

– Абида, буди стрпљива! Њу ће сутра пустити из болнице. Имала је пар огреботина па су је доктори задржали до сутра да се потпуно опорави.  

- Азаме, мораш ми је сутра дати на телефон. Морам да је чујем. Ко је тај момак што ју је спасао? Је ли муслиман? Азаме, све паре дај да му помогнеш. Азаме...

Још дуго је говорила у слушалицу из које је сад само долазило оно „ти-ти-ти...ˮ
Веза се прекинула. Двоумио се да ли да је поново зове. Ако не зове, оставиће је још више забринутом. Проклете жене! Увијек паниче и мисле на најгоре! Мораће је назвати. Откуд он зна да ли је момак муслиман! Кажу да је у официрској школи. Ови Југословени баш и не поклањају много пажње вјери, а сви официри су им комунисти. Уосталом, зар је то и битно? Он ће се молити Алаху за живот тог хуманог и пожртвованог младића који се изложио опасности да би му кћер спасао. Кад се само сјети тог призора... Ишао је неколико корака иза ње. Држао је на оку. Млада је и прелијепа. Тек процвјетала. Опасно би било да је пусти саму у шетњу. Синови му нису ту да би је пратили, као у Кувајту. А он се, ето, мало замислио... А и та проклета маглуштина... Сачувао би је он од насртљивих момака, али трамвај... Ко би се њему и том њеном оклизнућу надао! Паклени призор му умало срце није следио! Остао је укопан као кип. Ноге су му се одузеле кад је видио Х
aџaр како лежи на шинама испред јурећег трамваја. Видио је и тог младића како се баца да је истргне из раља долазеће смрти. То му је, ваљда, дало наду да је Алах већ одредио спасиоца. Заправо, не сјећа се ни о чему је у том моменту размишљао. Вјероватно је тако мислио, док он сам није могао направити ни један једини корак да нешто предузме. Не зна ни да ли је уопште мислио на живот тог јуначког сина. Мислио је само о томе да ли ће успјети да му кћер отргне од загрљаја смрти. И о Алаховој вољи! Да, и о њој је мислио. Заправо, мора да је тако мислио, јер како би друкчије. Тог младића послао је Алах, и он, Азам, ту није имао другу улогу, осим да се великом богу моли. Отићи ће у Бегову џамију да дадне свој прилог Исламској заједници, због чега је и дошао, а добру ће суму одвојити и за овог момка. Нека му Алах само помогне да ране преболи, па да му затим и дуг живот подари.

Поново је подигао телефонску слушалицу да назове Абиду. Опет ће јој објаснити да је са Хaџaр све у реду и да ће је сутра довести на телефонски разговор како би се њих двије чуле. А и она нека све своје молитве у Кувајту посвети за спас овог младог хероја што сада лежи у болници далеког, полуоријенталног и полуевропског града, града Сарајева.

                                                        5

У дежурани Војне академије ЈНА зијевао је капетан Мустафић. Ту је већ поноћ и, за који минут, треба да буди свог помоћника не би ли сад он мало одспавао. Очајна су та дежурства! Вријеме никако да прође! Теже је кад се ништа не догађа, а ни партнера за шах нема да сате прекрати којом партијом. Та досадна дежурства више замарају од полигонских вјежби. На вјежбама се бар добро истрчиш и, кад дођеш кући, спаваш као јагње. Сутрадан си свјеж попут росне траве у прољеће. А ова дежурства... 24 сата на дужности, с пар сати спавања у аветињском собичку и на, такорећи, туђем кревету – убише човјека. Сутрадан си исцијеђен као крпа. Потребна је једна добра ноћ сна да те поново врати у нормалу...

И само што је кренуо ка помоћниковој спаваони, кад муклу тишину проломи сабласан звук телефона. Куд баш сад пред спавање?!

Хало, дежурни официр, капетан Мустафић.

Војна болница. Овдје дежурни, мајор доктор Хорват. Друже капетане, добили смо позив из кошевске болнице да је један ваш питомац смјештен код њих и сада је у коми. Засад само знамо да га је закачио трамвај док је покушавао да спасе неку дјевојку, арапску туристкињу. Момак је, изгледа, направио херојско дјело достојно припадника ЈНА, што вјероватно неће бити без доброг одјека у арапском свијету. Питомац се зове Стеван Бокић. Молим вас да предузмете оно што је у вашој надлежности, а ми ћемо сутра послати групу наших љекара да утврде стање повријеђеног, укључе се у процес лијечења и одреде вријеме његовог пребацивања из цивилне у војну болницу.

Ух, мајку му, гдје ме сад баш то снађе, помисли Мустафић. Разби ми сан. Ваља открити из које чете је тај Бокић. Да ли су сви дежурни рапортирали о повратку питомаца из града? Јесу ли пријавили да се овај није вратио? Дина ми, тако ти је то у овом послу. Цијели дан се ништа не догађа и баш сад у поноћ, кад треба да легнем, шејтан не да мира...

– Јесу ли се сви питомци вратили из града? – продера се на дежурног у пријавници.

– Друже капетане, нисмо још прикупили извјештај.

– Одмах зови дежурне основних јединица. Сазнај у чијој је чети тај Стеван Бокић.  Јасно?!

– Разумем, друже капетане!

Даљи редослијед корака у Војној академији ишао је својим уобичајеним током. Војска је институција у којој се прашина диже око сваког догађаја, па и оног на чији ток не можеш утицати. Да би у њој успио, потребно је пуно среће да те зли догађаји заобиђу. А ако те не заобиђу, треба ти Божја помоћ и мало вјештине да се у њима снађеш, а затим и храбрости да се с њима суочиш и рационално реагујеш. Животна судбина сваког појединца преплиће му војну каријеру с комбинацијом страха и полтронства. Ријетко се изнад тога издиже професионална дисциплина и стручност као фактор напредовања. Страх од реакције претпостављеног на сваки догађај, независан од твоје воље и утицаја, потиче ирационалну и сулуду тежњу да се свака ствар држи под контролом. Затим из тога, попут квасца у закуваном хљебу, надолази полтронство као механизам одбране од непожељних момената и њихових лоших одраза у очима претпостављених.

Каријеризам је фактор на коме се војни механизам одржава, али
због њега и пропада. Све зависи од тога када се и у којој ситуацији затекнете, мирнодопској или ратној. У миру ћете видјети каријеристе и полтроне како аванзују великом брзином. И, ако имају среће да им рат не наруши ту хармонију стања које они воле и у коме уживају, могу догурати и до самог врха друштвене хијерархије а да се њихова вриједност и сврсисходност никад не провјери. Али, ако их рат у томе прекине, онда њихова истинска природа исплива на површину, па уз полтронство и страх од претпостављеног, на сцену ступа ратна срећа, храброст, знање, али и неопходна склоност ка бруталности у догађајима који нису за нормалног човјека.

Ипак, ова мала епизода са Стеваном Бокићем, која је капетану Мустафићу прекинула сан и која ће покренути бројне рапорте, изјаве, говоре, лавину извјештаја и ангажовање оних који са дешавањем нису имали никакве везе, срећом, само је ванредни мирнодопски догађај који служи да запосли оне који немају шта друго да раде. Своје поене на овом ће покушати да добију сви, од дежурног Мустафића па до челног генерала у главној команди, од политичара па до посљедњег новинара, од доктора па до медицинске сестре... Свак на свом нивоу и у своме радном окружењу. У сваком случају, Мустафић је своје обавио, податке прикупио, установио из које је јединице Бокић, припремио извјештај, и ујутро може потпуно спреман пред генерала да рапортира. Коначно, задовољан обављеним, на спавање је отишао са два сата закашњења, што је његовом помоћнику помогло да, након преузимања дужности, брже дочека јутро.

Судбина Бокићева свакако ће зависити од тога да ли је преживио или подлегао, остао неспособан или прездравио, и да ли ће се његов поступак оцијенити високом или ниском оцјеном. А ко зна... можда вријеме не донесе ништа од тога, јер оно увијек умије да изненади... 



                                                        6

Лагано се будио. Свијест му је полако долазила некуд из таме, из понора који се не може објаснити на иоле једноставан начин, и кроз који су пролазиле само неке нејасне слике познатих и непознатих ликова и догађаја. Тама се све више претварала у магловиту свјетлост с тим мутним визијама које су му се сударале са зачуђујућим мислима и неизоштреним погледом. Прво што му је стизало у свијест била је непозната соба у којој је лежао, а затим и двије женске силуете које су стајале поред кревета. Кад се поглед сасвим изоштрио, у једној особи, по бијелом мантилу, препознао је медицинску радницу. Дакле, налази се у болници! Изглед друге особе, са свиленом марамом преко главе и повезом преко лица, указивао је на то да је ријеч о Арапкињи. Иако јој је могао видјети само предио око очију и контуре тијела у дугачкој хаљини, схватио је да се ради о веома лијепој дјевојци, не старијој од 17 година. Уочио је и то да његово буђење изазива огромну радост у њеним очима...

Збуњен, оћутао је почетак овог чина. Упркос многим питањима која су му лебдјела на уснама, наставио је да своју збуњеност прекрива
ћутњом.
– Како сте, Стеване? Како се осјећате? – медицинска сестра је прва прекинула тишину.
– Не знам, ваљда добро... - покушао је да одговори, не скидајући упитан поглед с прелијепе Арапкиње.
„Зашто сам ту? Ко је сад ова љепотица умотана у свилу? Ове њене крупне очи попут два драга камена у бистрој води, као да ме на нешто подсјећају... Шта се, заправо, догађа? Трамвај је јурио ка оној дјевојци која је пала преко пруге. Шта је даље било? Јесам ли то ја јурио да је спасем? Да, хтио сам да је спасем... Не сјећам се како се све завршило...ˮ
– Ово је дјевојка коју сте спасли. Провела је ноћ у овој болници и брзо се опоравила. Прије одласка пожељела је да Вас види – прекину му мисли медицинска сестра, схвативши да је његова радозналост сада окупирана Арапкињом и да је најбоље одмах разријешити ту дилему. Осмијех јој је одавао професионалну љубазност, а рука је лагано показала према умотаној дјевојци. Арапкиња је само лаганим наклоном главе показала захвалност на болничаркином уводу и опет свој радостан и узбуђен поглед пребацила на њега.
„Ох, шта бих дала да га смијем додирнути. Какво ли се само добро и храбро срце крије у овом угруваном тијелу с анђеоским лицем прекривеним свијетлом валовитом косом и зеленим очима прошараним смеђим нијансама попут одраза тек зарудјелог кестена у бистрој језерској води! Смијем ли додирнути руку мушкарца који ми није род, али ми је спасилац? Отац још није стигао... Могу бар накратко...ˮ
И њен длан, врућ као жеравица, лагано се спуштао на његову руку. Енергија која је прострујала кроз тачку њиховог додира раширила је топлоту ка оба ужарена лица. Кратак тренутак у безграничном простору младалачке имагинације био је довољан да добије снагу вјечности и немјерљиве вриједности.

– Сад ће и преводилац – додала је болничарка да прекине тишину између двоје младих чија два различита језика не омогућавају разговор, мада су погледи и лагани покрети говорили више од ријечи. Стеван је и даље био збуњен...
„Како јој је рука њежна и топла! Значи, њу сам спасао. Жива је, хвала Богу!ˮ 
„Хвала Богу!ˮ Ех, како је чудно та узречица звучала у то вријеме, сјетиће се касније, испијено, ратовима изнурено а тугом и бијесом уништено, с душом у ожиљцима, његово друго ја. С том узречицом, наслијеђеном од побожних, живио је и он, иако ни сам није био сигуран да ли је вијерник или не. Напросто, она се није дала отргнути од људских уста, чак ни од уста оних комуниста који су својим вођама били слијепо одани, којима је атеизам био наредба, а ријеч Бог такорећи забрањена. Нечему је требало рећи „хвалаˮ, а то нешто је Он, коме чак ни комунисти нису успјели, у овом случају, да пронађу адекватну марксистичку замјену. Међутим, њихова забрана Бога није имала никакав разуман циљ, осим што је то био један од инструмената помоћу којих се провјеравала подобност комунистичкој идеологији. Ако си се одрекао Бога, то значи да си срцем и душом одан комунистичкој партији и њеном вођи. Ако си и даље вјеран Богу, онда је то био сигуран знак да си комунизму невјеран. Иако суштински то није тако, јер комунизам и Бог не морају увијек бити међусобно искључиве категорије, ствари су у његово вријеме тако биле постављене. „У сваком систему, у свакој историјској фази, постојали су идентификациони фактори људске подобности. Некад је то била оданост фараону, цару, краљу, пророку... Сада је то оданост Марксу и атеизму, а доћи ће вријеме кад ће тај идентификациони фактор да буду хомосексуалне привилегије. Свјетски владари ће једног дана да наметну људима и овај фактор, како би разликовали покорне од непокорних и установили до које границе је човјек спреман да прихвати своје понижење.ˮ Тако му је некад знао говорити Страле.

Наравно, постојали су ту и практичнији политички разлози, а један од начина да уједините три вјере у једну државу био је и тај да свакој забраните њеног бога. А можда је иза тога чучала и скривена намјера да
најјачи богˮ, у тако атеизованом друштву, коначно завлада цијелим простором.

Али није баш све ишло по плану. Ни „слабији боговиˮ нису се дали тек тако истиснути из људских глава. У сваком случају, без те узречице, једноставно, није се могла изразити захвалност, и она је постепено постала независна од вјере. Користио ју је свако, и ко вјерује, и ко не вјерује. „Хвала Богуˮ говорише чак и они који су друго име за Творца имали. Јер ова племена говоре истим језиком, иако неки упорно раде на томе да му различита имена дају! Споразумијевају се без преводиоца, али тврде да им језик није исти! И нико неће да објасни зашто пола земаљске кугле свој језик зове енглески, иако се говорници из Аустралије и Тексаса често не разумију у потпуности. Али, они га неће назвати ни аустралијски, ни тексашки. Они га зову енглески. И по ко зна који пут се опет мијешају властите и туђе мисли, или сјећања на Страхињино црно пророчанство:
А код нас ће свако племе хтјети да тај језик зове по свом племенском имену! Никад се неће питати зашто се сва та наша племена тако јасно разумију и не могу једни без других. Не могу, ваљда, што немају с ким да се мрзе. И баш ће се свађати зато јер добро разумију једни друге! Јер, кад би различитим језицима говорили, не би се ни свађали. Неће се они свађати ни с Арапима, ни са Данцима! С њима се не могу споразумјети! Исти језик потребан je и за свађу и за разговор! И за мржњу, и за љубав! И за мир нам је исти бог потребан! Јер, чак и кад признајемо да је Творац један и једини, ми га не доживљавамо као јединог. Сви наши ратови то доказују!ˮ
Трже се и погледа у те прелијепе крупне очи. Лице јој не види, а хтио би. Језик јој не разумије, а хтио би. Рекао би јој нешто, ал' узалуд. Бог јој се друкчије зове, али тај проблем се овог момента не види. Оно што је изнад свега, изнад сваке разлике, то су ова два крупна бистра ока и нешто што су обоје, ваљда опет захваљујући Творчевој вољи, успјели сачувати, а то су њихови животи. Јер, само пар секунди након оног сабласног трамвајског звука у магли, све је могло бити одвратно друкчије!
А он би тако жарко желио видјети то лице скривено испод вела... Кад би га могла разумјети, прво што би је питао било би зашто га скрива! Али, овако, немоћан да јој било шта каже, предао се тишини. Ћутња му је била једини избор у стању гдје избора нема.
– Сад ће и преводилац – понављала је болничарка провирујући кроз врата ка ходнику, не би ли угледала долазак особе која преводи с арапског. Најзад је изашла и упутила се до пријемног шалтера, да види је ли можда тамо.
Млада Арапкиња као да му је прочитала мисли. Неколико пута се осврнула около и, увјеривши се да их нико не гледа, лаганим, њежним покретом скиде мараму и вео с лица. По раменима јој се, као блистави бисери, просуше власи сјајне вијугаве косе. Умилним осмијехом на лицу говорила је како му овим чином дарује нешто што у њеном животу нико досад заслужио није. Поново му је додирнула руку, што је из тих бисерних очију слало поруку која је значила више од обичне захвалности.
Пјевали су планински врхунци! Злаћани плес мирисног жита просијавала је родна Семберија! Бистрим капима сребрне росе умивала се разиграна Дрина. Цио свијет се претворио у један велики осмијех! Заборављени су болови. Живот се удаљио од своје невоље.
Боже, каква сновитост и љепота!
Чудна је човјекова радозналост да открије оно што је скривено. Скривено се много љепшим чини. То је изазов људске психе која у недокучивим морским дубинама тражи најдрагоцјеније бисере. Кад ти се та скривеност наједном учини доступном, она те заслијепи својим пуним сјајем и бива сјајнија него иначе! Дјелује заслијепљујуће, попут свјетлости која се нагло распе пред очима у тами. Нису ли марама и вео преко Арапкињиног лица управо одиграли такву улогу? Пред очима су нам двије цивилизације – једна своје чари скрива, а друга се разголитила. Прве чари су доступне само одабраном оку, док су друге видљиве сваком. Које око има већу вриједност? Чије чари имају већу драж? Кад их добијеш, чија награда је већа? Колико се још чари крије иза ове свилене женске одјеће и ко ће једног дана бити толико награђен да до њих допре?
У овој нашој разголићености видим кичерај без узбуђења, помисли Стеван. Порнографија ће нас уништити. Боже, да ли је ова загонетност, умотана у чаробни вео, твој одговор на недоречена питања о навали разврата и гријеха?
Ходником се зачуше кораци. Дјевојка се трже, хитро свеза мараму и врати фереџу преко лица. У руке му тутну комадић папира и даде знак да га брзо сакрије.
У собу уђе болничарка са старијим Арапином и једном женом осредњих година. Азам Абдул Ал-Карафи стави десну руку на лијеву страну груди, наклони се и рече нешто што је очигледно означавало поздрав.
Фатима је преводила:
– Млади човјече великог и храброг срца, пријатељу кога од данас нећу одвајати од својих синова, много ти хвала! Захваљујући теби, моја кћи Хaџaр данас је жива. Искрено ти се дивим и захваљујем Алаху што на овом свијету још има људи као што си ти и што ми је пружио задовољство да једног таквог управо сада упознам. Хаџaр и ја смо твоји вјечити дужници. Ми се сада враћамо у Кувајт и не знамо да ли ћемо имати ту срећу да те икад више видимо, али ћеш заувијек остати у нашим срцима.

Хaџaр у овом моменту обори лице, а образи порумењеше попут двије шумске јагоде, што не остаде незапажено у Бокићевим очима. Фатима је и даље преводила:
– Међутим, своју захвалност желим да ти изразим и на много конкретнији начин. Ја сам богат човјек и ако ти икад буде требала помоћ, сматрај ме својим другим родитељем који ће ти увијек помоћи. У моју кућу си увијек добро дошао и кад год пожелиш да дођеш у Кувајт, ја ћу сносити све трошкове твог пута и боравка. Увијек сам спреман, ако пожелиш добар и угодан дом, да те трајно примим код себе и да те не одвајам од својих синова. Неизмјерно би ме обрадовао ако би на то пристао. А сад желим да ти уручим овај чек који ћеш моћи уновчити у свакој вашој банци...

– Не, хвала, то не могу да примим – упаде Стеван и збуни обоје, Фатиму и Азама.

Фатима преведе. Сви се међусобно погледаше, не знајући шта и како даље. Изненађен, Арапин упитно подиже руке у висину рамена, обазирући се около не би ли му неко објаснио овакву реакцију.
Млада Арапкиња се такође нађе у чуду. Овај Стеванов став јој не бјеше јасан. Болничарка као да је очима говорила, узми!
– Ја сам Вам заиста захвалан на лијепим и великим ријечима – настави Стеван своју бесједу – али себи не могу дозволити да из овога извлачим било какву корист, јер то што сам урадио, урадио сам из људске дужности, и мислим да би скоро свако, да је био на мом мјесту, урадио исто.

„Шта то радим? Родитељи ми још спавају на сламарици. Поваздан јадни раде на пољима, од јутра до мрака, и све узалуд. Нису у стању ни за џепарац да ми пошаљу. Живе у кућерку са два одјељења у којима одгојише четворо дјеце. И сад, овај богаташ нуди новац а ја га одбијам!? Колика ли је цифра на том чеку? Ех, Стеване, Стеване, хоћеш ли икад своју кућу имати? Хоћеш ли ауто возити? Хоћеш ли родитељима сламу из куће избацити... да спавају кô остали свијет? Али не, не, не! Не смијем то прихватити. Нешто ми говори да то по мене не би било добро...ˮ

Арапин није знао како да убиједи Стевана да прими чек. Још неко вријеме проведено у инсистирању није помогло. „Можда су у ових комуниста закони строгиˮ, помисли он. „Ко ће га знати? Покушаћу на неки други начин. Можда га некако приволим да нас посјети у Кувајту. Богато ћу га наградити.ˮ

А онда се досјети који трик би могао да упали.
Остави му своју визиткарту, с адресом. Истовремено, од Стевана узе његову сталну адресу, адресу родитељске куће. Мудри стари Арапин отприлике је знао да војници немају адресе. Данас су ту, сутра ко зна гдје. Судбина се с њима сурово обрачунава и разноси их као олуја пустињски пијесак. Живот им увијек зависи од туђе воље, а треба бити велики сретник, или у генералштабу имати утицајног стрица, да би се скрасио тамо гдје желиш и радио оно што волиш. Зато, војникова једина поуздана адреса тамо је гдје се родио, и траје све дотле док га и у родном мјесту не забораве, док га неко ратиште не прогута, или док му мала родна кућа не изгори у вихору неког новог братоубилачког рата... Опрезни стари Арапин Азам Абдул Ал-Карафи предухитрио је нежељене токове догађаја. Добио је поуздане податке, довољне да оствари свој наум.
Поздравише се и соба се испразни. Настаде кратка тишина, а онда, након што их је испратила, у соби се поново појави болничарка.
– Шта ти бјеше? Јеси ли...? – у осмијех развлачећи гримасу, вртила је кажипрстом по сљепоочници, а затим настави прелазећи у слатко кикотање: – Могао си узети тај чек па га мени поклонити, ако теби не треба!
А онда, напућивши усне, као тобоже љута, махну му главом преко рамена и хтједе да се удаљи.
– Сестро – ова опуштенија атмосфера му даде ведрине и храбрости да се нашали – намјерно сам скочио под тај трамвај, јер ме непосредно прије тога преварила дјевојка. Ваша слика и прилика! Пљунута ви! Ако заузмете њено мјесто, одох одмах у Кувајт по тај чек.
„Хм... шта ми треба да се сад па овој набацујем? Истина, није лоша. Лажем да је слична Тањи, али Тању свеједно треба заборавити. Згодна је у овом мантилу... ко зна... можда... Али, ни Тања ни она нису ни близу Арапкињи. Ма пусти сад то. Далеко је та Арапија, Арабија, или шта ли већ, несрећниче. Мој Бокићу! Бери гљиве око своје њиве, Бокићу!ˮ
– Враже један – кикотала се раздрагано – чим ти је до тога, значи да се опорављаш брже него што смо очекивали.
Загонетно му намигну и, махнувши руком, одлепрша некуд дугачким ходником.
Он оста сам. Извади ону цедуљу коју му је Арапкиња дала и прочита. На енглеском је писало: „I am Hajar. Please, write.” Испод тога је била адреса и телефон, слично као на Азамовој визиткарти. Дакле, тако јој се спелује име – „Hajarˮ, и жели да јој он пише. Тежак посао, и учини му се да је од њега већ одустао. Није чак разумио ни како је то своје име изговорила, нешто као Хаџар, Хађар, Хаџа... Баш тако би је и звао – Хаџа – па да личи на женско име. Додуше, он енглески донекле и зна, али арапски ни да бекне. Ко зна да ли би то ишло!? Боље одустати.



                                                        7



Одбио је све што се одбити могло. И новинаре. И омладинске делегате. И политичаре. И старјешине. Покушавао је да се изговара на скромност, или на заузетост, или на то да се не осјећа добро. Неко шесто чуло му је опет говорило да му тај публицитет није потребан. Или се он само плашио властите неспретности у јавном наступу? Са старјешинама је ипак било најтеже, јер је њихов „приједлогˮ заправо био наређење. А он је све више мрзио систем око себе и, одбијањем да неко на њему гради медијску причу, заправо се нечему светио. Не може се рећи да је однекуд стекао искуство које би га научило да се клони јавности. Напротив! Био је неискусан, и та чињеница код младих изазива управо обрнуту реакцију. Жељни су да се нађу на свјетлу позорнице, у центру пажње. Жељели би да буду центар свијета. А то што се у њему догађало, представљало је револт према свему. Била је то некаква чудна интуиција која као да му је говорила: јавност је покварена, новинари су покварени, све су ово полтрони који би рођеног оца продали за парче личног успјеха; њих не интересује истина, него атрактивна прича иза које стоји њихово име. Или се заиста само плашио властитих изјава? Систем у коме је живио многе је наводио на aутоцензуру, и онда кад то од њих нико није тражио, па чак и у стварима које су безазлене и безопасне. Ћутање је злато, а свака изговорена ријеч може да убије њеног творца. Страх од влaститих ријечи дуго ће га пратити кроз живот, а људи таквог профила осјећаће се слободним тек кад се тог страха сасвим ријеше. 

Додуше, понешто од тога ће се показати и оправданим страхом. Спољном свијету његов чин ће се приказивати као велико хумано дјело, достојно униформе коју носи. Али, у његовом униформисаном кругу пљуштаће критике које умало нису довеле и до казне. Од претпостављених су стизала упозорења свим припадницима Академије – не смију се понашати као што се понио Бокић. Срећа је што је преживио, али да којим случајем није, посљедице по цио колектив Академије биле би веома непријатне. Коначна директива је гласила: у такав ризик да се више нико не упушта.

Неки трачак свјетла кратко се појавио у његовој вези са болничарком Вером. Њу није одбио. Заправо, и није сасвим јасно ко кога није одбио, она њега или он њу. Углавном, слатка авантура није дуго трајала. Само што му се живот осладио у њеном кревету, у хладној подстанарској собици подно кошевског стадиона, гдје је једина топлина долазила из два спојена нага тијела испод дебелог и тешког јоргана, Вера га је спустила на земљу. Треснуо је као бетонски блок на суву тврду ледину! Опет се, по ко зна који пут, тријезнио из дубоке грогираности, након што га дотукло сазнање да јој није једини посјетилац. Па чак ни крај школовања неће дочекати у том кревету чије ногаре шкрипе као неподмазане колечке
; на том истрошеном душеку што се од силног цимања претворио у згужвану крпу из које вире комади челичних опруга; под дебелим јорганом који је час мирисао на прашак за веш а час заударао на вишеврсност људског зноја и ужеглих трагова духовa полног акта; у собичку кроз чије замрачене прозоре сунчев зрак само понекад залута да би се помијешао с пригушеним свјетлом розa стоне лампе и додирнуо с тихом музиком малог „филипсовогˮ касетофона; при амбијенту у коме је једино истинско задовољство представљала топлина и уронуће у женско тијело тијело које је упијало сву неистрошену енергију преосталу од пазарићке иловаче! У њој се, дакле, неће више топити његов зној! Прича се понавља и опет иде испочетка. Прво си сам, а онда дуго тражиш. Кад коначно мислиш да си нашао, брзо схватиш да је то оно што ниси тражио. На почетку сваке љубави је нада која може да те очеличи уколико си довољно сагорио да разочарaње прескочиш како би брже дошао до нове наде. А подсвијест ће или да тражи освету над онима који ти нису криви, или да све то прихвати као дио живота. Док траје надање, жив си! Кад наде више нема, претвараш се у олупину меса и воде, која више нема ни плана, ни циља, ни духа да је води. Верин јорган, очигледно, више неће чешати његова знојава леђа!


                                                        8


А и ја сам ти, синовче, много тога превалио преко своје грбаче, и тек је ова моја сиједа глава научила грешке своје луде младости. Мислио сам да је центар увијек тамо гдје је пуно свијета, јурио да се увијек нађем тамо гдје се најгласније виче и најлуђе скаче, гурао се кроз масу да будем ближи позорници. А заправо, тек сад кад је можда касно, схватам да је центар свијета тамо гдје сам ја. И свако је од нас централна фигура свога свијета. Лопта је округла и гдје год прстом убодеш, ту је центар. Колико људи толико центара на овој храпавој земљи. Јер свак је центар за себе, ако то жели да буде. Што сам мање окружен свјетином, све сам више центар себи самоме и свом имагинарном или по властитој вољи креираном свијету. Не знаш како је лијеп осјећај кад схватиш да си једини на свијету и сам себи довољан. Тад си не само центар свијета него си и цијели свијет. Осим тебе, ничег више нема. А ако има и ако ти неко треба да те помијера из твог епицентра и избацује те из равнотеже, то су људи које лично бираш и с којима си само онолико колико ти требају и онолико колико истински уживаш поклањајући им своје вријеме, или узимајући њихово. Људска раса ти је, роде мој, полицентрична хаотична маса као пуки збир бесконачног броја центара који немају периферију, док се одређени фактори моћи непрекидно труде да је за вјечна времена угурају у систем у коме ће они представљати центар, а сви остали периферију која их издржава и одржава њихов паразитски живот. 

Сваки друштвени систем има двије класе – елиту и поданике. Систем живи од поданика, а елита живи од система. Елита је та која креира систем према својим потребама. Систем се никад не креира у корист његових поданика. Кад поданици почну живјети од система, елита мијења систем. Кад поданици почну креирати систем, они од тог момента нису поданици већ елита. Поданик постаје неко други, јер без поданика нема система. Они су ти који га
хранеˮ и од којих он зависи. То ти је, роде, као пирамида, или пирамидални маркетинг – ова најновија превара америчких трговаца. Њихова пирамида има три дијела: врх, слојевито тијело и доњи слој. На врху је увијек онај ко је осмислио пирамиду. Он живи од свих слојева испод себе. Сваки горњи слој живи од слоја испод себе, а сви живе од доњег слоја. Суштина је у регрутовању нових чланова и прављењу нових доњих слојева. Оног момента кад регрутовање престане, доњи слој убрзо схвати своју заблуду и напушта пирамиду. Тад се пирамида нагло руши, јер је сваки слој, који падне на дно, убрзано напушта. То су пирамиде у које се улази добровољно. Елем, има и оних које се стварају и одржавају принудом. Сваки друштвени систем ти је пирамида, била то партија, секта, фудбалски савез, држава... Држава је пирамида која најдуже траје, а због чега? Па због тога што се доњи слој у њој задржава силом: затворен је државним границама и нема куд да побјегне. Такву пирамиду могу да униште само снажније пирамиде или успјешна побуна доњег слоја, а она је, најчешће, успјешна онда када је подржана од неке друге, јаче пирамиде...

А и ово да ти кажем, мада не знам да ли то говорим ја или и из мене говори Страхиња: новинари су криви за све! Никад нико тако прљаву игру није играо нити је икад ико имао више моћи да лажима каналише свијет! Они су нам, синовче, државу разбили и оно ратно зло направили. За шаку новчића, они ће ти написати лаж каква коме треба. Политичари то прљаво искористише. Нисам више сигуран ко је за кога радио, они за политичаре или политичари за њих, али је сигурно да је испред сваке ратне катастрофе, као претходница, марширала гласина или новинарска лаж. Замисли, рођени, како би тешко било покренути сву ту ратну машинерију да није било медија који ће злослутне лажи проширити свијетом, брзином свјетлости и вјештином птице злослутнице! Још то није птица која црно слути, већ она што ти бистроћу разума црнилом замути!
Отимао сам ти се ја некад за сваку вијест. Први био на киоску за новине. Обавезно пред телевизијом чекао дневник у осам. Говорило се како је информисаност рецепт за успјех. А шта ти значи информисаност у мноштву усмјераваних дезинформација? Да ли си тиме своју главу напунио истином? Не, ниси, роде мој! Своју си главу напунио гомилом кодова који тобом теледириговано управљају. Напросто ти говоре шта да радиш а да тога ни свјестан ниси и увијек мислиш како то радиш својом вољом. Чак те и у рат увуку тако што мислиш да си ти сам тако одлучио. У стању су донијети најзлокобније одлуке о убијању на основу лажних новинарских извјештаја. Злочин започиње тако што се сав његов рушилачки и ратоубилачки легитимитет базира на лажној новинарској подлози!
Од тад сам одлучио да не читам новине, нити да гледам телевизију! Могу ти рећи да сам тек од тада постао свјестан свога постојања. Тек сам постао информисан кад не знам шта се у свијету догађа, јер напокон знам шта се догађа око мене. Тек сада радим само што ми моја памет налаже. У данашњем систему медијски централизованих лажи, синовче, најбоље је информисан онај ко није дезинформисан. Кажем ти, телевизија је ђавоља справа и престани да је гледаш, а новине престани да читаш. Информисање ти је колективно дириговање људима помоћу пропаганде, а не помоћу истине. Јер кад би помоћу истине било, онда би и дириговање било бесмислено. Не би имало своју сврху, јер истина би управљала човјеком. А ја не трпим никакво колективно дириговање. И од кад сам се одрекао тог вражијег испирања мозгова у облику мноштва дезинформација, миран сам човјек. И кад би се сви људи тога одрекли, данас би били мирни и ниједна пропагандна машинерија не би их могла покренути у рат.
Али ја то знам данас, сиједи старац, оронуо и измучен нежељеним друштвеним мијенама којима сам и сâм допринио, јер сам био „информисанˮ и увијек у центру догађаја. Зашто то нисам знао тад кад се Стеван Бокић, само њему својественим унутрашњим бунтом против свега, одупирао свакој колективној дресури и тежио да буде сам, слободан и само свој? Каква је то интуиција у њему говорила да ове официјелне ствари и протоколи не воде у добром правцу и да их треба заобићи, игнорисати? Могао сам само да му завидим на тој интуицији, јер да сам је ја тада имао, уз ову луду срећу коју ми је Бог дао, далеко бих догурао. Овако, читав живот сам потрошио изучавајући лажни, непостојећи свијет.

Све је лаж, роде мој! Све! Осврнеш ли се око себе, све што видиш је лажно. Можда смо чак и ми лажни, јер смо фалсификати себе самих. Лажна ти је и та Нобелова награда. Све су лажне! Лажни су и они који их добију. За мир наградише оног што је највише ратова направио. Лажне су и лутрије, јер су намјештене. Све је намјештаљка: и утакмице, и политичари, и избори, и демократија... Све то треба бојкотовати! Све је то само параван иза кога се крију интереси оних који се у лажима и хаосу најбоље сналазе. Све је то само инструмент помоћу кога човјеку одузму памет и онда га као вола упрегну у свој јарам. А данашњи људи су обични волови, то ти ја кажем! Јарам им је стављен и нема више начина да га се ратосиљају! 

Политика је тобоже слушкиња народа, а политичари народне слуге. Е, кад би тако било, нико се не би за политику јагмио. Циљ политичара није да служи него да господари. Држава у служби народа... хм... требало би да је тако, ал' тако никад није. Требало би да је политика част, привилегија, и обавеза... да личи на војнике.  Војничка улога није ни привлачна ни угодна. Она представља обавезу, а политичари се за обевезе не отимају. Они се отимају за привилегије. Ето, у томе је разлика између војника и политичара; први гура главу у торбу, а други бере кајмак. А кад би државну политику морали да обављају волонтери, нико се, роде, за њу не би отимао. Зато бих ја њима увео обавезу, исто као војницима. Буразеру, затворити их у касарне и да у њима одраде политички рок исто као војници – војнички. Нема плате, а ни излазака у град, осим недјељом. И још бих им увео дупло дужи рок од војничког. Па нек из касарне увијек изнова праве и преправљају државу, кад то толико воле да раде. А кад се зарати због њихових усијаних глава, е онда и они заједно да иду с војницима у земунице, па нек из земуница доносе законе! И новинаре исто тако у земунице, па нек из њих шаљу своје вијести. Елем, кад бисмо некако овај програм прво примијенили на оне из Бијеле куће, не вјерујем да би икад више било ратова и војника.

А и та сила... Кажу
: Мирујмо да нас Запад не бомбардујеˮ, а онда опет кажу: Не можемо против силе, дајмо им све што траже па ће нам се смиловати, живјећемо као и ониˮ...  Е, мој соколе, тешко овци која се нада да ће је вук завољети! Срећан си ако им се не нађеш на путу! Видовит си ако им наслутиш пут. Мудар си ако процијениш кад се злу треба склонити с пута, а кукавица си ако му се покориш. Па ти сад одлучи шта ти је чинити кад те зло и невоља на спавању затекну!

Кад
oно Страхиња поче да тражи нафту у бари иза своје куће, овако га је опомињала његова стара мајка:

Немој, сине, кукавче, не тражи нафту, бомбардоваће нас Американци.
Ама, стара, шта ти је, ко ти каже да ће бомбардовати?
Па зар не видиш да је нафта присјела свима који је имају!? Зар не видиш, несрећо, да их све порушише бомбама! Не копај по земљи, јадан био! Све што је Бог закопô у земљу, то је ђавоље! Да то доноси срећу, не би Он то у земљу закопô!
  Па добро, стара, шта то Србија има под земљом, кад је толико бомбардована? Хајде реци, жива била!
  Има, сине, има. Нешто и Србија има под земљом, не би они њу тек тако... Не скупљај, синко, ништа што ти није нужда. Држ се краве, хљеба, нарамка дрва и ове наше сиротиње. Тад те нико неће дирати. Од сиротиње нема шта да се отме.  А направиш ли нешто што и други желе, оде ти глава. Никад се, синко, ратови нису водили због сиротиње већ због оних од којих се имало шта отети. Дошли би теби главе и нафта и ти твоји изуми, пуј, пуј, далеко било, дај Боже да то никад не пронађеш...



                                                         9




  Удаћеш се за Рабаба.
Молим те, оче, не удај ме за њега.
Обећана си му.
Обећали сте ме као бебу. Моје срце није тако одлучило.
Нећу срамоту на нашу кућу.
Не желим да вас срамотим, оче. Али, своје срце сам обећала другом.
– Заборави тог Југословена. Он није муслиман.
– Живот ми је спасао.
– За то смо му се добро одужили. Његовим родитељима смо дали што је требало.
„Ето у шта упадох. Кћи хоће да ме осрамоти. Све сам учинио да се захвалим том младићу који ми је спасао дијете. Није хтио ништа. Пронађох гдје му живе родитељи. Сиромашни људи. Прости и добродушни хришћани. Почастише чиме су могли. Запрепастише се кад сам стигао, па ми се учини да су се чак и уплашили. Помислише да сам Турчин... као да се још плаше Турака. Кад им преводилац објасни шта је у питању, ослободише се сумње и страха. Види се да никад прије нису видјели Арапина. И то још богатог Арапина! Кад видјех у којој биједи живе, дадох им новац да купе машине и лакше ту своју земљу раде. Море, плодна им земља! Да ми је само парче те црнице, хранио бих цијели Кувајт од ње. Али шта земља сиротињи вриједи кад је голим рукама обрађују, а на тржишту их уцјењују накупци... Оставих им и кључеве од куће у Сарајеву, да их предају сину. Кућа је сад његова. Ето, ја своје урадих и часно се одужих. Треба ли сад да будем кажњен и тако осрамоћен пред људима? Каква ме зла судбина задеси да ми дијете због тог кобног дана отказује послушност! Сад, умјесто да славим њен живот, помишљам како би можда боље било да је остала под тим трамвајем... Тај младић, умјесто да буде провиђење моје срећне судбине, сад постаје моја коб, моја ноћна мора!ˮ
– Знам, оче, да си урадио све што је требало, али ја сам се пред Алахом заклела да мој живот од оног момента припада само њему.
– Ћути, не позивај се на Алаха! Зна се које је обећање пред Алахом старије!
У разговор се укључи Абида. Пријекорно простријели кћер погледом који леди:
– Не говори тако, грешнице! Рабабова родбина долази да уговори свадбу. Његова си од момента кад си му обећана.
– Само ме мртву можете предати Рабабу! – врисну огорчена дјевојка и излети на балкон јецајући.
„Ето какву ми срећу нуде моји вољени родитељи! Ама, они мене уопште не воле! Ја сам за њих обична играчка којом млатарају да сачувају своју част. А шта је са мојом чашћу? А шта је са мојом срећом? Они би мене да гурну у кревет тој креатури која ми се гади. Зар само зато што је из богатије и моћније куће! Као да немају довољно новца и богатства! Мој принц ће ми се јавити из Сарајева. Знам да хоће. Знам да ћу једном бити његова. Или ће тако бити, или ћу се убити. А ако не успијем у свом науму, ако ме моји натјерају, присиле, подаћу се Махмуду. Па да видимо хоће ли ме Рабаб осрамоћену! Махмуд ми је трећи рођак, али је очигледно у мене заљубљен. И, ако Рабаб не одустане, а моји не попусте, осветићу се и Рабабу и мојима. Опрости ми, о Алаху! Пошаљи ми писмо од Стевана и спаси ме! Нека ми само јави да дођем, и одмах идем, бјежим...ˮ
Абида тихо изађе на балкон за кћери. То више није онај балкон којим се поносила. То више није ни најљепши украс на балкону, њена прекрасна мјезимица. То уплакано створење којим је на том балкону тако често била усхићена, сада је извор бриге и проблема.

 „Наивно се руководи својим срцем. Није свјесна шејтана којег ће навући својој фамилији. А срце је варка. Оно тежи немогућем. Кад се младо и наивно створење освијести, кад схвати да је реалност много друкчија од оног што би јој срце жељело, обично бива касно. Сурово би се отријезнила након првих проблема с тим југословенским хришћанином. Треснула би на земљу попут кладе, па кад је срце престане водити, већ памет, схватила би да је неповратно уништила све вриједности на којима почива фамилија која ју је подигла и из које је поникла.ˮ
Лагано приђе кћери и загрли је. Хаџар јој се баци у крило, још увијек јецајући.

– Молим те, мама, не дозволи то! Реци тати да промијени одлуку! Замоли га да то поништи!

Ти знаш да је то немогуће. Твој отац је глава куће и његова се ријеч не гази.

Сјајну лелујаву косу повјетарац донесе под мајчину руку, а Абидино крило скупи сузе од четири ока. Уши су примале тишину нијемих усана, док су склопљене очи настојале да тами и тишини продуже трајање. Мајка и кћ
и, у загрљају, утонуше свака у своје мисли.

                                                                       10

Тања му се коначно јавила. Жели да се виде на старом мјесту, у Даворовом кафићу. Заиста му није јасно шта га привлачи код те Тање. Зашто се уопште труди да се с њом састаје? Сваки досадашњи сусрет је изневјерио његова очекивања. Поезија и романтична писма током љетњих одмора, кад су проводили вријеме, свако у свом свијету, у свом родном крају, она у Перасту, а он у малом семберском сеоцету с пространим пољима која избијају на двије велике ријеке, били су једина свијетла тачка њиховог познанства. Ту су се размјењивале литерарне вриједности и богати описи плавих и зелених пејзажа, што у вези с раскошним кукурузним пољима опкољеним јошиковим шумарцима и приобалним врбацима чије гране су се, као у огледалу, одсликавале у воденим рукавцима и мртвајама, што у вези с плавим морским таласима којима је бура шамарала бијеле непробојне стијене. Волио је он та њена писма. Поштар је у село долазио једном седмично. Сваки пут кад би прилазио Стевану, овај је знао да то стиже писмо од Тање. С великим очекивањима, у души којом струји енергија страсти и романтике, сједао би уз стог миришљавог сијена и с нестрпљењем отварао коверат. Замишљао је Тању, са онако израженим куковима испод којих су бутови затезали фармерице попут надуваног балона и бујним грудима под меканом мајицом на којој су се оцртавале двије брадавице као двије недозреле купине. Додирнуо би кажипрстом једну од тих купина, лагано би је ћушнуо прстом одозго да види како вибрира, а затим би јој њежним притиском провјеравао тврдоћу, и на крају би је оборио у то сијено да се у њему ваљају све док их мирис сувог биља, помијешан са свјежом, тек прониклом дјетелином, потпуно не омами.

Али, љетњи сеоски снови нису исто што и сарајевска стварност. Тања је на састанак довела своју сестру и два младића, типичне представнике „сарајевске рајеˮ:
– Ово је моја сестра Милијана, а ово су Мирсад и Самир – цвркутала је.
– Стеван – чуо је свој ледени и непријатан глас.
Опет, дакле, ништа! Глумићемо модеран живот уз рок музику. Млатараћемо главама показујући како пратимо ритам звука, боље речено буке, која долази из огромног звучника што се чини већим од мале просторије кафића са четири стола, којој утисак величине једино повећавају низови огледала. И заиста, просторија се због тих огледала чини далеко већом, као да умјесто четири стола има дванаест, а једино тај огромни звучник са гласном музиком даје до знања да си у малом подруму, као у бурету, затворен и немаш гдје побјећи, осим у огледала.
Зашто ли се при сваком сусрету с Тањом осјећа тако неугодно? Састанци су им сушта супротност њиховом дописивању!
Тања је била главни креатор разговора. Знала је све о „Бијелом Дугметуˮ  и историјату настанка пјесме Добро Вам јутро, Петровић Петреˮ. Онда на ред долазе „Ролингстонсиˮ, Џон Ленон, „Цепелиниˮ… Такмичење у познавању те врсте музике било је обавезна представа у сваком сарајевском кафићу. Култ Запада и његовог ноћног живота пробијао се у ову чаршију несхватљивом брзином, а Тања се у то савршено уклапала. Шта се наједном догоди са особом која онако надахнуто пише о морским дубинама Боке Которске, јутарњем кукурикању пијетлова изнад Зеленике, чарима Кањона Мораче...? Стеванов покушај да у разговор убаци вјечите боеме, Тому Здравковића и Бору Спужића, затим новог славуја из Мрчајеваца, никако није уродио плодом. А још кад би покушао да изрази своје дивљење епици наших гуслара, ово четворо би се још подругљивијим осмијехом загледали себи у њедра да не би праснули у смијех. Тања би се сва зацрвењела и као да се извињавала осталима што их је довела на састанак са оваквим кретеном. Он је то схватио и ућутао. Са саговорницима који не чују никог осим себе, ћутање је најбољи избор. Препустио је овима да се надвикују са Даворовим звучником, а он је утонуо у мисли о неким далеким водама и крајевима, о откосима сијена помршеним у дјевојачкој коси...
Знате ли шта се прича о сарајевској олимпијади? – чуо је како кроз буку долази усхићен Тањин глас. – Љубоморни Београђани пуцају од злобе. Тврде да Сарајево нема способности да организује тако нешто. Мисле да само они у Београду могу да организују велике манифестације. Ево им га на! Доказаћемо ми да можемо и боље него што су они икад могли!
Мирсад и Самир су јој одушевљено одобравали. Милијана се некако држала по страни. Он се пак затекао изненађен овим Тањиним ријечима. Чему сад оптужбе ка Београду, и то баш од ње, која му је с толиким жаром знала рецитовати стихове владике Рада, Ђуре Јакшића, Јована Дучића, Војислава Илића... Ова Тања је двострука личност, помисли он. Дању је своја, а ноћу је туђа. Кад разговарају удвоје, нормална је. Кад су у овим ноћним јазбинама, права је покондирена тиква. Не иду Његош и Дучић са овом причом, не иду! Чему толико подозрење према престоници из које, сасвим сигурно, такве примједбе нису долазиле? То су свакако гласине ове чаршије, жеља неких злих духова да тако буде. Нема он, Бокић, ништа против било ког локал-патриотизма, али овакви малограђански провинцијализми, који на гласинама започињу анимозитет према било ком крају ове лијепе земље, не воде на добро. Овдје се неко зло спрема! Ђаво се тихо и непримјетно увлачи у омладину. Наизглед наивна прича, заснована на гласини, полако постаје правило којим се руководе будући нараштаји. Кад то правило постане мржња, онда она бива незаустављива попут злог духа, оног што у причи излази из боце... Стресао се због ове своје црне слутње, а да ни сам није знао треба ли властите мисли да схвати озбиљно или не.

Да, баш је некако претенциозна и конфузна. Упркос томе што јој је отац поносити Црногорац, ватрени његошевац, она свој поглед на свијет преузима од представника овог новопеченог чаршијског култа, а ту се утицај породичне традиције и поријекла све више губи.
Лакомислена и изазова жељна младост, на улици тежи себи да прокрчи пут ка афирмацији. А на улици си као једрењак на вјетрометини, изложен си и добрим и лошим вјетровима. Твоје је да одлучиш које ћеш хватати својим раширеним једрима, а некад ти у томе само срећа може да помогне.
Осјећао је да је не жели више видјети. Нису та два младића уопште били лоши, али му се нешто ипак није свиђало у тој њиховој извјештаченој љубазности и самоувјереном осјећању припадности овом граду. Шта су то градови и ко је у њима домаћи а ко странац? Градови су пролазне станице. Свак је у њима некад био дошљак. Неко се задржи дуже, неко краће. Не би требало да ико себи присваја право на аутентичну припадност неком граду, власништво или сувласништво над њим, јер ко зна у ком ће граду једног дана завршити. Сви смо ми у овим градовима само пролазници, као уосталом и у овоземаљском животу, а коријење нам је негдје у некој долини из које штрчи колиба, коњ и пас, опомињући нас гдје смо свој коријен заборавили и због чега никад нећемо чврстину везе са земљом осјетити. Да, кад се одвојимо од коријена, од колибе из које смо прадједовином поникли, од пса који нам је давао психолошку храброст и коња који нам је уливао животну снагу, одвојили смо се од чврстога тла и препустили вјетровима судбине без ослонца. Тад смо рањивији него икад, ма колико богати били. Град је мјесто гдје се културе сударају, гдје интереси ратују, гдје се моћ осваја силом, гдје се изненада подижеш и још изненадније падаш, гдје преко ноћи губиш оно што годинама стјечеш... Све то, заправо, јер нигдје ниси чврсте коријене пустио и ничему ниси чврсте темеље поставио!
Сарајево је баш такав град.
С којим ли се Тања од ове двојице...? Један сигурно марише њу, а други сестру, помисли Бокић и настави да ниже злослутне комбинације у својим одсутним и расејаним мислима. Сестра јој бјеше скромна и није се пуно шепурила. Згодна је. Штета што се њој није прије набацивао. Али кога он изиграва као вишак у овом четворочланом друштву? Ово јој је ко зна који пут да га изигра, било тако што неког вуцара са собом, било да на састанак уопште и не дође. Осјећао је некакву комбинацију пораза и презира. Њену игру није сасвим прозрео, а немоћан је да било шта промијени. Марн'о би је. Да, баш би је марн'о, али онако хладно, реваншистички! Завукао би јој се међу оне набрекле бутове и ту истресао све своје незадовољство које се у њему гомилало током ових досадашњих надигравања. Њене намјере према њему за њега ће и даље остати загонетка. Љубавни пар свакако нису, а иза сваког сусрета су све мање и пријатељи...  


                                                     
  11


 На Мојмиловом брду поручник Загорац постројава полазнике официрске школе. Испред пропланка пукла долина ка Новом Сарајеву из чије магле израњају кровови црвених зграда. Питомац Халил Суљагић, добар познавалац сарајевске топографије, јавља се да изврши оријентацију.
– Не, не, Суљагићу – одрично руком одмахује Загорац – знамо ми да си из околине Сарајева. Идемо ми да нас оријентише неко ко је подаље одавде. Како би било да то уради Анте?
Анте Брекало излази пред строј и отвара карту. Кршни Имоћанин се не даде изненадити и показа на све топографске тачке које би у овом моменту биле интересантне. Претпостављени, мајор Винчетић, који је дошао у контролу наставе, посматра са стране, окреће се за Антиним прстом провјеравајући да ли показује у прави објекат, па упада Загорцу у наставу:
– Гдје је Јахорина, друже Брекало?
– Јахорина, друже мајоре, југоисточно од нас, онај планински масив прекривен снијегом!
– А Игман?
– Игман, југозападно, тамо гдје се види онај најистакнутији планински врх...
– Одлично, Брекало. Станите у строј. Друже поручниче – окрену се према Загорцу – ја бих се сада обратио питомцима, будућим официрима, у вези са важним догађајима који нам предстоје, па ми немојте замјерити што ћу вам мало одузети од наставе. Као што знате, другови, Сарајево је добило организацију зимских олимпијских игара и наше социјалистичко самоуправно друштво врши интензивне припреме да пред тим странцима покажемо и докажемо своје гостопримство, организациону способност, али и своју одбрамбену моћ и чврстину. Будност и безбједност нам мора бити на првом мјесту. Поред добронамјерних спортиста и туриста, биће ту и оних који ће искушавати нашу одбрамбену способност и борбену готовост. Непријатељи разних боја, посебно након смрти друга Тита, стално вребају покушавајући да нам подрију братство и јединство, не би ли тиме распарчали нашу домовину. Зато смо дужни да увијек водимо рачуна о будности и безбједности ма гдје се налазили, на одмору, на улици, у касарни...
Глас мајора Винчетића све више се удаљавао из питомачких ушију јер су мисли почеле да лутају, свака своме интересовању. Овај опет прича о некаквим непријатељима! Какве то везе има са Олимпијадом? Каравани ће доћи и проћи. Неки од ових момака ће можда и остати у Сарајеву, али већина ту олимпијаду неће ни видјети. Разићи ће се по цијелој Југославији, а Олимпијаду... ко зна да ли ће успјети да гледају и преко телевизије.
И свима су пуна уста те олимпијаде, као да ће се десити сутра, а не тек за три године.
Нико, а можда ни сам Винчетић, није чврсто вјеровао у истинску опасност од непријатеља, поготову не на овој манифестацији. Ипак, све институције су наређивале да се о том догађају прича, да се на опасност упозорава, да се истиче улога Партије, система општенародне одбране и друштвене самозаштите... Напросто, било је то сасвим сажвакано градиво које се из дана у дан морало понављати да се не би заборавило. Али, често понављање врло брзо постане досадно, те бива и контрапродуктивно. Човјек се опусти, успава и престаје да у то вјерује. Исту причу понављају они којима је то неко предао у дужност, а да можда ни сами, попут мајора Винчетића и ових питомаца, у то не вјерују.
Настава се некако завршила. Бокић се ипак замислио. Чизме су за собом вукле мојмиловско блато, киша је цурила низ шаторско крило чији је доњи крај ударао у прокисле ногавице изнад мокрих чарапа, док се у строју само чуло оно познато „шљапˮ, „шљапˮ. Лафет му се тресао на леђима, а он је опет мислио на Тању. Баш кад је хтио да је заборави, ова Винчетићева бесједа га подсјети на Тањине ријечи: Сарајево, Олимпијада, Београд, завист, гласине... Да, изгледа да непријатељ заиста вреба, али он прије свега чучи у нама и трује нам свијест. Непримјетно, попут рака, изједа нас изнутра, а да ни сами не осјећамо његову злонамјеру. Јавиће нам да је с нама завршио посао тек онда кад је све готово, кад нам је разорио виталне органе и уништио имунитет, кад је још једино остало да се објелодани тренутак смрти...
Винчетић је своје издекламовао по службеној дужности. Изрецитовао је нешто што нико није озбиљно схватио, укључујући и њега, укључујући и Бокића, али нека је нелагодност у Бокићевој нутрини ипак слала злослутне поруке.
Дугачке Антине ноге гониле су једна другу по блатњавом путу, а цијев минобацача му је попут димњака штрчала ка небу пркосећи киши. Халилу се минобацачка подлога љуљала на повијеним плећима, док је дремуцкајући хватао корак за Антом, чекајући да што прије дође до свог кревета и лати се гитаре. А ти, Ратко, црни Ратко, шта ли те нагна у ове планинчине, гдје киши краја нема ни сунцу изданка? Пјесниче увијек несређених стихова и недовршених романа, мајсторе снова и љубитељу живота, шта ли те натјера да у овом строју увијек гледаш у Бокићеве пете? Високи и стасити Бокић, оним леденим погледом продорно зелених очију, сваку ти је цуру испред носа узимао. И то је увијек тако, да је десет цура а вас само двојица, свих десет ће се надати да ће их изабрати овај згоднији и љепши. Чекаће оне на Бокића, па макар све остале без момка. Поред расног ждријепца мула се не гледа. Поред топа пушка се не чује. Глупо женскиње, никако да схвати да нема онолико Бокића колико им треба и да не могу Бокићи сваку ливаду косити. Остаћеш непокошена, ливадо јадо, ако не видиш да и код омањих косаца оштра белегија варничи, у чијим тврдим рукама коса и жешће траву сијече
Морао си, Ратко, у лукаву лисицу да се претвараш не би ли до цуре дошао. И само си понеку зграбио ако Бокића ниси водио са собом. Једини Страле, несрећник, давно бјеше Стевану конкуренција. Згодан, висок, плавих очију и куштраве смеђе косе, као да му је брат... Ал' оде кући, сиромах. Отпустише га оних година још из подофицирске школе јер је, наводно, скренуо с памети. Ниси смио, Ратко, ни са Стралетом ни са Стеваном међу цуре! Морао си увијек сам у лов, попут сурог орла, и само си тада улова имао. А Стралету, ниси знао да ли да завидиш или да га жалиш... кад дође да се поздрави:
– Другови, ја одох кући. Треба ми вријеме да усавршим неке патенте што је Тесла оставио мојој матери. Рече јој: „Дај нашем Страхињи, унутра су му нацрти, нека доврши што сам започео.ˮ

Често ми се чинило да је Страле само добро одглумио своје лудило. Кад у војску једном уђеш, из ње се лако не излази. Одмах након остварења великог сна да обучеш сивомаслинасту униформу, чим закорачиш у круг касарне, наступа нови дуготрајни сан – да се те униформе
што прије ослободиш. Но, нисмо сви били такви. Моји класићи нису чак били ни већина с таквом жељом. Било је ту много озбиљнијих момака који су кроз војну каријеру корачали веома дисциплиновано, одано и поносно. Ал' нашу собу је неко саставио по умјетничком, антивојничком критеријуму. Као да се жељело да у војној струци и за антивојнике буде неког мјеста. Све нас је друго више интересовало од ратне вјештине. Ипак, успијевали смо да се и у њој сналазимо, онако успут. Додуше, Анте и Стеван су већ по физиономији одавали онај тип „рођен за војникаˮ, иако, познавајући их „у душуˮ, кладим се да им се жеље нису разликовале од наших. Међутим, тај сан, да се једног дана ослободиш униформе, много је теже остварити него онај први – да је обучеш. Један од начина, који ти жиг срама утисне за цијели живот, био је да одглумиш ментално поремећеног човјека. Ако је Страле глумио, онда је то одлично радио. А ја сам његове фантазије доживљавао као визију генија који зна шта ће сутра бити. Али, кад му говор постане екстремно нелогичан, реченице неповезане, а читав његов наступ наговијести губљење мисли и њихово лутање негдје изван стварности, остајао сам збуњен и према тој његовој генијалности све више сумњичав...
У тренутку пожељех да сам и ја луд, или да то добро одглумим. Да се ослободим сарајевског смога, пазарићког блата, романијске кише, црвеног снијега на Иван седлу, чије одвратно мокре пахуљице пробијаху до костију и, коначно, да више никад не гледам у ова Бокићева леђа без чије претходнице изгледа не бих могао никуд да се пробијем, а коју у исто вријеме доживљавам и као препреку моме слободном ходу у времену. У строју је увијек био први, упоредо с Антом, и баш су ме нервирали њихови дугачки кораци.
Не знам како да му Милу опростим! Бјеше то вријеме наших, тек започетих, средњошколских дана. Кад сам се замомчио, а Мила постала цуретак, доживио сам свој први пољубац. Мила је имала усне топле попут сауне, а меке и глатке попут жвакаће гуме. Двије јабуке у њедрима, топле и тврде, изводиле су лагани плес, усклађен са додирима моје руке. Узбудих се те љетње ноћи у маленом сеоском сокачићу да осјетих жапца у пантолонама како необуздано скаче. Осјетила је то и она лагано се намијештајући и припијајући бутину уз ову немирну креацију, не би ли га боље додирнула кроз грубо платно затегнутих фармерица. Види се да јој је игра годила, а мени узбуђење и губитак самоконтроле не допустише да јој пружим више од жеље. Осјетих напетост, голицавост и оно познато струјање које памтим из мог првог имагинарног љубавног чина са комшиницом Љубаном, старијом цуром, увелико спремном за удају, чијим једрим ногама и набреклим сисама нисам одолијевао... а онда се чудна топлина спусти низ бутину. Смалаксах у својој неугодности. Било ме срам да јој признам шта се десило, а она то можда није ни примијетила. Млади смо, неискусни... она тек запупјела, очигледно спремна и изазова жељна...
Нестрпљиво очекивах сљедећу шансу, која никако да дође. Мила се више није дала видјети. Али, једног дана јави ми по „гласникуˮ да је на њиви, у кромпирима поред Полоја, и да ме тамо чека. Провлачио сам се кроз полојски шипраг, пришао њиви, а иза мене је корачао „гласникˮ... Видим њиву, ал' кромпира нигдје.
Ранко, овдје нема никаквих кромпира?! – вичем упитно и неопрезно свом другу, куриру по коме је Мила послала поруку.
Не прође дуго, а Милина мама, горопадна оштроконђа, некако изненада изрони из траве.
– Срам вас било, балавци једни! Дошли сте да крадете моје кромпире, је ли?
Лагано се повукох у шуму, за Ранком који је већ испарио брзином вјетра, тако да су му ножни прсти једва могли петама утећи. Шта је вриједило тој жени објашњавати да сам тражио њену кћер, а не кромпире! И шта ће ми њени кромпири? Да је бар бостан! Лубенице би биле сасвим друга прича!
А како и да јој кажем да јој је тек напупала кћерка, још не сасвим дозрела јабука, спремна за прво кусање, и да је само питање времена ко ће је први убрати! Можда тога нисам био ни свјестан.
Можда није био ни Стеван Бокић, мој нераздвојни друг, за чије чизме и у овом строју запињем.

Прође
још једна година, Милу час заборављам, час ме она на себе подсјети. За друге, званично смо били у љубави; међу нама, од тога још није било ништа. Непремостива даљина и моји ријетки доласци на распуст нису нам дали да се ти ватрени пољупци у нашем сокачету понове. Понекад, ваљда у времену доконости, јављала ми се писмима, ватреним, пуним пољубаца утиснутих уснама од кармина, црвеним фломастером исцртаних срца... Обећавала ми се сљедећег топлог љета, кад поново дођем, кад врбе поред ријеке пролистају, тамо гдје се можемо заклонити од радозналих погледа и размјењивати зов младалачке природе по зеленој трави. Онда почну ватрена писма да сустижу једно друго. Од почетних љубавних, претворила су се у праву страсну еротику у коју смо се уживјели до те мјере да је машта дјеловала јаче од стварности. Ватрену љубав смо у њима водили. У њима смо се тако живописно свлачили да је изгледало толико реално као да сам са Милом уистину то и радио. Описивао сам јој сваки детаљ одјеће који ћу јој скинути, којом руком ћу јој гаћице поцијепати, како ћу је лагано на траву положити и у њу као делфин уронути...
– Вољени мој, само дођи. Жељно те чекам, спремна да те примим и заувијек упијем у себе – писала је без стида и устезања.

Сама помисао на та писма стварала ми је буру у оним широким сивомаслинастим платненим гаћама, што се вежу такозваним учкуром, а чији шлиц без дугмади зијева као трап, ваљда дизајниран да производи вентилацију у тренуцима напорног дриловања. Заборављао сам и гдје се налазим и шта радим, тражећи најближи заклон у коме ћу да избацим сав свој пренапрегнути напон, замишљајући да сам већ у Милу залутао. У тој сивој и сивомаслинастој средини гдје је видјети женско права ријеткост, свака је женска особа била „пожељна рибаˮ. И онај двокраки лафет што нам је на вјежбама одваљивао рамена, кад би му навукли сукњу, стари мој, гуштеру у сивомаслинастој униформи личио би на изузетну секс-бомбу. Е, у таквој средини, при самој помисли на жену, ерогени елементи управљали су главом, а не глава њима. С лакоћом си могао да млатнеш тог екстрема, као међед крушку, у неком заклону кога си се дочепао након силовитог маштања које ти се јавило у каросерији војног
дајцаˮ што по калдрми тресе ка неком полигону, у кабинету гдје се мисли више усмјере ка оном испод клупе него ли ка школској табли, у читаоници гдје се узалуд присиљаваш да мислиш на књигу, па након свега једва чекаш слободан тренутак да се сјуриш до првог шумарка, паркића иза зграде, жбуна иза напуштеног магацина ... Е, то ти је била мука младога момчуљка, оног што се још као клинац увукао у војну униформу и бодљикавом жицом се изоловао од остатка свијета, заправо од тек напупјелих цуретака... Сјећам се, тако, кад се осрамотих усред кабинета. Час је трајао, а ја нисам хајао. Мислио сам на Милу. И таман што сам је скинуо, близу да се сурвам у то загонетно склониште, зазвони звоно. Час се заврши. Одојак се узбунио, а нисам ни примијетио да је провирио напоље, провукавши се кроз отворе двију лако савладивих препрека које су чинили ти, учкуром везани, платнени детаљи и увијек прешироке панталоне са чијих шлицева су дугмад отпадала као гњиле крушке са остарјеле крошње. Не знам да ли их је несрећник покидао јурећи напоље, или су већ раније покидана била, али тај је срамотно своју њушку истурио вани без ичије дозволе. Мила је била у мојим мислима. Излазећи из кабинета, другови су то видјели и праснули у смијех. Прекидоше ме у критичном моменту, те ја овог пута с Милом не доврших своју сеансу... Ето, некад је и срећа кад си у групи састављеној искључиво од мушкараца, јер тад у невољи мање срамоте на себе навучеш...

Свима смо Мила и ја своју љубав разгласили. Знао је сваки камен у Сарајеву и травка у Семберији да ћемо се она и ја наљето... Знам да је и Стеван знао сваки детаљ, иако ће ми то образложити мало другачијом причом много година касније. Образложиће ми да га је обманула како са мном није била у вези, те да се између њих ипак ништа озбиљно није десило, а ја му нећу вјеровати...

То љето сам са чежњом чекао. Међутим, Бокић је тада имао срећу да буде ближи циљу. Једно глупо ишчашење ми је одгодило одлазак на одмор. Гипс на нози ме задржао у интернату, па је мој пут ка Милој одгођен за десетак дана. Кад сам долазио, друштво ме на аутобуској станици дочекало. Наравно, међу њима и мој велики друг, Бокић. Угледах, излазећи из још неохлађене грдосије, Бокићеву руку преко Милиног рамена и, сад више небитну, дружину која ми маше. Већ сам добио сигнале да ми је Стеван преотео женску. Ко прије ђевојци, њему и ђевојка!

Никако ми није било јасно како ли га је смувала за тако кратко вријеме!? Сигуран сам да је она била иницијатор, јер тај неумољиви зов природе већ се одавно код ње дао наслутити, читао јој се у очима, у писмима, назирао се као вулкан који тресе земљу и само што није прорадио... Подаће се оном ко јој буде ближи... и бржи. А тог пута, на моју жалост, радило се и о згоднијем ривалу.
Уз нешто неугодне тишине која не потраја дуго, сабрасмо се и вратисмо уобичајеним чаврљањима. Разочаран и поражен, ипак не показах љутњу. Ко зна зашто је то добро! Настависмо сва наша дружења као да се ништа није десило. Напросто, кључну тему нисмо започињали. Заобилазили смо је као киша Крагујевац. Знајући да се кретао у друштву старијих и искуснијих цура, био сам убијеђен да се на некој од њих већ испраксирао. Мора да се вјежбао и разочаравао у таквом друштву! Истина, није ми те детаље приповиједао, али се то некако осјећало по његовој појави. Мора да је као љубавник стекао колико-толико минулог рада, односно стажа, па је сад већ „искусна џомбаˮ, свакако спреман да Милој одржи прву лекцију, с новом надом или новим разочарањем, ко зна!

А
мени је опет пропала шанса да пређем ту прву уговорену вјежбу из љубавне праксе. Оно што је било обећано мени, уграбио је спретнији јастреб. Ја ћу опет тог љета, ношен таквим убјеђењем, да се повлачим пред бољим и, живећи с комлексом своје инфериорности у односу на њега, мораћу да идем у даљу потрагу, ваљда без Бокића, јер он је заузет (хвала богу!), и нек буде среће да му тако потраје док се не снађем.
Мила, мој земљаче, у коју сам се толико пута увлачио, тако скривен, избацујући врхунац свог љубавног жара на зелену траву након сваког њеног писма, у стварности је остала моја неиспуњена жеља.
А Бокићеве чизме и даље никако да ми се склоне с пута. Запињем му за блатњаве пете док се откачени реп шаторског крила вуче по бљузгавици. Опасач се навлажио у промрзлој шаци, нога трне под ударцима ашовчића, десна рука стеже ремен не би ли забранила кундаку да јој се измиче штрчећи напријед, као да и он за Бокићем трчи.
Касарна је још далеко испред нас, а једно давно неискориштено љето, са разузданом Милом, разузданом и непостојаном, још је даље иза мене.



                                                        12


 Кроз густи пијесак Сахаре те, један караван ће проћ, а стари Арапин водиће и њу, ланцима везану... Тунис, Мароко, Адис Абеба... Дјун гале, гале, гале, дјун гале, гале...

Пјевао је Халил лагано своју омиљену пјесму, спретно превлачећи прстима по гитари.

Загонетан је некако био тај Халил Суљагић! Ниси му могао много ишчупати о поријеклу и фамилији. Отац негдје из околине Сарајева, мајка у Неуму са очухом, чудни односи с маћехом, и још понеки интересантни детаљи говорише да је Халил из неког другог, нама страног свијета.

Кад су Арапи легли спавати, један се дигао у сну, грлио љубио дјеву као сан, уз арапски обичај... Тунис, Мароко...

Халилов глас се све више стапао са звуцима гитаре, а све је некако дјеловало романтично и егзотично... Арапкиња води љубав у неком далеком пустињском пијеску!

А сестра му бјеше права бомба!
Кад би му долазила у посјету, сви цимери се отимаше да му се придруже, не би ли је упознали. Није ишло! Увијек су имали неке обавезе у којима за остале није било мјеста.

Убише дјеву што почи
ни гријех са странцем једним у пустињи тој, а стари Арапин свира уз гитару најљепшој дјевојци... Тунис, Мароко, дјун гале, гале...

И тако је Ха
лил живио у свом свијету, у коме су, за његову сивомаслинасту околину, постојали само гитара, Кукока, Ватсјајана и Камасутра.

Сад опет, на Академији, сви цимери смо у истој соби. Сви, осим Стралета чија опсесија Теслом и патентима надвлада жељу за војном каријером. Сви смо били цимери и у војном интернату средње школе и бијасмо у добрим односима, такорећи нераздвојни. Ипак, један догађај у тим средњошколским данима је бацио мрљу на наше велико пријатељство. Раздор међу цимере је убацио Кукока.

Дај, Халиле, не лупетај, какав Кукока, какви бакрачи! У књигама ти сви лажу о великом љубавном умијећу. Књиге се пишу да би се продавале.

Није истина! – шкргутао је зубима Халил, грокћући попут нераста кад проваљује ограду – Кукока је истинит! Све што је ту о љубави написано, чиста је истина. И немој да некоме јебем матер ако ми дира Кукоку!

Лице му се зацрвењело и напело попут дјечијег балона, само што не експлодира. Скочио је из кревета и раширио ноге насред собе, заузевши борбени положај, спреман да се бије са сваким ко му настави обезвријеђивати омиљено штиво. Сви у соби праснули смо у смијех. Халил је био најслабији међу нама и, онако зајапурен, личио је на ћућурана са накостријешеним обером спремним на битку с великим пијетлима.

Шта је, Халиле, хоћеш да се бијеш за тог свог Кокакоу, Кук.ку... како га већ зовеш, хахаха! – jош већа навала смијеха је на некакав необазрив начин из мене избијала.

– Е баш ћу тебе да бијем – устреми према мени поглед пун бијеса и сијевну му песница, потрефивши ме испод лијевог ока.

Гле, овај зајапурени цврглан хоће стварно да ме бије! Е, неће моћи тако! Заузех и ја гард. Грохотан смијех је уступио мјесто невјерици. Још увијек ми се ова борба чини чудном, јер је необично да у том узрасту физички слабије момче има толико храбрости да удари на примјетно снажнијег од себе. Ипак, ударац који сам добио испод ока није тако безазлен. Осјећао сам да ми то мјесто бриди, да ме пече и полако отиче.

– Добро, цимеру, хајде да видимо чија је истина јача!

Усиљен осмијех, мјешавина цинизма и изненађености, избијали су ми из очију док сам кружио око њега са рукама подигнутим у боксерски положај. Размишљао сам како да га савладам а да га ипак не повриједим неким јачим ударцем. Халил је очекивао аперкат у браду и на то се спремао. Окретао се у складу с мојим кружењем и, сав сконцентрисан на руке, није обратио пажњу на покрете мојих ногу. Чекао сам позицију да леђима буде окренут чистом паркетном поду, како потиљком не би ударио у столицу или ћошак стола. Кад се намјестио управо како сам желио, нагло сам му својом десном ногом подапео обадвије његове, повукавши их напријед као у фудбалском волеју и истовремено му упутио ударац у прса, који је више вршио улогу гурања него ударања. Халилу су тако, на клизавом паркету, ноге излетјеле увис, па је на под треснуо задњицом и леђима попут вреће која пада са метар висине, док су ноге наставиле да беспомоћно млатарају у зраку.

Ситуација још није била тако озбиљна да би нас забрињавала, па смо се и даље церекали, сви осим Халила. За њега ту ничег није било смијешног, срџба му је још више избијала из очију и напетих поцрвењелих образа, усне су се кривиле у грчу, зуби шкргутали и још је само фалила пјена да крене на уста, па да тако употпуни слику његовог гњева. Скочио је као бијесан бик. Више није гледао ни гдје ни чиме удара. Млатио је и рукама и ногама не би ли како дошао до мог лица. Сад се више нисам смијао, јер сам схватио да је ситуација измакла контроли. И остали цимери су умукли преставши да се церекају. Искористио сам Халилову неконтролисану силу и, брзо се помјеривши у страну, бацих га преко кука на под. Овог пута му не дозволих да устане, већ га поклопих својим тијелом, заврнувши му лијеву руку иза леђа у облику полуге.

Стењао је и псовао ми све чега се сјетио.

– Цимеру, ја сам се шалио – покушах да га смирим. – Хајде не буди дијете, може нас ово обојицу коштати!

На тренутак се као примирио и, искористивши моју опуштеност, истргну ми се из руку, скочи на ноге лагане и руком зграби столицу... Тад скочише и остала тројица у соби. Отеше му столицу и стадоше између нас двојице.

– Халиле, јеси ли нормалан!? Избациће вас обојицу из школе! – викао је Анте.

– Смирите се, обојица! – додаде Страле.

– Који вам је враг?! – упаде Стеван.

– Знате шта, људи, зајебите ово и идемо у кантину да то ријешимо пивом. Ја частим – предложи Страхиња и извади новчаник да провјери има ли толико џепарца. За одлазак на пиво није требало пуно убјеђивања.

Седам година касније, овог пута наша четворочлана цимерска екипа, опет се нашла стојећи око високог правоугаоног стола у истој кантини војно-школског центра. Држећи сваки по флашу пива, чаврљали смо о свему и свачему. Да ли је „никшићкоˮ боље од „сарајевскогˮ, или нам се ономад на Мањачи „нектарˮ чинио савршеним јер је добро лијегао кад се знојави вратимо с полигонских вјежби, или се то чини зато што нисмо пробали „ожујскоˮ и „карловачкоˮ, или је „унионˮ непревазиђен (опет ништа без Словенаца!), или је штета што нам не добављају „јеленˮ, или...

Халил и ја смо већ одавно превазишли тај давни средњошколски инцидент у вези с Кукоком, а превазишли смо га баш у овој кантини.

– Живјели, цимеру!

– Живјели! – одговара Халил, а сцена као да се понавља из оног времена кад смо један другом наздрављали, осмјехујући се десним брком, ваљда сасвим задовољни што та ствар тада није прошла много горе.

И ето, опет се нађосмо на истом мјесту, опет уз „никшићко пивоˮ, а ни сто нам се не чињаше другачијим. Као да се за тих седам година овдје ништа није промијенило.

За сто нам прилази Омер Халиловић, тетурајући се с пивском флашом у руци прилично понапит, кршни Санџаклија, Халилов велики јаран. Поздравља Халила и остале у друштву.

– Како си ба, јаро? – пита Халил.

– Јебено, мој друже!

– Што?! Шта је било?!

– Ама, стари ми јавио да ме оженио! Ту невјесту је капарисао од Хајдаревића још кад је била беба. Своју жену ћу, каже, видјети кад дођем на одмор па ће ми тад бабо и свадбу правити. Е зато хоћу да се напијем кô летва...

Затекли смо се забезекнути. Нисмо знали да ли нас овај зеза или мисли озбиљно.

Ускоро ће да постане официр једне модерне европске државе, а њега отац жени по застарјелим обичајима! Зар још има тако заосталих обичаја у нашој земљи?! По изразу лица би му се рекло да није сретан због овога, али није у стању томе ни да се успротиви. Халилов израз лица показује да је о томе нешто знао. Погледао нас је као да каже: „Шта ћете, таква су правилаˮ. Истина је, дакле... Ми остали се упитно погледасмо. Још није сасвим заборављен онај давни проблем с Халилом који је изазвала провала смијеха у соби средњошколског павиљона, што га баш овдје изгладисмо, па нам сличан такав не би опет био потребан. Срећом, уздржасмо се. Не дозволисмо кикоту да се претвори у нову експлозију која је просто кувала у нама и пријетила да сукне напоље. Омер, онако масиван попут медвједа, сигурно не би био тако лако обуздан као некад Халил, а и с Халилом би ономад успостављен мир дефинитивно пукао.

Ех, рођени мој, камо пусте среће да се данас и код нас момци жене на вријеме, па макар и тако како се оженио Омер! И да се дјеца рађају! У нас ти момци и цуре прекораче тридесет пету, убијеђени да не треба други да им љубав траже, а онда се тргну из сна и схвате да су им сви возови прошли... Поготову цуре, стално нешто чекају, бирају, одбијају момке, избјегавају обавезе, а кад им вријеме за удају прође, настаје кукњава на све и сваког... Стартују се још као незрели клинци. Све о сексу знају, али се не жене и не удају, нити дјецу рађају. И сад се питамо откуд бијела куга! Ето откуд! Завладала Содома и Гомора! Вјере ми, кад би ме неко питао јесам ли за овај модерни или традиционални систем женидбе и удаје, ако бих између та два екстрема морао да се опредијелим, чини ми се да бих се опредијелио за овај Омеров, традиционални.

А Омер нагињаше своју флашу не осјећајући нашу тишину коју је прекидао само клокот његових гутљаја. Ћутасмо пар минута. Свак своју флашу држаше објема рукама и гледаше само у њу, као да ће течност брже исцурити ако је не држиш на оку. Нико уста није отварао! А мора се нешто проговорит! Ал' све што проговориш може да окрене на зло... Одлучих ипак да тишину прекинем први.

– Е, богуми, јаране, онда је ред и да се наздрави! – пређох на црногорско-рашки говор и подигох флашу у знак здравице.

– Е, јебига, 'ајд живјели! –
oтпоздрави Омер, као да каже: „Шта да радим, што се десило, десило се, ту сам немоћан да било шта промијенимˮ.

Халил и ја ћемо цијело вријеме бити прилично нераздвојни другови. Математика му није никако ишла, и својевремено му је пријетила опасност да падне и изгуби годину, а можда чак и каријеру официра. Одлучио сам да му помогнем на финалном писменом испиту. Због свих досадашњих одличних тестова, без иједног негативног поена, и показаног знања током вјежби на часу, био сам ослобођен тог финалног тестирања. Кабинет математике је био у поткровљу с кровним прозором. Са Халилом сам се договорио да сједне испод тог прозора. За вријеме тестирања попео сам се на кров тако да кроз тај прозор могу видјети све задатке његовог теста. На сваки задатак сам написао одговор и окренуо папир према Халилу да може прочитати. Муњевитом брзином је преписивао. Кад подигне оловку изнад главе и њом се почне убрзано чешати по коси, за мене је то био знак да се склоним од прозора јер професорица наилази. Ризиковао сам да и свој статус доведем у питање, али ствар се одлично одиграла. Халил, који је из свих досадашњих тестова имао слабе оцјене, сад је урадио рад за десетку.

Професорица, наравно, није повјеровала у овај резултат. Тражила је да Халил изађе на усмени. Овај се пожалио комисији. Вадио се на то да се напорно спремао учећи задатке напамет јер за математику нема талента. Сад му се „све збурлало у главиˮ и не би био спреман да се на усменом добро концентрише.

Предсједник комисије мајор Стакић стао је на Халилову страну:

Другарице професорице, имате ли Ви неке доказе да је питомац Суљагић кривотворио тест?

– Немам, али сам сигурна да јесте, јер он нема знање да све задатке уради с тачношћу од сто процената.

– Али, можда је он научио неке задатке напамет и ти су му се задаци баш потрефили на тесту?

– Друже мајоре, то је немогуће. Таква вјероватноћа је толико мала да је тешко замислива чак и у домену теоретског.

– Да, али та вјероватноћа ипак постоји и можда се баш догодила њему. Његове досадашње слабе оцјене и ова десетка у просјеку дају шестицу, и шестица има да се закључи овом питомцу. Нема усменог! Нема поправног! – закључи мајор Стакић и заврши сједницу.

Послије сједнице, увријеђеној професорици која је најављивала своју жалбу, Стакић је изнио свој посљедњи аргумент:

– Ма дајте, молим Вас, другарице, лијепо је да наши официри знају интеграле, али ми њих ипак не спремамо да буду Ајнштајни, већ да бране државу.

Халил се тако извукао, јер изласком на усмени дефинитивно би пао, што би га лако могло коштати и завршетка школовања. Са великом вјероватноћом се може рећи да он можда не би постао официр ЈНА да се случај са математиком није овако окончао. Претпостављам да је то осјећао и Халил, а можда је ова чињеница умилостивила и мајора Стакића.

Сљедећи пут кад му је у посјету дошла његова сестра, са другарицом, Халил ме је позвао да изађем с њима. Био сам једини од питомаца који је имао то задовољство да неколико часова проведе с прелијепом Меримом, Халиловом сестром...

Салома, најљепша дијева си ти, Салома, богињо љубави... Тунис, Мароко, Адис Абеба... Дјун гале, гале, гале, дјун гале, гале...

Још увијек ми се по глави мота мјешавина имена егзотичне Саломе, лика лијепе Мериме и добро упамћеног звука Халилове гитаре у хиљаду пута поновљеној пјесми чији се ехо пробијао кроз прозор собе бр. 307 трећег павиљона Центра војних школа и губио се негдје изнад сарајевске жељезничке станице према падинама Хума. 



                                                 
       13

– Анте, о Анте!
– Ћа је дида, ћа се дерњавиш?
A који ти је тај ћа си га довиа, а?
– Мој друг са Академије.
– А је л, Анте, је л' он наш?
Анте не хтједе даље да одговара на питања стогодишњег дједа, који више није у стању да разликује њега, свог унука, од Стевана Бокића. Хвала богу, обојица су скоро исте висине, униформа им иста, па није ни чудо што бркати старина, ем наглув ем обневидио, Анту пита, а у Стевана шкиљи преко задимљене луле, покушавајући да разабере ко је од њих ко. Анти бјеше помало незгодно због дједових питања па, не би ли некако избјегао још неугоднија која долазе, махну Стевану да изађу напоље. Стеван се још мало задржа у соби, загледавши се кроз прозор куће на брежуљку одакле пуца поглед на Имотско поље и назиру се бијеле крашке стијене подно Биокова.

– Анте, каза л' ти мени је л' он наш?

– Ама јесам дида, наравно да сам наш, како нисам! – ускочи Стеван умјесто Анте, настојећи да спута и сакрије надолазећу плиму узнемирености коју у њему изазива дједова још увијек актуелна подјела на „нашеˮ и „њиховеˮ.
Анте је код њега био у посјети за вријеме зимског распуста, а сад је дошао ред да за овај првомајски празник и он угости Стевана у родном Имотском. На Академији су њих два скоро нераздвојни, у строју марширају један поред другог на челу колоне, у минобацачкој послузи се држе један другог, у град најчешће излазе заједно, у кантину не иду један без другог... Као да је неписано правило да се по висини и другови бирају. У строју се то подразумијева.

– А велиш наш си, а? Ако, ако. Ја рек'о да нис' моребит Србин... А ђе оде Анте, враг га однија?!
Бокић коначно прекорачи дрвени праг и изађе за Антом.
– Ако, ако, само нек си наш – још увијек су се понављале ријечи оронулог старца који и не примјећује да је остао сам у, сада већ испражњеној, соби.
Опет се, дакле, нашао у збуњујућем клупку подјеле на наше и њихове! Овај излапјели полуслијепи старина који заборавља шта је чуо прије пет секунди, ипак није заборавио ко су наши а ко њихови. То му се од давнина негдје дубоко усадило у главу и чврсто му опсједнуло мисао. Свака нова информација му је небитна и он је не региструје. Подјелу на наше и њихове из његове главе не може да избије чак ни чињеница да се његов унук Анте данас налази у једној новој униформи у којој више нема наших и њихових, у којој су сви наши. А да ли је заиста тако? Да ли тако мисли и Анте? И да ли ће он, Стеван, једног дана закључити да његови не припадају тамо гдје и Антини? Може ли заиста нешто да раздвоји њега и друга, с којим већ седму годину дијели сваки слободан тренутак, сваки пакет сувог меса, свако пиво у кантини, сваку чашицу у граду, сваки корак у строју... Може ли се заиста десити да њих двојица закључе како њихови наши нису једно те исто?

Наједном се сјетио оног времена када је као млади средњошколац, дјевојкама још невичан, практиковао на Банији... Заставник Тасић бјеше весео и дружељубив стари враголан, а Бокић му, онако стасит, некако прилегао за срце, па је одлучио да га уведе у друштво домаћих дјевојака. Упознао га је с једном расном и згодном Банијком, дјевојком из свог комшилука. Онако усамљеном, у непознатом граду, ова раскошна љепојка чије груди би пожељела и Софија Лорен добро му је дошла да премости дане усамљености и младалачког неискуства. Била је искуснија, много искуснија! Учила га је како да одгађа врхунац, да је чека, и да у том најфундаменталнијем односу између мушкарца и жене – буде стрпљив. Помагала му је да превазиђе комплексе још увијек видљивог неискуства...
Већ трећи пут, те прве ноћи са Ранком, био је готов прије него што је у њу и ушао.
– Не знам шта ми је вечерас! – правдао се немоћно сједећи са главом наслоњеном на кољена.
Осмијехнула му се и њежно га помиловала по коси.
– Немој се правдати. То је нормално и знам да сам ти прва. Средићемо то тако да ћеш постати врхунски љубавник.
Њежно га је љубила и миловала. Коју годину старија, показала је зачуђујуће умијеће, умијеће које би и безнадежног мушкарца пробудило из мртвила. Комбинација пољубаца, лаганог миловања ерогених зона и узбудљивог шапутања охрабрујућих ријечи, изазвали су у њему нову плиму струјних таласа. Поново је оживио и, први пут у животу, коначно је ушао у жену! Први пут је осјетио шта значи уљана топлина женске унутрашњости! Клизио је по њој са жељом да се тај звјездани тренутак никад не заврши. Осјећао је невиђену снагу продирања у ту чаробну дупљу, био је тркач у свом најјачем финишу чија енергија бјеше у пуном капацитету, а она му је лаганим покретима помагала да ускладе ритам, који се све више и више убрзавао. Убрзани уздаси и крикови су најавили фантастичан врхунац. Сву своју енергију је коначно пренио у ту чаробну пећину женскога тијела у којој никад прије није био и из које више никад не би хтио да изађе. Зној с његовог чела се сливао низ њена рамена. Она, сва румена у лицу, врућа попут крушне пећи, наставила је да га милује по коси и благо се осмјехује, док му је на увце тихо шапутала:
Ето, видиш да си прави мужјак!
Ћутао је задовољан. Није знао да ли да се дрчи или да јој искрено захваљује. Да, та дјевојка је заслужна за ово његово ненадано самопоуздање.

Ова комбинација страсне љубави и секса, коју су тако знали да продуже до првих пијетлова, трајала је све вријеме његовог боравка на Банији, такорећи сваког слободног дана који је имао. На Ранки се добро извјежбао, а и она је била задовољна што је коначно добила мушкарца кога је могла да обликује по својим потребама и навикама. Практично, само младу и необрађену воћку можеш прилагођавати и усмјеравати њене гране у правцима који теби одговарају. А он је био формиран баш тако: у сваком тренутку је знао кад и какав јој покрет треба, у ком тренутку је спремна за врхунац, кад у тај финиш треба ући и сласно му се препустити.

Ранка је тих дана била цио његов живот. Осјећао је да ни тренутка не би могао без ње и надао се да ти тренуци неће никад проћи.
Њени родитељи су били нешто што он није могао да објасни. Очигледно добри домаћини, честити пољопривредници из оближњег села! Пуна штала бикова спремних за Гавриловићеву кланицу говорила је да ови људи вриједно раде, стабилно живе и честито зарађују за живот. Од тога помажу и Ранку која се запослила у граду и тамо настанила у једној омањој подстанарској собици, са спољним улазом из затвореног дворишта које се налазило недалеко од хотела. Изнајмила ју је чим се запослила у градском транспортном предузећу. Отац јој бјеше космат, онизак а покрупан сељак. Очигледно ауторитативан у породици, отресит и разборит. Свака ствар му је била на мјесту, али једна је Стевана нагло опржила попут врућег жарача, након чега никако више није желио да види овог свог несуђеног таста.

Дани страсне љубави су изискивали да се будући зет коначно упозна са Ранкиним родитељима. Сједили су у пространој кухињи укусно обложеној ламперијом. На масивном храстовом столу лежали су послужавници са домаћим специјалитетима, прошараном сланином, кобасицом, куваном шунком... На средини се бијељела флаша домаће ракије препеченице, коју је Бранко, Ранкин отац, по свом рецепту правио, а износио је само за специјалне госте. Поносан је он на ту своју ракију више него на све бикове у штали! А Стеван је данас специјалан гост!
Кад су замезили и уши им почеле да бриде од већ четврте чашице, Бранко се отворио:
– Знаш шта, волим што си наш! Ја овдје слутим зло које ће нам усташе нанијети као и прошлог рата. Зато ми је жеља да ми се кћер уда за нашег момка, јер овим њиховима се ништа не може вјеровати.
– Да знаш, јако нам је важно што си Србин – укључује се Ранкина мајка, спретна домаћица.
Стеван даље није слушао. Имао је некакву особину да се аутоматски искључи из разговора који не жели да слуша. Ово га је треснуло као гром из ведра неба! Какви наши, какви њихови !? Зар та времена нису одавно иза нас и зар нисмо схватили да се заједничка земља не може без проливене крви вјерским аршинима комадати! У истој држави живимо, исти језик причамо и исту земљу дијелимо, па како онда опет постоје наши и њихови а само зато што се друкчије Богу моле!? Уосталом, тако га у војсци не уче и он не може прихватити филозофију ове фамилије за коју сви људи у овој земљи нису исти.
Бранка више није желио да види, али Ранке није могао да се одрекне. У њеном кревету се топио као маслац у тигању. Њено топло тијело му је било највећа драгоцјеност коју му је живот подарио. Уосталом, она га је претворила у мушкарца и то је велики разлог да заувијек утисне неизбрисиву бразду у његовом сјећању.
Проћи ће и вријеме тог „стажирањаˮ, а он ће отићи из Петриње и вратити се свакодневним школским обавезама. Са Ранком ће се дописивати, свађати се и мирити. Она би хтјела да у њиховој вези убрза оно што се убрзати не може. Расло је нестрпљење, али и страст кад се састану. Понека њена посјета увијек је враћала првобитни занос који су хладили вријеме и даљина. И Ранка ће тако, час периодима ћутања, час повременим посјетама, излазити из његовог живота и поново улазити, а у Петрињи ће, ваљда, чекати његову прву посјету. Коначно је дошло и то љето кад ће Стеван одлучити да свој заслужени распуст добрим дијелом проведе са Ранком на Банији. Та коначна шанса ће га бацити на воз који јури за Сисак, и у аутобус за Петрињу, како би јој, с напуњеним батеријама, спреман кÔ запета пушка, улетио у кревет. Од чежње за њеним грудима и голим тијелом, које је, попут топлог усисивача, црпило из њега све енергетске сокове, заборавио је на родбину у својој Семберији. Родни крај му тих дана уопште није био на памети!
Ранки се није претходно најавио. Хтио је да његов долазак за њу буде изненађење. Лаганим покретом је одшкринуо капију њему познатог дворишта, на коме је био паркиран некакав камион јавног транспортног предузећа „Ћазматрансˮ и угледао прозор најдраже му собице. Непрозирна завјеса је била навучена, али се кроз њу видјело пригушено свјетло. Покуцао је на прозор, али ништа! Покуцао је на врата, опет ништа! Кроз кључаоницу се чула лагана музика. Ту је, ал' не одговара.
– Ранка, ја сам, Стеван!

Није помагало. Није се јављала.
Погледао је још једном према камиону, који у том дворишту дјелује неуобичајено. Ту га никад прије није видио.
Иако још увијек, што би се рекло, младунац, он више није био тако неискусан, а ни глуп и наиван. А онако висок и плећат, изгледао је пуно зрелији него што би му године показале. Схватио је о чему се овдје ради. Упркос експлозији бијеса и љубоморе који су из њега сукљали као вулканска лавина, одлучио је да себи ово вече не упропасти. Сјео је у ресторан хотела Банија, тачно крај прозора с кога је имао поглед на капију, двориште и Ранкину собицу. Лагано је јео и пијуцкао своје пиво, мјерећи вријеме које је потребно да Ранкин љубавник добије што му треба, упали свој камион и напусти двориште. А шта ако остаје цијелу ноћ? Шта ако је слободан и ако му се ослади да код ње дочека зору?
Лагано је жвакао комаде бечког одреска и пијуцкао већ друго пиво. У ресторану је остао посљедњи. Ближи се фајронт, али га конобарица још не пожурује. У малом мјесту свак свакога зна, па је и конобарица препознала њега.
– Чекаш Ранку? – загонетно се осмјехивала. – Ако, ако, само сједи, имам ја још времена.

Хм... као да је знала за овај Ранкин несташлук, а Стевану као да је тим чудним осмијехом поручивала: „Узалуд чекаш
; боље би ти било да бациш који поглед према мениˮ.

Можда би се тако и догодило. Већ је размишљао да је приупита за преноћиште у хотелу, а ко зна, можда би га нашао и код ње, кад се капија отвори и упалише фарови камиона. Коначно! Ово им је дуже трајало него што је очекивао.
„Добро је, ипак ћу имати бесплатан конакˮ, помисли он и погледа на сат. Сачекаће још једно пола сата како би Ранка са себе уклонила трагове љубавника. Познавајући је, отићи ће у купатило да се истушира, за шта ће јој требати двадесетак минута. Дакле, још једно пола сата стрпљења, и поново ће покуцати на њена врата...
Овог пута, свјетло јој је било угашено, а упалила га је и отворила врата на његово куцање.
– Откуд ти, љубави?! – глумила је изненађеност, збуњеност и нешто што је требало да одражава радост. – Баш си ме обрадовао! А ја тек што сам дошла кући.

Стеван је још боље одглумио наивност.
У кревет се сјурио за њом попут жедног ждријепца кад нестрпљиво гура њушку канту с водом. Из њега је тог момента избијала друга врста страсти. То није била страст човјека који воли и жели женско биће с којим је доживио прва слатка искуства, над чијим тијелом је дрхтао и у хиперузбуђењу био неспособан да управља собом... Сад се то претворило у страст за осветом помијешаном са хладним сексуалним нагоном. Набреклим шиљком је улазио у њу попут копља које продире у ловчеву жртву. Радио је дуго, брзо и снажно. Ранки се ова партија неуобичајено одужила. На себи сада није имала оног човјека кога је научила да ради њеним ритмом. Иако у овим стварима добро увјежбана, осјећала је да је хвата исцрпљеност.
– Молим те, љубави, заврши. Не могу више.
Не обазирући се на њене молбе, радио је даље. Њени тихи јецаји и глас који моли скоро уплакано, најављивали су лагано хлађење жене, која је некад била ватрена и топла. Као да му је неко шесто чуло говорило, јер искуство није могло, да ову партију мора заиста завршити, иначе ће и он платити цијену изостанка властитог задовољства.
– Заврши, љубави! Заврши! Молим те, заврши...
– Ево, сад, сад, сад, саааааддд!
Клонули су обоје, исцрпљени и исцијеђени као крпе. Тијела знојава и тек у процесу хлађења, кревет мокар, удови опуштени... Зрак уличног свјетла, вирећи кроз расцјеп између завјесе и оквира стакла, падајући јој на десни бут и лијеву сису, стидљиво је откривао тајну Гојиног акта, полускривеног у преливима свјетлости и таме. Гола Маја је ту, непомична од исцрпљености! Само недостаје мајстор да је баци на платно! Бокићева глава је још увијек била загњурена поред њеног врата, млитаво мирујући, као у утопљеника кога је бура изненада избацила на обалу.
– Нешто си ми био друкчији – говорила је тихо и разочарано – прије ниси радио тако и толико дуго. Да ниси тамо нашао какву? Промијенио си се!?
Ћутао је. Спутавао је жељу да јој звекне два шамара и оде заувијек! Али овај, тек стасали младић, неким чудним начином је брзо стјецао животно лукавство и прагматичност. Иако освета није слатка ако жртва није свјесна да јој се светиш, он је знао да такво осјећање њему неће ништа донијети. Знао је да ће већу корист имати ако не оде затварајући врата задњицом. Ранка више нема шансе да с њим изађе пред матичара, али она му још може требати. Зов љубави и не мора бити неопходан да би он сјео на воз и улетио право у њен кревет. Али тад ће само морати да јој се најави, да не би дреждао у хотелу док камионџије оду. Зов љубави не, али нагон можда да... нагон за женским тијелом које му бјеше тако податно, приступачно и прикладно!
Ипак, вријеме ће показати да нове љубави потискују старе. Ново женско тијело, тијело неке Вере, или женско биће попут оног које ће се појавити, у коме ће утапати нагон своје страсти, уколико се споји са љубављу, надјачава обичну механичку везу и истискује је из памћења...

Сад, утонуо у сјећања на банијску авантуру, помијешана с тим проклетим питањем о нашима и њиховима, загледан далеко у Имотско поље, испред Антине куће и хладњака од дугачких и густих грана винове лозе, питао се може ли опет некаква подјела на наше и њихове да надјача његово и Антино пријатељство? Једну такву подјелу на „његовој страниˮ са индигнацијом је одбио, а да ли такво осјећање и Анте гаји у себи? 



                                                         14


И док је Ранка од Бокића правила мушкарца, ја сам и даље морао да јурим мајсторицу код које ћу да одрадим своју прву праксу. Једна таква шанса ми се задесила у Госпићу, кад сам стјецао своје прво радно искуство.

Мало личко мјесто подно Велебита, за које ми неки рекоше да у току дана промијени четири годишња доба, за мене није имало ништа за памћење. Хотел „Ликаˮ и споменик Николе Тесле на градском тргу чинили су се као једина два објекта која упадају у очи. Недалеко од града, у Смиљану, налазила се родна кућа славног научника претворена у музеј и србска православна црква у којој је Теслин отац службовао као свештеник. Живописан валовит пут од Госпића до Смиљана с погледом на прекрасне зелене ливаде мамио је човјека и будио жељу да сликањем овјековјечи ту љепоту.
Иначе, Госпић је за странца био досадан град. Досадан само дотле док не упознаш његове детаље и начин живота домаћег становништва. Од свега тога, мене је највише привлачило да са мостића гледам пастрмке у Новчици или да се одмарам крај дрвене ћуприје у Острвици, на ријеци Лици, посматрајући чаробне бијеле стијене које је опасују. Али, кад упознаш људе, увијек за шалу спремне Личане, њихову ракију и пршуту, сеоске кафане од Билаја до Грачаца... кад у Дивоселу посјетиш Личке оке или се попнеш на Велебно, врх на Велебиту чији мотел, с плафоном од дрвених колутова, скрива тајне љубавнике који траже тишину и осаму... а ако будеш имао среће и да те нека од младих Личанки пропусти кроз шаке – тек тад можеш рећи да си упознао овај дио Лике.

Одмах да ти кажем, земљаче, мени ово посљедње није ишло од руке!
Водич кроз Госпић бјеше ми Гашпар. Оно што ја нисам примјећивао, Гашпар је уочавао с лакоћом.
– Ово су ти хрватски сватови – рекао би, показујући на колону бучних аутомобила окићених пешкирима и заставама.
– Како знаш?

– Па ено видиш да имају само хрватску заставу. Ниједан ауто нема југословенску.
Хм... заиста, све заставе су хрватске! То ми никад не би пало на памет. Овакав детаљ могу да уоче само они који су много дубље ушли у суштину овог крајолика.
– А које заставе имају србски сватови?

– Е и то ћу ти казати. Кад на аутима видиш све југословенске заставе, то је србска свадба.

– А има ли на србској свадби и понека србска застава?

– То ћеш тешко видјети, јер ако би се неко усудио да истакне србску, био би у опасности да га прогласе националистом. Ово ти је, брале, земља пролетера и комуниста, хероја и првобораца – говорио је подругљиво. – Југословенска се прихвата, хрватска је добродошла, али српска никако. А ко зна докле ће се прихватати и југсловенска – промрмља себи у браду, попут злог пророка.

– А шта је са хрватским сватовима? Оптужује ли њих неко да су националисти?
На ово питање ми Гашпар није могао да одговори. Само је слегао раменима, као да каже: „Много питашˮ.
Тог априла, тачно на дан када је прије 35 година основана Павелићева НДХ, дежурао сам у госпићкој касарни. Носила је име „Станиша Опсеницаˮ, по партизанском хероју тога краја. Приликом пријема дужности, по чињеници да ми је на издавању задатака поред команданта који је то уобичајено радио био присутан и официр безбједности, закључио сам да то дежурство представља посебан терет и обавезу. „Безбједњакˮ је био ту да са мном изврши безбједносну припрему и укаже на потребу будности и праћења догађаја, јер неке поражене снаге унутрашњег непријатеља још увијек овом дану придају значај, тајно га прослављају и надају се обнављању Павелићеве нацистичке државе.

– Анте Павелић је име које неким мрачним снагама овога краја још увијек нешто значи, и зато, друже водниче, одмах да ме зовете ако нешто сумњиво уочите! – упозоравао је озбиљним тоном капетан Хајдињак.
И, можеш мислити колико сам се забезекнуо кад ми на пријавницу приђе, главом и брадом, Анте Павелић! Дошао тип у посјету војнику Стипи Ловрековићу! Да, да, не шалим се! Ово се озбиљно десило. Тог дана, кад неки тајно обиљежавају дан НДХ, човјек по имену Анте Павелић дошао je у посјету војнику хрватске националности Стипи Ловрековићу да га води код себе на ручак. Тако му пише у личној карти: Анте Павелић! Гледам га и не могу да вјерујем. Човјек нема ни носа ни ушију! Први пут видим неког са одсјеченим носом и оба уха! Дјелује као да су му намјерно одсјечени! У глави реконструишем догађај. Мора да му је за ову физиономију криво име и презиме, помислих. Испитујем га неке ствари о вези са посјећеним војником, не бих ли ишта конкретно закључио, али ништа. Човјек се понаша сасвим нормално, каже да му је тај војник пријатељ и води га код себе на ручак. Па зар баш Анте Павелић и баш на дан НДХ!?

Испратим га у чекаоницу и окренем број капетана Хајдињака. Не можеш га добити.
Негдје отишао. Да и он негдје не слави дан НДХ? Размишљам шта да радим. Уобичајена процедура је да се војнику напише дозвола за излаз у град кад му дође посјета, али ово није баш уобичајена посјета! Телефонирам свим кључним старјешинама не би ли ме неко посавјетовао шта да урадим. Коначно, зове ме Хајдињак. Каже да зна за тај случај и војника могу пустити да изађе.
Питах се тако шта је то сличност, а шта различитост? У којој мјери и у којим облицима се испољава припадност нечему? Могу ли људи да формирају толерантан модус понашања у заједништву које чини њихова различитост и да ли је неопходно спутавати један идентитет да би се други развијао? Зашто се у овом малом личком мјесту гдје половину становника чине православци а половину католици, застава првих не смије појављивати, док застава других смије, а живимо у заједничкој држави у којој су и једни и други равноправни? И зашто је људима толико битно да истакну различитост, кад им је сличност пуно већа од њихових разлика? И зашто је човјек увијек окренут тој жељи да покаже своју супериорност и покори оне који су од њега друкчијиˮ?

Одговор ми је био само тај да правила диктира онај ко је јачи и ова чињеница је указала на јачег. Ипак, иронија је била управо у томе што су Срби сматрани најјачим народом у Југославији, а заправо ниједан индикатор није показивао да они ту моћ истински имају.

Тито је, бар тако кажу, био Хрват. У сваком случају, Србин није био, а католички дио Југославије је фаворизовао у сваком погледу. Владао је као диктатор, на тешку робију слао сваког ко му је само вербално опонирао. Као такав се окружио хрватским и словеначким кадровима. И, неки опет тврде како Срби владају Југославијом! Чак ће је и у паклу који долази подругљиво прогласити Србославијом!

Рођени, шта да ти кажем о овим мојим скакањима, час у прошлост час у будућност, час с теме на тему... Кад су се тамни облаци увелико надвили над Југославијом, а Титове фаворизоване републике пале у руке нациквазидемократске власти, постаде очигледно да нас нови рат неће заобићи. Мала и тобоже нејака Словенија ући ће у рат с тобоже једном од најјачих европских армија, која је тобоже била србочетничка. Туђман ће се убрзано наоружавати да нападне касарне те исте армије, а Србе у Крајини покушати да присили на покорност и отцјепљење од Југославије, против њихове воље а по хрватској жељи и замисли. Он не признаје Титову Југославију, али се жестоко бори за Титове границе којима је Хрватској додијељена најатрактивнија јадранска обала, преузета од Италијана, али и територија која је добрим дијелом била настањена Србима, који су тобоже били народ равноправан са Хрватима, и који то отцјепљење не желе, али право на своју вољу немају. Хрвати их силом отцјепљују од Југославије, а они ће морати силом да се отцјепљују од Хрватске! И то натезање крајишког ужета ће трајати све док оно не пукне тамо гдје му је фабрички предвиђено. Туђман, подржан западним вјетровима, на њих шаље полицију и своју паравојску, али ови западни медији тврде како су рат започели Срби. Па ко је овдје луд, мој земљаче? Како за рат може да буде крив онај ко чува постојећу државу, којом је мир владао 45 година, а не онај ко ту државу разбија, Србима укида права мимо њихове воље и скупља оружје да им уз помоћ пушчаних цијеви наметне
нови хрватски правни поредакˮ?
Ето, рођени мој, то ти је та прича о нашима и њиховима, о тобожњим и стварним хегемонистима, о тобоже јачима и стварно јачима. Јер, два лоша убише Милоша, а против те несрећне земље и још несрећнијег народа србског, који се по сјају и биједи не одваја од осталих, нису се само удружила два лоша, него шест лоших које ће подржати најјаче силе свијета!
Елем, одох ја предалеко, а нисам још хтио тамо да стигнем. У мис'о ми опет долази то вријеме хрватског сумрака, кад владавина црвених хероја још није формално укинута и гдје официри ЈНА још увијек играху некакву улогу. Е, тад ти се напио један наш десетар из Ваљева, па је на путу до касарне пролазио крај једне хрватске куће гдје су Хрвати роштиљали. Добро понапити, пјевали су: Устани, Бане, Хрватска те зове, зове...ˮ.
Десетар, иритиран пјесмом, пусти свој глас, револтирано, јаче, бјесније, силније, пркосније:
Ој, војводо Синђелићу, српски сине са Ресаве равне...ˮ.
Хрвати се латише пиштоља и запуцаше уз повике:
Мајку ти четничку, доћи ћемо ускоро по тебе!ˮ Десетар се некако склони у касарну, али му то није много помогло да избјегне шест мјесеци робије. На суд су га послали Хрват, официр безбједности, капетан Хајдињак и Србин, официр за морал потпуковник Трудовић. Оваква ревност официра ЈНА према Хрватима није помогла да мирно доживе пензије у својим касарнама. Хрвати су се наоружали и чишћење Срба с тих простора су започели прво чишћењем Срба из касарни ЈНА. Потпуковник Трудовић је завршио као инвалид с поломљеним костима у избјегличкој колони, неки официри српске националности су стријељани, а многи широм касарни по Хрватској су завршили на овај начин. Капетан Хајдињак је одмах, након што је касарна ЈНА пала, подигао шаховницу на јарбол и ставио се под команду нове хрватске власти, власти чија политика није била друкчија од оне коју је водио њихов нацистички претходник Анте Павелић, а то је да Срби нестану с тих простора, како ће њихов нови лидер једном и саопштити својим „часницимаˮ пред коначни обрачун са Србима тих крајева.
И што јa теби ово причам? Хоћеш ли ти мене разумјети овако неповезаног? Зар сваку причу морам да покварим ратом који започе људска поган потпомогнута свим сатанским силама свијета? Јер у то вријеме, кад ја, по наређењу капетана Хајдињака, пустих оног војника да са Антом Павелићем прослави дан НДХ (а зар сам имао избора?), Госпић се ипак није чинио толико подијељен на наше и њихове. Ја, који сам упорно вребао дјевојке не бих ли коначно доживио своје прво право мушко „ватрено крштењеˮ, у њима ни по чему нисам распознавао која је наша а која њихова. Јадранка и Штефица су ми изгледале исто и пристао бих на прву која би се дала. Игра случаја је хтјела да ипак покушам с Јадранком, згодном конобарицом црне косе и плавих очију, знатно старијом од мене. Знаш ли ти како су те црнке с плавим очима секси? Мени се, роде мој, памет губила, а крв јуришала кроз све могуће жиле истог момента кад ме таква погледа! Тај контраст црне косе и плавих очију у мени је изазивао осјећај морске дубине полуопкољене бијелим стијенама покривеним црним шкољкама, дубине којом она већ усисава моју нерабљену мушкост! Некако су ми такве дјевојке дјеловале податне и пуне еротске жеље. Таква ми је била и Јадранка, којој, кад мало скупих храбрости кроз стакло четврте чашице Баделовогˮ коњака, преко Штефице упутих поруку.

Имаш ли ауто?ˮ, гласио је писмени одговор у Штефичиним рукама. Гашпар ми посуди кључеве свог аута. „Имам рено 6ˮ, гласила је усмена порука коју послах назад по Штефици. „Чекај ме послије фајронта, у један, на паркингу испред хотелаˮ, пренесе ми Штефица некаквим страховито загонетним осмијехом. Ух, рођени мој, да знаш како сам се напалио само на то њено обећање. Из главе ми никако нису излазили они њени натегнути гузови, који се помијерају горе-доље попут тасова на теразијама. Већ сам их видио разголићене и савијене испод мене, како се лагано намијештају да ми направе пролаз... Сат је откуцавао у мјесту! Минути никако да прођу. Фајронт никако да дође. Сметао ми је и Гашпар са својим причама и бука око нашег стола и пролазници који траже шибицу и прегласна музика. Све ми је некако прекидало мисао о страсном еротском тренутку који ове ноћи треба да се деси. Коначно, Гашпар се упути на спавање, а ја остадох у ауту да чекам обећану диву. Прође фајронт, нема је. Треба да се пресвуче. Доћи ће. Прође нових пола сата, довољно за пресвлачење. Нема је. Нових пола сата. Нема је. Нема је. Нема је... Из сна ме трже Штефица, лупајући на прозор аута:

– Зар ти још овдје чекаш?

– Шта, зар је већ свануло? –
тргох се и сав бунован упитах Штефицу која очигледно иде назад на посао, у јутарњу смјену – Знаш ли зашто Јадранка није изашла?

– Шта, зар није дошла? – угледах исти онај загонетан и циничан осмијех на Штефицином лицу. Очигледно су ме ове двије дроље намјерно насанкале!

– Тако дакле, мене сте нашле да правите магарцем!

– Ма немам појма, вјеруј ми. Све сам ти преносила како је рекла. Уосталом, није она за тебе. Да си се за мене опредијелио, боље би прошао.
– Па, чекај, што ми ниси рекла... дала бар неки знак?
– А шта ћу ти кад си глуп!
Хм... да ли она ово озбиљно мисли? Дјелује ми као да јесте увријеђена што не изабрах њу, или ме ипак замлаћује својим глупавим триковима...
- Па хајде, кад ћемо се наћи да исправим грешку?
– Е сад је касно. Морам на посао. Уосталом, наврати у хотел па ћемо видјети – рече и оде.
Уздахнух да се саберем. Кроз ретровизор погледах своју глупаву тинтару. Никад је на својим раменима нисам више мрзио него тад. Осјећао сам да та празна бундева не приличи тако складним раменима. Боље би јој приличило да се врти на мајмунском врату! Погледах позади у Николу Теслу – сједи на оном камену, подбочио руку и грохотом ми се смије. Велики геније је имао одвратнији осмијех од Штефичиног!
Не прође дуго, Гашпар оде на терен и остави ми свој стан. Стан и ауто! Нисам се честито у том стану ни разбашкарио, а погани Вучидар, сретно ожењен отац двоје дјеце, затражи ми кључ. Каже, рекао му Гашпар да је кључ од стана код мене и да му га посудим на два сата, а ја да то вријеме проведем негдје у кафани.

– Вучидаре, ти треба да си озбиљан човјек. Зар се ти бавиш таквим стварима? – окретах све то на зезанцију.
– Ма дај, не зајебавај, него остави ми кључ од осам до десет вечерас.
– Чек, бре, зар та твоја нема неку другарицу и за мене? Није ред да се ти мрсиш а ја испијам коњаке у некој бувари! – пробах да се шалим на озбиљан начин.
– Ма то ти је ова Јадранка што ради у хотелу. Не смије нико да нас види и за нас сазна. Разумијеш?
Кад ми спомену Јадранку, жмарци бијеса и очаја ми прострујаше испред очију. А види ти кучке, мене, слободног и загорјелог момка, онако насанка, а туца се с неким ко већ сервисира једну поред ње и то у редовним терминима! Ама, ако хвалисави Вучидар говори истину, што ћу свакако провјерити, морам јој некако вратити мило за драго! 
– Добро – рекох му – кључ ћу ти оставити испод отирача на улазу.
Пред излазак из стана, закључам купатило, собу и кухињу. Вучидару и његовој курви остаје простор само у ходнику с подом од хладног бетона. Ништа им нисам оставио осим голих зидова и врата. Чак сам и тепих-стазу склонио. Оставих кључ како је договорено и удаљих се, али на видокруг у коме могу посматрати улаз Гашпарове зграде. И, гле, Вучидар заиста с Јадранком уђе у зграду! Још не могу да дођем к себи да је она с њим, онаквом рутавом ругобом, па још ожењеном, а мене је... уф... мамицу јој, ала је сад мрзим! Удаљих се да не гледам, па се вратих да ипак осматрам, па се опет удаљих да не гледам, па се ипак вратих да осматрам... да осматрам њихове фаце кад буду излазили из зграде. Чеках и дочеках! Након петнаесетак минута, излазе они, прилично натмурени. Она иде напријед, као да од њега бјежи, а он иза ње као да жели нешто да јој објасни. Слатко задовољство ми проструја од петних жила до грудног коша. Пожурих у биртију да сачекам Вучка...
– Како је било? – правим се наиван.
– Бјежи, зајеб'о си ме. Није фер!
– Шта... шта се десило? – зинух као пеш глумећи глуперду.
– Па јебига, све си закључао и оставио нам само ходник. Који ти је то фазон?
– Јој – као лупих се по челу – заборавио сам на то! Гашпар ми рекао да све закључавам због његове бивше која има кључ од улазних врата и неће да га остави на миру. Заборавих да сва врата оставим откључана, ух... Извини, стари мој. Ево, ја плаћам пиће у знак извињења.
Не знам колико је ова моја наивна прича убиједила, по свој прилици, још наивнијег Вучка, али сам га уз пиће ипак мало одобровољио. Мушкарци у тим стварима не воле да покажу слабост. Кад је секс у питању, то је увијек било „мајсторски одрађеноˮ, а женска им је „уздисала као Џесика Ланг под Џеком Николсоном на кухињском столуˮ. Такву причу ми је на крају понудио и Вучидар. Причао ми је како је Јадранка мијешала на бетону попут бетонске мијешалице.
И, након свега, у бифеу хотела Лика, док ме једном послуживала, не издржах а да је не приупитам подругљиво и тихо, скоро на увце:
– Је ли, Јадранка, како изгледа секс на бетону?
Прво ме погледала са чуђењем, наборавши чело и скупивши очи, као, не разумије питање. У очима јој видјех да слути о чему говорим, али пожељех да још мало посолим:
– Знаш, кад отвориш спољна врата стана и уђеш у празан ходник, а онда установиш да су ти соба, кухиња и купатило закључани, гдје ћеш се онда јебати? Може ли се дупе спустити на хладан бетон, или је љепше стојећки, наслоњен на кваку од врата?

Замисли, курва се уопште није збунила! Очекивани бијес и презир из ње је изостао. Само јој се непримјетно појавио осмјех изнад десне усне, а десна обрва подигла ка челу, као да ми каже: „Е, мој балавче, ја се туцам с ким хоћу и бирам кога хоћу, а тебе уинат никад нећу сврстати у свој изборˮ.
И удаљила се. Отад више нисам имао привилегију да ме Јадранка послужи чим сједнем за сто.
Дани прођоше. Мени се ближило вријеме за наставак школовања, а тиме и одлазак из овог мјеста. Већ сам мислио да ће се моја комплетна госпићка авантура завршити у том једином градском хотелу и сеоским биртијама. Али, пред сам одлазак из те „личке метрополеˮ, доживјех ипак нешто неочекивано. Омладински дом, уређен попут дискотеке, дочекивао је Бориса Бизетића. Бјеше то некакав значајнији догађај у овој варошици гдје се скоро ништа не догађа, па и ја узех улазницу. У то вријеме смо сви пјевушили лако упијајуће ријечи његове пјесме ... Да сам Брандо ил Џемс Дин, ти би за мном била луда, не бих мор'о да будем фин, и измишљам триста чуда, водим те на мото-трке, и због тебе пуштам брке, због тебе сам луто знаш, ал' не вреди ништа баш...

Тако и ја. За шанком сам пијуцкао свој коњак, пјевушио Борисову пјесмицу и испод ока посматрао једну сисату, плавокосу и дугокосу Јању. Тако ми је рекла да се зове кад прихвати да и она са мном попије пиће. Шарена кошуља јој затегла груди, а горње дугме, које је закопчавало два састава тачно испод дојки, хоће да пукне. Разрез, који се троугласто скупљао од крагне до тог дугмета, показивао је горњу половину лопти које само што не говоре: Откопчај и извади нас, овдје је тијесноˮ. Кошуља је стезала стомак, а састав око пупка се мало размакао, као да и он наглашава тјескобу простора. Сукња је стезала струк, испод кога су се ширили раскошни кукови, а онда се завршавала испод кољена, одакле су се настављале кожне чизме. Личанке, напросто, воле да носе чизме у свако доба године, и у њима заиста дјелују атрактивно и изазовно, посебно кад се, као код Јање, ускладе с том сукњом испод које се оцртавају заносне облине извајаних ногу, чију цјеловитост, захваљујући разрезу који сеже скоро до половине бутина, мушка машта само још жешће наслућује.
Пописмо пиће и упутисмо се Гашпаровом стану. Каже да је због Борисовог концерта који се отегао до касно у ноћ изгубила аутобус за Врховине. Сама ме питала за преноћиште. Понудих јој не само преноћиште него да је сутрадан одвезем и кући!

Пописмо пуно пића. Добар дио ноћи проведосмо у причи. Храброст ме, рођени мој, није баш служила, а ни она ми је није баш много уливала. Ратко, Ратко, зар ћеш пропустити рибу овако атрактивног изгледа, изгледа за којим би се цио Београд окренуо!? Сад си се с таквом нашао у четири зида, а дјелује као да нећеш урадити ништа.
Ја бих спавала. Могу ли на овај кауч? – разочара ме и обесхрабри њен глас.
– Да... да, свакако... – огласих се збуњен и неспособан за било какву иницијативу.
Јања скиде одјећу са себе и онако, само у гаћицама, леже под јорган. Ја остадох у фотељи и наставих да пијем.
– Зар ти нећеш на спавање? Хоћеш ли да ја развучем твој кауч? – питала је, зачуђена што ми се још сијели.

Не усудих се ништа да кажем. Хтио бих поред ње, али она ми тако дјелује надмоћно, а ја толико немоћан да ниједној жељи нисам видио излаз из таме. Ипак, долази јутро и наступа недјеља, нерадни дан, дан продуженог спавања. Све мислим, има времена. Можда се нешто преокрене. Она не сачека да јој било шта одговорим, устаде и намјести други кауч за мене. Голе сисе су ми махале у знак поздрава, а гаћице сијевале попут муње из тамних облака. Опет ми пожеље лаку ноћ и поново ме уби у појам!
Коначно легох. Гашпаров самачки стан није имао завјесе. Мушкарци, поготову самци, за разлику од жена, на те ствари не полажу пуно пажње. Улична свјетиљка бацала је свјетлост и у ову собу. Вртио сам се лијево-десно и окретао укруг, попут прасета на ражњу. Посматрао сам освијетљено Јањино тијело. Половину јоргана је савила међу ноге, лијеву ногу подигла изнад јоргана и тако већи дио тијела оставила откривен. Оба гуза су јој гледала у мом правцу, чикајући очи које не могох склопити.
Ратко, хоћеш ли и ово јутро дочекати невин?
Заспати нисам могао, а Јањи се нисам усуђивао прићи. Она је, изгледа, спавала! Ипак је подоста попила. Можда ју је савладао алкохол. Уф!
Наједном, кроз мене прођоше некакви жмарци. Идем пробати, па шта буде! Устадох и легох на кауч поред ње. Није ми оставила довољно простора, па ми је половина тијела висила, а лијевом ногом сам се ослањао на под да не спаднем. Немирка сам некако нацентрирао између те две мекане полутке, трљајући, размичући и тражећи пролаз ка главном мореузу. Почех јој љубити леђа, а руку пребацих преко ње да докучим те бујне и тако пожељне груди. Миловах, миловах, не знам ни како ни колико!
Проклети кауч, баш је тијесан! Не могу да се одржим. Она половина тијела што виси, стално ме вуче доље. Клизави паркет не да нози да се добро одупре. Гурам се све више према Јањи. Она спава! Она спава, спава, спава...
Коначно, мало се помјерила и направила ми простора. Ух, ако не спава и ако ми је тај простор направила намјерно, експлодираћу од узбуђења!
Ипак, она још спава! Не буни се! Не тјера ме из кревета! Али, шта кад се пробуди?
Још јој се више примакох да простор на каучу направим и за себе. Она се опет мало помаче према зиду. Сад сам цијелим тијелом на каучу. Одлично! Наставих да је даље љубим и милујем по грудима. Коначно се усудих и да јој руку ставим доље, у то једино парче одјеће што је на себи имала. Изненади ме та уљана топлина! Први пут сам додирнуо ту женску ствар! Истражујем прстима загонетну шуму, а она и даље спава. Мало, као да се помијера и помаже најрадозналијем прсту да пронађе чаробни пролаз. Покушавам да с ње скинем тај остатак свиленог платна. Бојим се да ће се пробудити и вриснути. Радим то полако, да не осјети. Али, доњи дио гаћица запео, па никако да га свучем! Хоће гумица да се покида! Нема друге него да некако протурим руку испод ње, како бих је издигао. Вучем их, ал' не иде. Ама, толико сам се спетљао да је и Славко Штимац у оном филму са Недом Арнерић, у односу на мене, изгледао као доктор љубави... Коначно, Јања се помјери и мало придиже тај кук на коме је лежала, а гаћице склизнуше доље (спава ли она или не?). На њој више није остао ни тај посљедњи комадић препреке на путу у долину гријеха. У овој рајској башти, Ева је, коначно, гола! О, драги Боже, шта ћу сад?!

Још спава или само глуми?

Пењем се лагано на њу и покушавам да је окренем на леђа. Ноге су јој још скупљене. Покушавам да се убацим између њих. Осјећам, она их полако размиче! Изгледа да је будна и не противи се!
Немирко се, у складу са именом које му дадох, сав узнемирио. Принесох га тој топлој подмазаној комори. Уђох! Зар је могуће? Ја уђох! Љубих свуда гдје сам стигао. Млатнух тијелом два-три пута и – бијах готов!
Јања још спава! Па зар ништа није осјетила? Остадох онако на њој, врућ и непокретан. Покушах полако да сиђем и повучем се у свој кревет. Као да ми је осјетила намјеру и пребаци руку преко мене. Напросто, та рука ми каже: „Стоп, не мрдај, имаш још посла!ˮ.
Не да ми да одступим!? Збуњен, остадох на њој и даље непомичан. Тако мировах добар комад времена. Сад је и њу, изгледа, напустило стрпљење, престаде да глуми спавање, па поче помијерати своју другу руку. Принесе је смежураном краставцу и поче га миловати...

Није јој требало пуно да га поново врати у живот. До зоре, седам пута га је оживљавала. Још седам пута уђох у те очаравајуће одаје, одаје по којима клизи цијело моје биће, струјањем се губећи у топлоти и слузи. Иако неискусан, први пут у таквој ситуацији, ипак сам схватио – Јања није добила оно што је жељела! Врхунац који јој је био потребан, сваки пут је изостао. За њене потребе, завршавао сам исувише брзо. Коначно је одустала, окренула се и заспала.
Устали смо кад нас је сунце пробудило кроз прозор. Било је високо. Недјеља је. Пописмо по бијелу кафу. Није пуно причала. Узела је телефон и неког назвала.
– Опрости, концерт се завршио касно, остала сам без аутобуса, па сам преноћила код другарице. Стижем ускоро – говорила је зеленој слушалици.
До Врховина сам је возио више ћутећи него говорећи. Ниједан покушај да нешто кажем, да се поново видимо, није давао резултате.
– Зелен си. Временом ћеш сазрети. Што је ноћас било, заборави.
Роде, на таквој риби и Казанова би ти позавидио! С том морском сиреном сам провео једну бесану ноћ! Али, оно „зелен сиˮ убило ме је у појам. Ноћ коју треба да памтим за цио свој живот, као да није требала да се деси. Помислих, заиста, боље би било да се није десила. Али да није, проблем би се само одгодио, јер све мора да се деси први пут. Што прије пређеш прву степеницу, прије ћеш да крочиш на другу.

И опет, данас, по ко зна који пут, пада ми на ум како су оженили нашег Санџаклију, и кад видим колико нас модерно вријеме води ка изумирању, све више логике видим у начину на који се калио Омер – с једном једином коју му је судбина додијелила.

Јања не хтједе да је возим до куће. Не хтједе ми показати гдје живи. Нареди ми да је оставим на аутобуској станици у Врховинама. Никад је више нисам видио. Не знам ни да ли ми је рекла право име нити да ли је заиста из Врховина. Након тог догађаја који се, у односу на тадашње момачке жеље и схватања, ваљао десити коју годину раније, више нисам био невин, али остаде горак укус недовршеног посла. Не задржах прилику с којом бих могао да се мало дуже вјежбам. Ипак, у поређењу са Милом, био је то некакав напредак.

Вријеме у Госпићу је истекло. Гашпару предадох стан и ауто у исправном стању. Воз је јурио кроз зелена житна поља у правцу Београда док ми је вјетар кроз отворен прозор шибао у лице



                                                    15


И тако, рођени мој, ја сам ти за Бокићем увијек каснио, или сам од њега губио трку чак и онда кад стартујем први. Он ме увијек некако претицао. Онако дугоног и напреднији растом, свега се дотицао прије мене. Моја сатисфакција је била само у томе што сам важио за бистријег ђака, па ми је то од њега ипак доносило одређени респект. Дјетињство проводисмо скупа. Прва кришка украдене лубенице била је његова... Сјећам се како смо десетак километара возили бицикле кроз шипражје и дивљи багремац да стигнемо до обале Саве. Пливали смо до изнемоглости и скакали са насуканог брода. Онда смо, уморни и жедни, тражили шљиве и дивље купине не бисмо ли бар мало ублажили глад и жеђ. Према Сави се ишло много лакше и брже него ли назад кући.
И тако смо једном, тих давних дана, приликом својих дјечачких авантура, са знатижељом често посматрали другу обалу широке ријеке. Шта ли има тамо? Какви ли су људи?
Тај свијет тамо, преко воде, чинио нам се веома загонетним, и у нама је горјела жеља да га истражимо. На том дијелу смо веома добро познавали дно чији спруд се увлачио скоро до половине ријечног корита, те си га могао прегазити. Брза и немирна матица провлачила се иза спруда, скоро поред друге обале. Прегазисмо цио спруд и дођосмо до тачке гдје се дно губи испод ногу. Сад је та, наизглед недостижна, обала била много ближа, па је тај простор изгледао далеко лакши за препливавање. Пред нама је главна препрека била та снажна матица, али процијенисмо да не би требало, ипак, да нам она представља проблем. Запливасмо. Матица нас је вукла удесно, а ми смо убрзано грабили рукама снажне водене таласе.

– Не сијеци матицу директно. Тако ћеш се брзо уморити. Препусти се да те вода носи и лагано је косо препливавај – савјетовао је Стеван.
Оним својим дугачким ногама и рукама грабио је много брже. Већ се приближавао обали док сам се ја још увијек борио са разузданим брзацима. Опет је бржи! Кад најзад савладах матицу и испред мене остаде дионица знатно мирније воде, Стеван је већ био на обали и посматрао моје напредовање које се, коначно, крунисало и успјешним изласком на копно. Сад смо на другој страни ријеке. Пред нама је пукао нови свијет!
Знамо да је тамо низводно, у даљини, импозантан жељезни мост, али га не видимо. Зар смо од њега тако далеко? Некад смо га прелазили и дивили се његовој конструкцији. Како би лијепо било да је та огромна жељезна грдосија сада овдје, да споји ова два, нама различита, свијета! Посматрали смо живописни и непознати терен испред нас, који нам се учини знатно друкчијим, па ријеку иза нас, па завичајну обалу коју смо оставили и која нам је сада тако удаљена, па смо упирали поглед и мисао ка невидљивом мосту... Била је то једна дивна слика коју два дјечака, још недорасла животним изазовима, посматраше са узбуђењем, и поистовјећиваше се с највећим авантурама јунака цртаних романа из Дарквудске шуме.
Помислих, и до дана данашњег остадох у то сигуран, да су ријеке најљепше природне препреке које раздвајају два свијета, док су мостови најљепше вјештачке творевине које их спајају. Да, ништа љепше од ријеке и моста на ријеци! Ријека је крвна жила свога крајолика. Још само кад би остала исконски бистра! Кад је градови не би прљали својим отпадом!

Роде мој, не знам да ли ме пратиш, јер наизмјенично скачем из једног времена у друго... Час сам са Бокићем у Сарајеву, час на Банији, час у кревету с некаквом Јањом, а час у далеком дјетињству... Ево, на овој ријеци, коју с њим препливах, бијах и те несретне деведест друге године. Кажу да је у рату ријека мутна и крвава. Није, роде. Гријеше! Тај несрећни рат, који се ко зна колико пута понавља између народа који истим језиком говоре, а мисле да су различити јер се различитом богу моле, није ову ријеку упрљао. Нећеш ми вјеровати, али тај рат је ову ријеку очистио. Она у рату није била мутна и крвава, али је зато прије њега била мутна и прљава. Упрљала ју је индустрија и отпад свих градова од Крања до Београда. А у овом рату, рођени, била је чак и чистија него ономад кад је са Стеваном као дјечак препливавах. Тад фабрике још нису биле увелико развијене, а сад их је рат потпуно зауставио.

Кажу да ракови бораве само у чистој води... Е, видиш, ја сам први пут хватао ракове у Сави те проклете деведесет друге. Шта да видим осим проклетства и у тој години и у људима који су је таквом направили!? Јер та људска поган што скриви да се крв поново пролије, том ријеком потече и године ми живота уништи, није ништа друго него то – проклета жгадија! Гадови су људи што ту ријеку дијеле, прљају – што крвљу што отпадом, али вјеруј ми, ријека је сама по себи тада била чиста и невина!
Повремено сам гледао како по њој плута мртво тијело, које долази однекуд, од Јасеновца, од мјеста гдје је успомена на мртве јача од заборава који носе живи, однекуд гдје се проклети догађаји стално понављају како би те подсјетили на оно што си заборавио. И тако, Сава понекад носи таква тијела ка Београду, да га пробуди из заборава...
Ал', ракови, роде мој, ракови су доказивали да је рат ту воду прилично очистио.
И ето, на оној другој обали, гдје би ме те деведесет друге стигао метак или кама оних који мисле да земља само њима припада и да се човјек друге вјере по њој не смије кретати осим ако им се покори, давне седамдесете године смо се Стеван и ја по њој слободно шетали и стопу по стопу јој сваки педаљ истраживали... Онако босоноги, кад је препливасмо, упутисмо се узводно кроз шуму и шикару. Жеђ је немилосрдно сушила усне, а глад поприлично исцрпљивала. Понека дивљака и купина су привремено отклањале клонулост и давале нам снаге да наставимо своју авантуру. Коначно, почели смо наилазити и на шљиве, што је био знак да се приближавамо насељу. И заиста, појавише се кровови сеоских кућа, а тик испред нас – башта! Већ нам се пљувачка почела купити под зубима, кад угледасмо црвене кугле парадаиза. Приђосмо парадаизу и смотрисмо још већи извор сласти – дињу и лубеницу. Бокић је био увијек мајстор да пронађе зрелу лубеницу. У тој крађи смо већ имали искуства. Брзо убрасмо нешто парадаиза и лубеницу која нам се чинила најзрелијом, након чега смо шмугнули ка најближем кукурузу. Скривени у кукурузу, осјећали смо се безбједно, па смо сваки свој парадаиз отрљали о наше голе надлактице, тек толико да с њих скинемо зрна земље које је киша на њих напрскала, и халапљиво их појели како бисмо што хитније задовољили ону најнужнију потребу за храном и течношћу. Да не бјеше тог парадаиза, можда бисмо дехидрирали. Најзад, попуњени основним залихама енергије, коначно смо се осјећали лакше. А послије сваког јела долази десерт, зар не? То ће, наравно, бити лубеница. Пошто немамо ножа, морали смо је разбити о кољено, и кад смо коначно у томе успјели, бољи и већи комад је припао оном ко је био први у свему. Не морам говорити коме. Међутим, тек што смо загризли прве залогаје тог сочног плода, коме ни дан-данас не знам припадност, воћу или поврћу, зашуштао је кукуруз и изнад нас угледасмо пушку двоцијевку, па крупног необријаног човјека у шеширу што је пушку у нас уперио.
– Руке увис!
Премрли смо од страха. Комади лубенице су нам поиспадали и руке аутоматски полетјеле увис.
– Како се зовеш? – питао ме је намргођени шешир.

– Ратко – изговорих дрхтавим гласом.

– А ти? – бркови му се окренуше према укоченом Бокићу.

– Стеван – зачух другу дрхтавицу поред себе.

– Презиме! – повиси тон ова фигура слична страшилу.

– Ббб...Бокић – опет чух дрхтање.

– Стеван?! Ратко!? Бокић!? – као да осјетих чуђење испод овог шешира – Исуса ти, па ви сте дошли из неког српског села! Одакле сте стигли?

Обојица, као по команди, окренусмо главе према Сави и показасмо прстима тамо преко ријеке.

– Ма шта кажете, Српчићи, стигли из Босне, а! Гдје сте оставили чамац?

– Немамо чамац. Пливали смо...

– Види, види, јунака – заврти се шешир на рундавој креатури – као способни су да тако клињави препливају Саву! Ма шта ми још нећете напричати! Е, не звао се ја Јосип Лончар ако вас не натјерам да ми тачно кажете како се зовете и одакле сте дошли!
И човјек је упорно тражио да му „признамоˮ која су нам права имена и гдје нам је чамац.
Јадни, зажалисмо што немамо чамца да му га покажемо и што немамо других имена да га задовољимо њима.
Са упереном пушком у наша леђа, дотјера нас Јосип у своје двориште. Посади нас за дворишни сто, сједе насупрот нама, пушку стави преко кољена, спремну за употребу, и настави испитивање.
– Зашто сте крали мој бостан?
– Вјеруј нам, чича, били смо мртви гладни и жедни. Нисмо знали да ћемо толико далеко одлутати, а ништа нисмо јели од јутрос.
Не сјећам се више ни ко је од нас двојице говорио, Стеван или ја. Стеван је био у свему одлучнији, али кад је требало неког умилостивити, онда сам обично говорио ја.

И човјек се, изгледа, заиста умилостиви!

– Ивана, изађи де! – викнуо је неког, а из куће изађе жена. За женом истрча и дјевојчица радозналих, паметних и крупних очију. Дјевојчица му је сигурно кћи.
– Донеси де, Ивана, овим балавцима нешто да једу!

Жена се кроз неколико минута врати с тепсијом пржених кромпира на којима су се румењели комади пилетине. Изнијела нам је и питу с јабукама.

Стеван и ја смо се загледали и нисмо се усуђивали да почнемо с јелом.

– Ну, шта је сад? Једите, шта чекате!? – заповједнички се огласи креатура испод шешира, која све више поче да личи на човјека.

Стеванова и моја рука истовремено полетјеше према пилећем батаку. Он је опет био бржи. Ја сам уловио крило. Халапљиво смо јели, као да ће нам неко украсти и вријеме и све што је у том времену понуђено. Брзо се дохватисмо и пите с јабукама. Рука се с руком утркивала, као да на столу нема довољно за обојицу. Паметноока дјевојчица нас је само посматрала и смијуљила се. Жена изнесе и домаћи сок од зове. Пописмо сваки свој наискап. Најзад стадосмо и чекасмо даљу судбину. Шешир, испод кога се сад већ налазио човјек, поче да се мрда горе-доље, наговјештавајући осмијех и изигравајући строгоћу.
– А сад, кад сте се добро најели, један од вас остаје затворен у овој магази – газда показа прстом на дрвени објекат испред куће – а други иде да ми доведе ваше родитеље. Аница, ти одлучи кога да затворим у магазу, а кога да пустим кући – обрати се радозналој дјевојчици.
– Пусти овог – одговори Аница кÔ из топа, уперивши прст у Стевана.
Мене ухвати паника! Више ми и не дјелује да мудрост ове дјевојчице одговара бистрини њених очију. Испаде ми некако глупава попут свих које у Стевану виде већу вриједност него у мени.

– Али, ја не знам пут до куће. Само Ратко зна којим путем смо дошли – коначно и Стеван изусти неку паметну.
– Е, па онда тебе остављам у магази, а Ратка шаљем кући – новом јаду досјети се брада под шеширом.
– Али ја не смијем да пливам без Стевана јер само он зна како да препливамо ријеку! – одлучих да се и ја солидаришем са својим другом.
– Види, види, мангупарије, како они неће један без другог... Е, па неће моћи! Ти, мали, марш у магазу, а ти дугоња, марш испред мене да ми покажеш гдје је чамац!
– Али... али... кунем се, ми нисмо дошли чамцем! – молећиво и панично говорисмо углас.
Шешир се опет окретао, час ка Стевану, час ка мени, а рука почеша проћелаво чело, затим се мало задиже, рука га накриви устрану, чело се набра а усне упитно напрћише. Изгледа се у овој крупној главурди доноси судбоносна одлука! Најзад, као да нам почиње вјеровати...
– Добро, ако тако кажете, онда марш обојица у магазу!
Послушно уђосмо. Сад нам је ипак лакше кад смо заједно, па макар и у затвору. Човјек навуче резу, стави катанац и закључа нас. Зачу се звекет кључева које је очигледно окачио на некакав ексер изнад врата.
– Анице, припази мало на ове мангупе, а ја одох да видим јесу ли можда оставили чамац поред воде – зачусмо глас и кораке који се удаљавају.
Страх. Неизвјесност. Смрад. Мишијак. Пацови. Тама. Понеки зрак свјетла се, ту и тамо, пробијао кроз напуклу даску. Одједном, поново звекет кључева. Врата се отворише. На вратима Аница!?
– Бјежите! Ево овуда – показивала је стазу која улази у шумарак и води ка ријеци.

– Ззз...Зашто нам помажеш? – збуњено упита једна од наше двије полуукочене фигуре.

– Зато што ми се свиђате, поготову ако сте препливали Саву, и...
Нешто је и даље набрајала, смијући се весело, и убрзано нам махала рукама да бјежимо. Њено расположење ули нам нову храброст и одједном дадосмо петама вјетра. Трчали смо да нас не би стигао ни Момчилов крилати коњ Јабучило! Као звркови смо замакли у шумарак и ни сам не знам како смо тако брзо стигли до обале наспрам познатог нам спруда.
– Стани да се одморимо – огласио се искуснији пливач – не смијемо загријани у воду.

– А шта ако нас нађе онај матори?

– Ако видимо да долази, пливаћемо.

Сунце се већ претварало у куглу црвене боје и било је на заласку. Одсјај црвене свјетлости собом је носила ријека. У глави ми се вртјела Аница, наш анђео слободе. Упркос томе што је за слободу прво изабрала Бокића, поново ипак закључих да су јој очи биле лијепе и паметне. Замислих како сам је пољубио и рекао хвала, што је свакако требало урадити, али се ниједан не сјетисмо тога. Не сјетисмо, или не смједосмо?

Сунце се све више и брже приближавало западном хоризонту. Вријеме је. Уђосмо у воду и запливасмо. Матицу смо прелазили брже и лакше него први пут. Наједном, иза леђа, зачусмо познати застрашујући глас, глас који овог пута није баш ледио крв у жилама:
– Хехехе, браво, мангупи једни! Ипак сте значи препливали! – викао је Јосип за нама, скинувши шешир, и зачуђен вртио главом гледајући како се удаљавамо.
Као да се чак дивио нашем пливачком умијећу и храбрости! Томе се дивила и Аница? Или је наш излазак на слободу био њихов договор? Договор да нас прати и види имамо ли чамац или смо заиста препливали широку ријеку. Све остаје само на питањима... А ми смо пливали. Руке су убрзано грабиле воду испред себе. Слобода на другој обали све нам је била ближа...

Двадесетак година касније, ријеку сам прелазио на истом том мјесту, овог пута десантним чамцем. Истом познатом стазом, са извиђачко-диверзантском групом, прилазио сам кући Јосипа Лончара. Иако смо званично још увијек били у истој држави, незванично сам се налазио на непријатељској територији. Из истог оног шумарка у који смо стругнули Стеван и ја двогледом сам посматрао хрватске паравојнике како се укопавају баш тамо гдје смо убрали Јосипову лубеницу. Згодна дугокоса жена тридесетих година им прилази и приноси кафу. Кроз двоглед јој посматрам крупне паметне очи. Или ми се само тако чини?

– Да пуцам? – пита снајпериста.

- Не. Не желим да Њу узнемиримо.




                                                 16


Наш посљедњи дан у Сарајеву. На завршној свечаности појавила се Тања. Стеван ју је угледао, али се није указивао. Ужурбано се паковао да што прије напусти круг Војне академије. Незадовољан мјестом службовања у које је распоређен, није хтио да присуствује опроштајној забави у великој сали војног ресторана.

– Ратко, ја одох. Мало ћу прошетати Илиџом, па одох за Бијељину. Видјећемо се тамо.

– Зар нећеш на забаву? – упитах изненађен.

– Не, нећу! Коначно је и ово готово! Идем да удахнем први дан слободе, а уједно можда и посљедњи дан у овом смогограду. Успут бих бацио још један поглед на Илиџу и Врело Босне, за шта никад честито нисам имао времена.
– Добро. Сретно, друже. Видимо се у родном крају!
Шта рећи! Стевановој одлуци нема шта да се приговори. Да ме радозналост није вукла због свих оних дјевојака које су преко разних позивница стигле да испрате класу нових официра, не бих ни ја ишао на ту забаву. Дуг и напоран период, период тешких вјежби и испита, убио је и у мени вољу да се било чега у овом Сарајеву сјећам. Непријатна сјећања човјек жели да избаци из главе, али на њих не реагује свако на исти начин. Неко реагује бјежањем, а неко се препушта струјама које га носе. Тако смо тада реаговали Стеван и ја, свак на свој начин. Он је изабрао бијег, а ја мирење са судбином. У суштини, обојица смо били незадовољни, попут многих других. Мало је било оних којима су се све жеље испуниле. Углавном, били су то они који су у фамилији имали понеког стрица из генералског или политичког кора. Такви су добили распоред у Београд, Сарајево, или гарнизон по жељи. Стеван бјеше сувише поносан да потеже своју једину везу коју би можда могао да има, а ја, убог без игдје икога, бијах без икакве везе на овоме свијету... Он и ја добисмо вукојебине за које нисмо ни знали да постоје. Стеван Пивку, међу Јанезе, а ја Чаковец, да упознајем Загорце, Подравце и Међимурце. Образложише нам да не можемо у своје републике.
У војсци је образложење обична формалност. Иза њега не стоји ништа, нити се њиме објашњава било шта. Наравно, на таква образложења не могу ни питања да се постављају. Моје прво питање би свакако било зашто Вучић, који је из Београда и чији је стриц генерал у Београду, доби Београд, или зашто Хочевар, који је из Рибнице, и чији је тетак високи официр у Љубљани, доби Љубљану. Друго питање би свакако било шта је то „моја републикаˮ? Стеван и ја се надасмо да ћемо добити такав распоред да будемо колико-толико близу један другог. Тражисмо Београд, Шабац и Тузлу. Обје републике су изгледа биле „нашеˮ па у њима нисмо могли да радимо. То правило ваљда важи само за нас „без педигреаˮ, који нисмо племените сорте, не долазимо из елитних фамилија припадника високе друштвене класе! Београд су прижељкивали сви. Словенци добијаху Љубљану, Хрвати Загреб и Сплит, Македонци Скопље, муслимани Сарајево, Мостар и Тузлу, у зависности од јачине везе коју имају. А овакви као Стеван и ја, ем без „везеˮ, ем лица неподобна чак за двије републике, јер једној припадају територијално а другој национално, морају тамо гдје неће они други који имају довољно јаку везу да то избјегну. Београду се свако радовао, чак и Словенци. Али, правило које важи за људе „без везеˮ не може да се заобиђе, док оно друго правило, што важи за људе „с везомˮ, не смије да се коментарише. Тако је то у војсци: веза је род, а род је најбоља веза. Вријеме ће свакако показати да иста пракса функционише свугдје а не само у војсци, само што ми који смо младост проводили међу касарнским жичаним оградама нисмо имали прилику да то спознамо. До овог сазнања смо долазили кад смо коначно изашли међу свијет, свијет који се упознаје одмах након свог „првог дана слободеˮ.
Ма колико покушавао, човјек не може побјећи од себе самога. Како се неки са својом судбином мире и прилагођавају јој се, а неки од ње бјеже тражећи излаз у смирењу кроз посматрање опуштајућих ствари, Стеван је тог момента изабрао ово друго – поглед на пастрмке у бистрој води Врела Босне. Његов стил је био да се повремено изолује од своје судбине и излаз потражи у забораву.
У сали је брујала музика. Нови официри су бацали шапке увис. Они којима су на промоцију дошле вјеренице и супруге, држали су се озбиљно и суздржано. Дјевојке су прилазиле и честитале. Мјеркале су себи момке, а момци мјеркали њих. Тражио се прави одабир и пун погодак за плес, плес који би био вјечан, након кога би се вријеме продужило и будућност запечатила... Грешка у првом бирању могла је да вас остави празних шака. Кашњење са опредјељењем и одлуком такође. Елитнији и привлачнији су се некако брже сналазили. За просјечне је на крају преостајао једини могући избор: дај шта даш.
Тања ме је угледала. По цијелој сали је, очигледно, тражила Бокића, па јој се поглед задржао на мени. Нисам био на листи изабраних, а да бирам, није ми се дало. Зато ми је годило макар и Тањино друштво. Пришла ми је прва.
– Зашто си сам? Гдје ти је друг?
– Мислиш на Стевана?
– Па на кога бих другог – одговори отегнуто уз онај карактеристичан осмијех.
– Отишао чова на Илиџу.
– Зар се неће појавити на забави?!
– Рече ми да неће.
Тањи се промијени боја у лицу. Загледала се у даљину, уозбиљила, и дубоко замислила. Поглед јој се није задржавао ни на чему. Пробијао се кроз нас, као да не постојимо. Очигледно је овај тренутак изневјерио њена очекивања.
Наједном се тргла из замишљености.
– Да ли би хтио са мном на Илиџу?
– Ја?! – нађох се у чуду.
– Па, треба ми друштво. Не бих хтјела лутати сама, за случај да Стевана не нађем.
Тања је некако увијек успијевала да дође до Стевана. Он је одлазио без поздрава, јер је његов поглед на ову чудновату везу био једноставан: ако му она није хтјела приуштити тренутке уживања у оно вријеме док је у Сарајеву, онда нема разлога ни да одржавају везу у ситуацији кад је он негдје далеко од овог града у коме се она сналази као риба у води. Ово њихово надмудривање траје годинама, још из средњошколских дана. За пропуштене тренутке у граду на Миљацки, Тања је крива. Она је та која се увијек извлачила и налазила разноразне изговоре. Она је та која се, током сарајевских дана, увијек држала на дистанци. Али, увијек се некако и сналазила да дође до Бокићеве адресе...
Својевремено га је једно њено писмо пронашло чак на Слуњу. У моментима кад је осјећала да јој сви возови пролазе, да јој се све авантуре показују неперспективним, ангажовала је све познате везе да сазна гдје је Стеван. Уосталом, његову адресу у родном селу никад није губила из вида, па му је, у случају губитка трагова, писала тамо. Како год, њена писма су га проналазила. Те зиме, на Слуњу, његова јединица је била у вишемјесечној фази теренских задатака. Приближавала се Нова година. Тамо га затече и то писмо, тек који дан пред полазак. Празник је требало да проведе код куће, али га оно, пуно неиспуњених жеља и неисцрпне наде, наведе да промијени одлуку. Одлучио је да се својим расклиманим „амијем 8ˮ, чији точкови врдуљају као на зидарским колицима а натрули блатобрани клепећу као циганске канте, упути за Сарајево. Тањи је јавио да новогодишњу ноћ одвоји за њега. Он долази. Шемсо из Фоче је то једва дочекао. С њим ће се довести до Сарајева, а до Фоче ће лако. Упркос излизаним гумама, стари „амиˮ је по снијежним путевима, што на срећу што на гурање, стигао до Бихаћа и наставио пут према Кључу. Два другара су пјевушили и возили се посматрајући зимску идилу у мрклој ноћи кроз коју се ипак пробијала сњежна бјелина. Пут се мало прољепшао, па се и Стеван за воланом опустио. Шемсо се успавао. Поледица на цести је остала незапажена. Наједном је сав тај идилични мир, у коме се само чуло тихо брујање мотора пригушивано планинским снијегом, претворио у пакао. Снијежни нанос се на путу појавио изненада, иза кривине. Бокић је покушао да закочи, али се аутомобил само почео окретати укруг и клизати као на хокеју. Све се одиграло у секунди. Од пада у дубоку провалију зауставио их је велики слој снијега, што га је клизећи ауто, попут згртача, гурао испред себе и скупљао у све већу масу, која га је коначно задржала на помоћном путићу који се, неком срећом, налазио десетак метара испод магистрале, водећи негдје косо, према провалији, у шуму и помрчину.
– Јаро, шта то би? – пробуди се Шемсо и јави из таме, изненађен и уплашен. Само је још лампица за контакт, неугашена, наговјештавала да се и даље налазе у ауту.
– Не знам, јаране. Негдје смо слетјели.
Изашли су из аута да виде гдје су. Срце им се сљедило, не толико од хладноће колико од погледа у провалију и помисли шта би се десило да их не заустави ова сњежна маса на доњем путићу. Све даље испод тог путића је... понор без дна! Ужас! Срећа у несрећи! Бог је њима двојици ове вечери био милостив!
Некако се успузаше на магистралу. Више нису знали шта и како даље. Три је сата до поноћи, до Нове године. Не знају ни гдје су, је ли ближе Бихаћ или Кључ? Срећом, наиђе једно возило и човјек им стаде. Домаћи. Објасни им коју луду срећу су имали, али и то да помоћни пут на педесетак метара одатле излази на магистралу. До Кључа је десетак километара. Повезе их тамо. Нађоше људе за помоћ. Стрпаше се у два возила и вратише на мјесто несреће. „Амиˮ се поново нашао на асфалту, али неспособан за даљу вожњу. Лежај једног точка потпуно здробљен, а кочнице отказале јер је исцурило уље! Мајстори, тражење дијелова и поправка потрајаше наредна два дана. Стевану и Шемси се буџет испразнио. Новогодишњи празник су провели јурећи ауто-механичаре по Бихаћу.
Тањи се никако не даде с Бокићем, а ни њему с њом. То вече, ту новогодишњу ноћ, чекала га је. Собу резервисала у хотелу Бристол. Била је спремна да ту ноћ спава с њим. Није се појавио и била је страховито љута. Објашњење је стигло накнадно, али такорећи узалуд. Њена новогодишња ноћ је била упропаштена, а можда и нека озбиљнија нада. Стевану се опет измаче шанса да с њом легне у кревет, а можда и да с њом гради неку озбиљнију будућност...
Ипак, шансе за поправку је било. Бокић се те завршне године опет нашао у Сарајеву. Читаву годину дана имали су на располагању, али Тања не показа жељу да ту шансу искористе. Те године је чак добио и кључ од куће, што му господин Азам Абдул Ал-Карафи поклони у знак захвалности. Није вриједило! Тања је увијек имала пречих ствари, с њој интересантнијим друштвом.
И сад, ево је, замислила се. У глави јој се вртјела слика свих планираних а неостварених догађаја с Бокићем. Размишљала је о свему што је пропуштала. Ово је данас његов посљедњи дан у овом граду и, као и обично при одласку, он није желио да је види. Али овог пута то посебно боли. Баш сад, кад је поново била спремна за њега, као те несуђене новогодишње ноћи у хотелу Бристол, сад кад су јој опет све наде пропале а једина преостала био он, да се за њег' залијепи и више га не пушта, да га од овог момента прати по цијелој земљи гдје буде службовао, баш сад је одлучио да заувијек нестане из њеног живота!
Да, међу њима ништа није ни било, и она је за то крива. Свјесна је тога. Али, можда још није касно. Можда га још пронађе на путу од Илиџе до Врела Босне. Она мора то урадити. Мора га потражити. Подаће му се истог момента. Чврсто ће га стегнути и неће га више пуштати од себе.
– Дакле, идемо ли или не? – питањем је прекинула властите мисли.
Мој тешки кожни кофер оставили смо код ње у стану. Убрзо потом, трамвај нас је возио на Илиџу. Морам признати да сам ствари посматрао прилично незаинтересован. Тањина одсутност је била очигледна. Сву пажњу је посветила своме надању да угледа Бокића. Неколико пута је ангажовала фијакеристе да нас возе до Врела и назад. Сваког је питала је ли видио таквог и таквог официра.
– Јеси ли сигуран да је отишао овамо? – питала је нервозно и панично.
– Јеси ли сигуран? – тресла је рукама, тражећи да будем увјерљив.
– Тако ми је рекао – слијегао сам раменима.
– Ама, како је могуће да га нигдје нема? Знаш ли гдје је тачно планирао да иде?
Питања су ме њена већ чинила нервозним. Заправо, у тој нервози сам осјећао и некакво скривено задовољство. Ове рибе се само на Бокића пале! Е па, нека им буде. И треба да извисе! Шта, који мој, недостаје нама, такозваним просјечним момцима? Интелигенције и духа нам не фали, у кревету се не разликујемо од тих згодних и одабраних, на пажњу и љубав смо чак и више спремни... Зашто се онда ове глупаче само лијепе на те високе, риђокосе, црнокосе и зеленооке љепотане?! Шта је са оном пословицом да је врабац у руци бољи од голуба на грани? Тања, глупачо, зар не видиш врапца поред себе! Само пружи руку и он је на твоме длану!
Занесен и тужан поглед био је упућен негдје у даљину, у даљину без наде, у будућност без смисла. Вријеме се трошило узалуд и сад је дошло до тачке кад се плаћају рачуни. Посљедња шанса пропада бесповратно. До овог момента се назирао излаз из лавиринта свих неостварених жеља, бег од промашених корака, резервни план очајника који се коцкао са својим временом, коме су сви возови отишли, а остао је овај посљедњи као нада и спас – да се за њега ухвати и новом времену поклони какав-такав смисао. Али и тај је изгледа отишао! Има ли шансе за поправни? Хоће ли успјети да га опет побуди неким својим писмом, у мјесту гдје се буде затекао вољом господара његове судбине?
Док је била усплахирeна, јурила около тијелом и погледом, док ми је постављала та глупа питања једно за другим, вјеровала је да још има наде, а док има наду, човјек има и енергију и вољу за животом. Сад је наједном клонула, поглед јој пао пред ноге, у зелену траву, поглед лица које се предаје и својим одустајањем поручује да је наду заувијек изгубило. Стеван је отишао а да није хтио с њом ни да се поздрави!
Тања, мислим да узалуд трошимо вријеме. Он није ту.
Изгледа – прозборила је уз онај замишљени стаклени поглед што замућено буљи кроз тачку на камену ка ужареном језгру Земљине кугле. И тако је, као кип, стајала и ћутала.
Тања, да идемо? – лагано је узех за руку и поведох ка трамвајској станици.

Да ли ми се при доласку учинило да одлазећи трамвај вози младића у официрском одијелу? Бокића? Нисам рекао ништа. Није вриједило поново чачкати по изгубљеним сновима. Трамвај је ионако отишао.
Лагано је тетурала за мном, пијана без пића. Ноге су се мицале једна за другом и на себи носиле једну сломљену душу којој је сада све постало свеједно. Свеједно гдје иде и шта је тамо чека. Вукла се по врелом асфалту незаинтересовано и огорчено.
– Ђубре! – прозборила је бијесно на кожној фотељи, са чашом коњака у руци, у дневном боравку свог стана у који коначно стигосмо да пробудимо успаване снове.
– Не говори тако – ставих јој руку на раме, док у другој и ја држах коњак – ти знаш да је он цијелу ову годину у Сарајеву покушавао да буде с тобом. Све ми је причао. Ти си се некако извлачила...
– Пих, сви сте ви мушкарци исти...
На лицу јој се појавио онај карактеристичан израз презира, презира према људима који не разумију њене жеље, према онима који се не уклапају у њене планове, онима који су самостални и поносни, онима који се не труде да разумију њене грешке, онима који нису у стању да направе само један искорак преко њихове „црвене линијеˮ...
Већ смо се поприлично топили у коњаку.
Што смо више пили, Тања ми је била све згоднија.
Учинило ми се чак да има и душу. Па то и није баш та бездушна дјевојка која је Бокића вукла за нос по цијелој чаршији и вазда му била недоступна! Чини ми се чак да од мене очекује да је узмем...
Сад више нисам тако неискусан као ономад с Јањом. Од тада су прошле четири године бекријања. Пропустио сам кроз своје шаке поприличан број добрих женских комада. И ја сам коначно нашао своје прилике на којима сам се вјежбао, а богме и оне које сам ја нечему подучавао. Ех, кад би ми сад Јања или Мила поново допале шака, ствари би се другачије одвијале. Посебно не могу прежалити што пропустих Милу, онако спремну да се некоме први пут у животу пода и преко ноћи сазри кô напукла диња, а и Јања би се покајала због оних ријечи „зелен сиˮ. Добила би оно што јој треба, светога ми Ђурђа, не звао се ја Ратко, ако не би сва озарена одлепршала за Врховине. И још би ме молила да се што прије видимо! Гарантујем!
За ово вријеме сам и ја сломио неколико срдаца. Више нехајно него намјерно. Напросто, није се дало. С војском се никад не зна. Стално те шутирају из вукојебине у вукојебину. Не дају ти да се скрасиш. А и те цуре умију бити нестрпљиве. Хтјеле би нешто преко ноћи! Не чекају да се човјек среди и да ствар сазри. Одмах би хтјеле да им пружиш више од физичког и љубавног задовољства. Хтјеле би да им одмах поклониш себе немогућег, са условима непостојећим.
Биће можда прилике да вам сваки свој љубавни доживљај опишем у детаље, не би ли вам моји успони и падови помогли да избјегнете падове. На крају живота, човјеку остају само успомене на љубав. Човјек на крају схвати да му је љубав била једини истински животни покретач, мотив који га подстиче на све остало, па и на сам живот, јер без љубави, и наде у љубав, ни живот не би имао смисла. А успомене, рођени мој, успомене на сваку жену носим са собом кроз ову каљугу од живота, као украс, и као терет, и као понос, и као жал, и као љепоту... као свјетлост која иза мене сија и просипа трагове од златне прашине, али и као таму у којој окајавам сваки свој гријех ...
А Јелена је била једно моје кајање, мој велики гријех, моја грижа савјести, и моја казна!
Млада, нетакнута, чедна... Пуна љубави и жеље за чврстим мушким ослонцем у животу, жеље да сачува честитост и у брак уђе поносно, величанствено и библијски традиционално. Све сам са женама у кревету научио, али са невином никад нисам имао прилику. Јелена не бјеше једна од оних савршених љепотица, али је све имала што човјек може да пожели: и памет, и оданост, и поштење, и прекрасне облине, и невино, довољно лијепо, мада преозбиљно лице. Очигледно је држала до себе. Вољела ме је. Убијеђен сам да ме је вољела, мада сам у то вријеме вјеровао да је у везу са мном више ишла прорачунато и промишљено, него ли из превелике љубави.
У сваком случају, до момената с Јеленом, о женама у кревету све сам сазнао. Сазнао баш од њих, и баш у кревету. Чак сам имао довољно информација и о томе како дјевојци одузети невиност на начин да јој то представља задовољство, а не бол, и на начин који ће је чврсто везати за њеног првог мушкарца.
Водасмо се она и ја доста дуго. Све ми је радила, и све сам јој радио, осим оног главног. Није ми дала.
– Љубави, немој да све упропастимо. Сачекајмо брак. Видјећеш колико ће нам то чекање вриједити – говорила је, иако о браку ништа није знала.
Мој боравак у Сарајеву нас на једно вријеме раздвоји. Она, тек свршена гимназијалка, остаде у Београду. Пожељесмо се, па ми је викенд за мој рођендан био јако важан разлог да је посјетим. Од заједничке пријатељице чак добисмо и кључ њене собе у Студењаку. Дан и ноћ, Јелена и ја смо се голишави ваљали по кревету, грицкали којекакве грицкалице и пијуцкали пивце. Заправо, пивце сам пијуцкао само ја.
Свуда ме је љубила. Са уживањем је дражила моју мушкост и, радознала, задовољно посматрала врхунац тјелесног задовољства који се одигравао на мојој страни. То је било највише што је за мене могла да учини. Да уђем у њу, то ми није допуштала. У безброј пута поновљеним сценама, престао сам да на томе више и инсистирам.
Ипак, тада сам то страшно пожелио. Пожелио сам да ми се Јелена препусти до краја и тиме сруши ону баријеру промишљености и самоконтроле, баријеру иза које се налази она безумна и несебична љубав. Охрабривање, увјеравање да ћемо вјечно остати заједно, убјеђивање да је то величанствен чин који ће и њој и мени пуно значити – ништа није вриједило. Јелена је жељела невина у брак, а до брака је још далеко!
– Драги, вријеме је да отвориш рођендански поклон. Хоћеш ли?
– Ти знаш какав поклон за рођендан би мени био најдражи, и ред је да ми га даш! – одговарао сам наизглед незадовољан, али не замијерајући јој такву одлуку.
– Не могу, срећо, опрости ми. Али знај да ћу тај поклон чувати за тебе. Знаш да ће то једном бити твоје.
– То је ипак себичност и прорачунатост. Љубав се ту доводи у питање. Овај рођендански тренутак може да буде величанствен само ако грубу самоконтролу натјераш да уступи мјесто несебичној љубави. Душо, ти за овај рођендан треба да ми поклониш себе, а не кошуље и кравате!
Љубио сам је. Нисам је критиковао. Свуда сам је миловао. Сваку ерогену зону јој пронашао. Колебала се. Двоумила. Усне су јој постајале вруће као варнице божићног бадњака, а лице румено од узбуђења и сукоба са својом самоконтролом коју је све теже подносила. Почела је уздисати, вртјети главом и губити се. Све је убрзаније дисала и најзад дрхтавим гласом изусти златне историјске ријечи:
– Љубави, молим те, буди њежан...
Небо се око мене окренуло! Лавина узбуђења ми је прострујала грудима. Мушкарац ми се одједном напео, дрвену пердику би пробио. Те њене ријечи су биле знак да се предала, одлучила, спремна је да ме прими. Боже, ово је за памћење!
Лагано јој принесох тај фокус мушког поноса и њиме трљах по шумовитој површини, размичући усне и припремајући отвор за продирање у рајску долину. До модрила пренапрегнутим врхом, направих још неколико кружних покрета по површинском дијелу чаробног отвора... У њеним застакљеним очима сам читао ишчекивање, неизвјесност, стрепњу и узбуђење. Мутан поглед јој је говорио да свијест више не функционише. Усне су горјеле, дисање убрзавало. „Љубавиˮ, шапатом је понављала ту једну те исту ријеч...
– Ох, љубави...
Негдје сам сазнао да тај први пут може бити ризичан и да од њега увелико зависи будући сексуални живот женског бића. Кажу, зато је најбоље само ући накратко, и изаћи, да евентуална бол краће траје. Тако сам и урадио, приљубивши усне уз њен врат, лагано га грицкајући, уђох у њу пажљиво и њежно, па одмах изађох.
– Ох, љубави...
Наставих да је милујем, љубим, додирујем мушкошћу по површини и, наставивши њежношћу на моје и њено задовољство, учиних све што сам могао да она не осјети ни кад сам нашу игру завршио.
Сјећам се кад сам једну Сању питао како јој је било кад је губила чедност. Рече да је било грозно, да је то као кад ти неко забија нож у утробу. Сјетих се и Руже, која је први пут спавала с мушкарцем, Бранком, на једном кревету, док сам ја у истој соби, на кревету преко пута, спавао са Милицом. Ружа је буквално јаукала и молила Бранка да прекину. Шта је од свега истина, а шта не, и да ли су те, наизглед исте и једноставне ствари, заправо различите и зависе од случаја до случаја, не знам. Само знам да се Јелена у свом првом ватреном крштењу није мучила. Напротив!
– Душо, наставићемо при сљедећем сусрету. Тад ће бити много љепше. Мораш доћи у Сарајево.
Тражила је да будем њежан и тиме најавила своју одлуку да ми се преда. А ја сам такав и био. У очима пуним заљубљености и захвалности, прочитао сам да је то тако и доживјела.
Накнадно сам се пред Богом правдао за свој гријех према Јелени. Правдао сам се да је и она овим чином била на добитку, јер је са мном формирана управо тако да у том чину ужива, а не да га доживљава као бол. Многе дјевојке немају ту срећу, рекох себи у браду, мада сам знао да сам гријехом према њој направио злочин и према себи – одрекао сам се љубави коју сам према својим потребама обликовао. Зато, касније у животу, никад више нисам имао такву шансу да живим са бићем које се апсолутно прилагодило мени. Бог ме, ваљда због тога, казнио, и као да га чух док ми је образлагао: „Имао си своју прилику и упропастио си је. Зато је више никад нећеш имати. Осуђен си да до краја живота живиш без љубави, и схватићеш како је живот без тога празанˮ.
И Јелена дође у Сарајево, на наставак оног што смо у Студењаку започели. Из сваког њеног покрета се видјело да је горјела од жеље да поновимо започету радњу и наставимо тамо гдје смо стали. На сваки додир је реаговала дубоким уздасима. Други пут ипак није ишло лакше.
– Драги, помало ме боли... зззашто? – шапутала је, али није престајала да ме лаганим покретима увлачи у себе.

Осјећао сам да онај почетни отпор полако нестаје, да се првобитно тијесан улаз полако отвара, да мушкарац клизи све дубље и дубље. Наједном се узбудила, задихала, почела покретати горе-доље и нагонски кренула са убрзаним трењем. Ту очигледно није потребно искуство. Нагон ти говори шта треба да радиш. Тако је радила и она. Још неколико замаха, убрзаних уздаха и – обоје смо клонули након блаженог врхунца. Због тежег уласка на почетку овог другог сусрета, више нисам сигуран да ли сам јој узео чедност у Београду, или сад, у Сарајеву...
– Ох, умрла бих без тебе – прошаптала је тихо, сва румена и врућа, очигледно срећна.
Грешник сам који у овоме јесте уживао, али нисам цијенио њену љубав и оданост. Никад нећу прежалити што ово благо нисам сачувао! Њена податљивост, спремност да водимо љубав на сваком мјесту и у свим временским условима, била је нешто што ми је годило, али је моја уображеност у свему томе видјела некакву препреденост... Једном смо у сеоској кафани нешто прослављали. Велико друштво, три спојена стола. Јелена и ја се почесмо ватати испод стола. Миловања, завлачења руку међу ноге, између вреле коже и ластиша посљедње одјевне препреке, изазваше познату реакцију. Обоје смо били врући и спремни за нови љубавни чин. Напољу цича зима, минус 20 степени. То нас није спречавало да потражимо прву дрвену ограду, да се увучем у њену бунду од нутријиног крзна, подигнем јој сукњу, раширим гаћице и уђем свом својом снагом. Та врела крв у младим тијелима није марила за мраз. Стојећки, уз мокру и ледену ограду, функционисали смо исто као и у топлом кревету. Знали смо сваки међусобни покрет. Толико су били добро усклађени да смо тачно усаглашавали брзину којом се треба покретати и, као по прорачуну, знали вријеме када ћемо достићи врхунац.
Вријеме је пролазило, а ми смо то радили свуда, у базену, на клупи у парку, на ловачкој осматрачници, у туђој кухињи... Да, једном то бјеше у кухињи другарице чији је била гост. Друштво изашло у двориште да нас мало остави саме.
– Душо, хајдемо на брзину, док се ови не врате унутра.
– Не, не гаси свјетло – каже она – ако угасимо, биће им сумњиво.
И ми то почесмо на свјетлу, не размишљајући да нас остали из таме лакше могу видјети, а ми њих не. Свјетлост, туђа просторија, неко од њих ће се сваког часа појавити... све је то утицало на лоше започет посао. Ја покушавам да одгодим врхунац како бих сачекао њу, а она, спутана, само понавља:
– Драги, зашто се овако мучимо...? Зашто се овако мучимо...?
Већ неко вријеме је покушавала да ме наговори на брак. Ове ријечи ми се учинише као да покушава исто. Још увијек неспреман за озбиљне животне планове, све сам то доживљавао као атак на моју слободу. И не само слободу, него и на дигнитет, чиме се компромитује вриједност коју немам, а то је недостатак способности да бринем о породици и пружим све што јој треба. Па ја немам ни куће, ни мјеста боравка! Како да се женим? Гдје бих с њом? У касарну?
С временом, Јелена је постајала све агресивнија и нестрпљивија. У једном таквом трентуку ухвати моју руку и принесе је свом стомаку. Даје ми знак да је трудна. Глуми! Видјех да глуми! Пукох! Експлодирах!
– Кад будеш у шестом мјесецу, јави ми. Дотле се нећемо видјети.
Устадох и одох. Убрзо потом, јавља ми да није трудна. Каже, била је грешка.Тест је показао негативан резултат. Настависмо. Моја јединица бјеше у пролазу кроз Београд за Белу Цркву. Јелена ме чека на станици. Хоће са мном. Инсистира да идемо у хотел.
– Женска главо, јеси ли нормална? Ја сад идем у саставу своје јединице. Већ ујутро рано имамо прве задатке. Ко ће мене тога ослободити? И гдје да се смјестиш у Белој Цркви, у коју идем први пут и то у касарну, а у њу не могу да те смјестим? Сачекај и стрпи се!
Она све нестрпљивија. Тврди да је не волим више, да сам се промијенио. Не издржах. Рекох јој да је међу нама крај, и одох.
С њом су се након тога догађале драматичне ствари. Цимерке њене ми касније рекоше да је ридала у соби, хтјела да се трује... А онда се нагло удала. Удала се за некаквог грубијана који јој није давао из куће да изађе. Много касније, сазнао сам да је с њим родила чак четворо дјеце. Овај свој гријех пред Богом никад искупити не могу! Зато ми је, роде, сав остатак живота прошао без емоција.

Ех, љубави, љубави! Благо оном ко те доживи па преживи! Тешко оном ко те не преживи, а још теже оном ко те не доживи!

Љубав више користи оном ко воли, него оном ко је вољен. А ја, нити сам умио да волим, нити сам умио да цијеним то што сам вољен. Тако сам казнио себе да љубави останем жељан, а упропастио сам и њу да се тако брзо залетјела у непромишљен брак у коме љубави такође нема. Осјећам, Јел
eна није могла поднијети обешчашћење и у брак  је ушла из нужде, да се склони, да испашта свој гријех. Такође ми рекоше да је свом мужу, упркос свој његовој бахатости, остала вјерна жена, дјеци добра и предана мајка, а у кући вриједна домаћица. Једино је, рекоше ми, често понављала да су мушкарци велика ђубрад ...
Ја, који од Миле бијах за срце уједен, од Јадранке понижен, а од Јање искомплексиран, одавно сам остао без вјере у женски род. Са увјерењем да су све оне курве, селих се из кревета у кревет и подсвјесно се светих. Али тог пута, моје неповјерење и освета погодише ону која то ничим није заслужила... а од свега ми остаде само успомена на њену чедност, и – кајање...
Након дуге ћутње и новог гутљаја коњака, мисао ми се врати у сарајевску стварност, и изнад стаклене чаше погледах Тању:
– Тања, јеси ли невина?
Она ме погледа зачуђено.
– Сви сте ви мушкарци исти – издекламова поновљену констатацију, умјесто одговора – сваку би цуру да појебете, а на крају бисте да ожените невину!
У њеним очима прочитах презир. Лагано се наслони на своју фотељу и нехајно принесе устима чашу са коњаком.
– Не, не. Погрешно си ме разумјела. Једној сам дјевојци одузео невиност и упропастио њен и свој живот. Никад више са невином не бих хтио да имам посла.
Слагах. Безочно слагах! Све бих дао да се Јелена није удала. Узео бих је објеручке и никад је више не бих испустио. Ако би ми се слична прилика опет пружила, нипошто је не бих пропустио и тако глупо упропастио. Никад више не бих поновио грешку као према Јелени!
Тања се поче грохотом смијати.
– Кукавче, па шта си јој то урадио?
– Узео јој невиност, навукао је да ме лудо заволи, а онда сам је оставио. Сад се страшно кајем, и због себе и због ње. Зато, ако си невина, нећу да те дирам. Не могу још један гријех на своју душу.
– Па зашто не провјериш? – одбруси ми онако обијесно, чикајући, изазивајући.
У мени је било довољно коњака да ми одузме сваки осјећај за моралне назоре. Узех Тању у наручје и однесох је у кревет...
– Добро је. Драго ми је да сам провјерио – рекох јој након свега, уз осмијех отварајући флашу пива која је моме грлу, пресушеном од спарине и коњака, требала више него икад. 



                                                    17



Стеван се прво обрео у својој кући која му бјеше изненадни поклон из Кувајта. Осмотрио је празне просторије, за које још није купио ниједну столицу. Баци своју путну торбу на под и изађе.
Убрзо потом, чврсто се држао за шипку трамваја који је јурио ка Илиџи. Једино што је желио било је да ништа не мисли, да се провоза фијакером до Врела, попије пивце у башти изнад воде и гледа пастрмке како у њој мирују. Тај њихов мир га је некад опуштао... Али, на излазној станици угледа бијели папир, залијепљен на циглени зид. Писало је: „Трочланој фамилији хитно потребан станˮ. То га подсјети да нема пуно времена и да нешто мора учинити с кућом која му ненадано дође као поклон, да не зуји празна. Како се тога није сјетио раније?! И, умјесто релаксације, јавише му се нове бриге. Заиста, шта да ради с празном кућом? Ако би је неком изнајмио сад, док још није напустио Сарајево, могао би себи да уштеди вријеме и новац. То би му, ваљда, помогло да покрије и његове трошкове становања у Пивки. Да ли је ова фамилија себи већ нашла стан? Да ли да их назове и провјери? Како се само није сјетио да утврди ко је од нових официра добио распоред у Сарајеву па да му понуди смјештај! Међу колегама и друговима из ЈНА, лакше би се обављали договори. Чекај, можда још није касно, помисли у себи! Мора се одмах вратити у круг Војне академије. Сви класићи су му сад на забави. Некако ће то испитати.
И, умјесто на Врело, сљедећим трамвајем се упутио назад ка Мариндвору. Убрзо се поново нашао у објекту који је хтио што прије да напусти, у војном ресторану, међу својим старим друговима.

Тако се и мимоишао са својим трагачима.
– Гдје си ти? – питаше га неки у пролазу.

– Тања ти је била овдје. Отишла је негдје с Ратком – извјештаваше га други.

– Да ли знаш је ли неко добио распоред у Сарајеву? – распитивао се Стеван редом.
Коначно је наишао на Златка Лакуша. Одахнуло је и једном и другом. Овај није морао да се мучи тражећи смјештај кад се најесен јави у Сарајево на службу, а Стеван ће предати кућу у руке пријатељу с којим ће војном линијом лакше одржавати везу и рјешавати финансијска питања. Уосталом, Златко му је познат као коректан младић, иако се с њим није посебно дружио. Лакуш је био она врста „штребераˮ коме су резултати на испиту били много важнији од излазака, а пивски сусрети у кантини су му такође били ријеткост. С друге стране, Бокића библиотека није пуно занимала, тако да им се путеви нису често укрштали, осим на војним полигонима.
Договорили су се да се послије забаве нађу у кући и утврде остале детаље. Генерално, договор је био склопљен. Сад више није било друге, него остати на фешти, добро се напити и тако пијан коначно преспавати једну ноћ у својој кући, па макар и на тврдом дрвеном поду. Све „рибеˮ су сигурно већ покупљене и за њега није остала ниједна. Зато је потражио слободно друштво да им се прикључи и отвори флашу пива. Једни су одлазили, други долазили, међусобно се поздрављали, размјењивали информације и телефоне...
Он и његов нови подстанар су коначно добили прилику да уз пивце прозборе коју. Лакуш се показао као одличан саговорник, веома широког знања, а за разлику од других штребара, није му био досадан. Имао је духа да интелектуалну монотонију солидно упакује са шаљивом страном живота. Мршав, онизак, са ђозлуцима чија је диоптрија већ сад поприлично велика, вјероватно није био интересантан за делије попут Стевана и Анте. Али, тек у разговору видиш колико ко вриједи. А Златко се управо сад показао као човјек ведрог духа, јаке интелигенције и позитивног односа према животу. Стеван се не покаја за одлуку да за подстанара потражи неког од својих класића, а уједно помисли како је пуно пропустио што се са Лакушем није од раније интензивно дружио.
За сто им приђе група дипломаца који су остали без дјевојака. Друштво се полако разилазило и забава ближила крају. Који потпоручник би уловио неку од дјевојака, отишао би и с њом се изгубио некуд по Сарајеву. Неке дјевојке су, кад им је истекло дозвољено вријеме, напустиле забаву без пратилаца. На крају су остали само бећари, они који се тек распилаве кад се главнина разиђе. Растерећени, ослобођени лутајућих погледа по дјевојачким грудима, можда и разочарани оним што пред друговима никад неће показати, али уједно и ослобођени обавезе да по сваку цијену нешто „ухватеˮ, бацили су бригу на весеље, музику и пиће.
„Живјела 34. класа!ˮ, узвикнуо је неко. „Живјела!ˮ, хорски је одјекивало кроз, сад већ полупразну салу, након чега су звекетале флаше куцајући се једна с другом, док је пивска пјена избијала кроз уске им грлиће.
Однекуд се појави Анте и лупи Стевана шаком по рамену.
– Ђе си гене, кућо стара?! Зар ниси ништа уватио вечерас?
– Богме ништа, друже мој, а видим да ћеш и ти остати сувa ћунослава.
А шта се може, дружино, такав нам је хороскоп. Него, шта мислите да ми ову ноћ завршимо у Кармен-бару? Ако нема да се ухвати, има да се гледа. Тамо стриптиз траје до поноћи.
Полупијаној братији није требало пуно. Екипа је одмах била спремна за покрет. Стеван и Анте су свакако навикли на своје заједничке теревенке, а сад је с њима први пут и Златко Лакуш.
У ноћном бару стриптиз је већ почео. Дружина је уживала у томе да бар ту једну ноћ глуми богату сарајевску елиту, дубоко се заваливши у широке кожне фотеље, испијајући скупоцјен виски. Заправо, све је било невјероватно скупо у овом бару, од улазнице до пића, а виски је у то вријеме био симбол друштвеног престижа у малограђанској средини. Голишаве плесачице су више личиле на пластичне лутке које се крећу под бљештавилом свјетла, него ли на жива бића.
– Златко, осјећаш ли ти шта у гаћама док ти се она голопичаста окреће око мотке? – подбадао је Стеван свога подстанара.
– Тако ми свега, не осјећам ништа. Либидо ми је окренут на off – одговорио би полупијани Златко у стању полудријемежа.
Кад су у Кармен-бару дочекали фајронт и открили да је сваки од њих потрошио више од пола прве официрске плате која им је подијељена заједно са додјељивањем официрског чина, закључили су да негдје треба наставити. Куд иде крава, нек иде и теле! Кажу да на Башчаршији има нека рупа што ради до зоре. Неко се досјети да би се могла звати Шадрван. Убрзо их је такси тамо и возио.
У старој босанској двоспратници префарбаној кречом преко испуцале глинене фасаде, с малим зеленим пенџерима типичним за грађевине бивше турске касабе, у приземљу се налазило нешто попут кафане. На њој чак није било ни натписа, или то пијани нису ни уочили. Сједоше у ћошак, на угаону сећију. Ту се могло мало и одријемати.
– Шта има да се прегризе? – упита Златко.

– Само ћевап – одговори старија жена у димијама.

– Има ли тих ћевапа више, или само један? – додаде Анте.

– Има, има, за сваког колико хоћете.

– Добро, дај нам онда сваком по ћевапе – доврши Стеван.
Не прође дуго, жена им донесе нешто у месинганом лонцу, с кутлачом, кашикама и тањирима. Убрзо примијетише да је у лонцу чорба. Сви се згледаше, јер су наручили ћевапе, а не чорбу.
– Ма хајде, ко га шиша! Можда је чорба за предјело, а излијечиће нам и мамурлук, – добаци неко.
Гладни и нестрпљиви, навалише на то што им је сервирано и све спуцаше за тили час.
Понадаше се да послије чорбе долазе ћевапи. Прође поприлично времена, а жена не доноси ништа.
– Богме, ова мора да је отишла да закоље бика како би те ћевапе направила! – узјогуни се и промрмља полугласно опет неки од припитих другара.
Коначно, појави се жена да покупи посуђе.
– Момци, хоћете ли још нешто?
– А гдје су ћевапи?
– Па то вам је био ћевап.
– Шшшта?! Ову чорбу зовете ћевап?!
– Тако је зовемо – слегну жена раменима.
– А има ли ћевапа?
– Нема оних ћевапа на које мислите. Ми овдје кухамо само ово.
– Онда нам дај још по дуплу порцију тог свог ћевапа – нареди Анте који је могао добро појести, а и остали климнуше главом у знак одобравања.
Ова, мало папренија чорба, заиста им добро дође за мамурлук. Као да их је већ истријезнила и освјежила. А први зраци свјетла су се већ пробијали кроз прозорско плаветнило, најављујући зору. Био је то знак да је вријеме за покрет. Група другара, који ће се углавном трајно растати и расплинути по гарнизонима широм Југославије, упутила се Бокићевој кући. Полијегали су по лакираном паркету, потуривши путничке торбе под главе, чије шапке уредно добише премјештај на под, и заспали тврдим сном.
Само је Бокић, прије него што ће захркати, онако, себи у браду, промрмљао:
– Нема Ратка. Још нам он само фали. Шта кажу, отишао с Тањом! А ђе ли се сад само вуцарају, да ми је знати...? 



                                                       18


          Тог љета, након сарајевске теревенке, Бокић се, још увијек у мамурлуку, некако довукао до родне Семберије. Куда и како га је аутобус возио, ни сам није знао. У официрском одијелу, с путном торбетином у рукама, прилазио је родној кући... Отац, мајка, сестра и брат су на њиви купили дјетелину. Освјежила га је арома младе дјетелине помијешане са сувим сијеном, коју је пуним плућима удисао тако како је стизала, ношена лаганим љетњим повјетарцeм што провијава кроз сеоску пољану. Чим је, корачајући њивом, удахнуо тај први мирис семберског зеленила, мамурлук је нестао.

          Поздрави се са својима, а онда одложи торбу, одбаци шапку, скину блузу, засука рукаве сивомаслинасте кошуље, узе виле и поче њима да пласти сијено. Одувијек је то волио. Ова
гимнастикаˮ му је сад добро дошла да из њега издува мирис алкохола који је цијело вријеме на путу једва подносио. Умало се није обрукао и повратио усред аутобуса. Срећа, више је спавао него што је мислио о тим грозним алкохолним испарењима која је издисао. Навиљчење сијена је у њему стварало некакав посебан осјећај, осјећај романтике и топлине, љубави и слободе... Лежање уз навиљак суве дјетелине доживљавао је као савршену медитацију, стање у коме је мисао слободна као птица и лута овим прекрасним пољима, док необуздана машта призива Тању... Никако му није јасно зашто то сијено увијек повезује с Тањом, и зашто му Тања сваки пут пада на памет баш кад се том сијену приближи. Привлачност према њој, изгледа, није осјећао нигдје осим у овом сијену. Љубав у сијену му је некако представљала филмски врхунац еротике и романтике, сексепила и плодности, животне снаге и живота обнове. Голе женске облине, чија бјелина му у мислима сијева попут муње, које се у сијену шире да прихвате љубавника, то је сцена која му се сваки пут привиђа кад се приближи неком навиљку. А што је тек лијепо спавати на таквом навиљку и слушати живинче како једе, како зубима вуче влати, гризе их и мрви. Коњи су то најбоље радили. Волио је поред њих да спава, док звук киданог сијена, које полако нестаје у њиховим чељустима, свира најљепшу пјесму успаванку...
          Купио је тако и пластио, махао вилама и журио да покаже брату како је још вичан овом послу, а мисао му је лутала, слободна и ничим спутана. „Данас ћу се излежавати овдје на њиви. Погледаћу је ли мајка направила питу са сиром. Знам да је то увијек правила кад ће се пластити сијено. Добро ћу се наклопати и поново вратити овдје на њиву, на навиљак, да слободно дишем и маштам. А сутра, кад се одморим, наћи ћу се с Ратком и отићи ћемо код нашег друга Стралета. Како ли је стари друг? Шта ли ради? Како ли је Мирјана? Ух, што бих сад волио да је она моја умјесто Стралетова комшиница! Лакше бих је вребао кад изађе из дворишта. Али, могу је вребати и из Стралетовог дворишта, зашто да не. Сад бар имам слодобних дана колико хоћу. Заиста, зашто ли сам ту дјевојку занемаривао. Увијек је некако покушавала да ми се приближи, давала ми отворене знакове да јој се свиђам, а ја се стално извлачих. Некако, пуна скромности и озбиљности, није ми запела за око, и све сам се окретао другим, екстравагантнијим цурама. Али, кад је прошле године видјех на вашару, с момком, покајах се што је испустих. Добро напупала, фармерке је утегле, бедра се истакла, бутине заоблиле... Штета, требало је да се држим те здраве и једре сеоске цуре...ˮ. Мисли му прекиде поглед на такси који се приближавао њиховој кући. Угледали су га и остали радници. Заиста, такси стаде пред кућом, а елегантно одјевен мушкарац изађе и поче се приближавати скупљачима сијена. Сви стадоше, радознали, и подбочише се свак о своје виле. Ко је сад па овај?
Човјек им приђе, поздрави их и упита за Стевана Бокића. Стеван се указа с погледом пуним чуђења и неизвјесности. „Који ли ће ме белај сад снаћи? Да није држава почела да ми дијели задатке и прије уобичајеног рока?ˮ - питао се прије него што ће му незнани дошљак прекинути неизвјесност.

          – Стеване, да ли бисмо могли да разговарамо насамо?

          Остали су забезекнуто посматрали Стевана и странца како одлазе ка ауту, а по покретима главе и руку су закључили да интензивно разговарају. Незнанац му је нешто живописно објашњавао. Затим су обојица ушли у возило и тако им нестали из вида.

          Кад је Бокић ушао у такси, дах му је стао од запрепаштења. Дуго није могао да дође к себи посматрајући познату особу која је сједила на задњем сједишту и инсистирала да га види...
          Након пола сата, или отприлике толико, вратио се на њиву својима. Такси је чекао.

          – Ето, опет морам назад у Сарајево – саопштио је изненађеној и разочараној фамилији.
          – Сине, па ниси ништа јео! Хајдемо кући да бар узмеш комад пите и да ти мајка испржи које јаје. То си увијек волио.
          – Не мама, немам сад времена. Одох се само пресвући. Не знам колико ћу остати у Сарајеву, али ћу свакако прво доћи кући прије него што одем у Словенију на службу.
          У стилу војника приликом узбуне, брзо се пресвукао и упутио ка таксију.
          Мајка је са сузама у очима посматрала возило како се удаљава уским сеоским путићем.  





                                                       19


          Гледао је кроз прозор полупразног вагона док се воз приближавао станици. То би ваљда требало да буде његово мјесто службовања. Мала камена зграда, која је имала да представља жељезничку станицу, полако се приближавала његовом видокругу у коме се коначно појави и бијела плоча с натписом PIVKA. Зграбио је свој кофер и лагано се упутио ка излазу вагона. Са степеница, прије него што ће закорачити на тле Јанезове земље, брзо баци још један поглед на полупусту зграду, доскочи на тле и поново дохвати кофер. Осврнуо се неколико пута око себе. „Гдје је град? Гдје је касарна? Овдје нема ни живе душе!ˮ. Воз запишта, челични точкови заклепеташе и однесоше са собом познати звук који се удаљава, док иза себе испушта онај карактеристични млаз дима, а путника оставља на станици да одлучи на коју би страну свијета требало да продужи. Бокић се још једном осврну. Нигдје насеља!? Испод ескарпе је угледао цесту, једну једину. Имао је само два избора, да иде уз или низ цесту. Гледајући низ цесту, у даљини је видио некакве двоспратне или троспратне зградице. Узбрдо, цеста се губила међу шумским брежуљцима. Дакле, вјероватно треба низ цесту. Ипак ће да провјери на станици. Ваљда има неког да му објасни. На шалтеру је сједио плавокоси мушкарац осредњих година.
          – Друже, у ком правцу је касарна?

          –
Ne vem. Povej po slovensko!

          Прву добродошлицу је окусио већ на овом шалтеру. „Лијепо, Бокићу! Баш лијепо! Овдје ћеш се осјећати као у својој отаџбиниˮ, подругљиво промрси себи у браду и одлучи да крене низ цесту, ка оним зградицама.

          Словенце ништа више није хтио да пита. Инстинкт увјежбаног војника довео га је до војне пријавнице која означаваше улаз у касарну. Након обављених формалности у дежурани, осјетио је да је гладан.

          – Гдје бих могао нешто да поједем? – упитао је дежурног официра.

          – Кад одложите ствари, курир Вас може одвести до војничког ресторана. Нешто је већ остало од вечере.

          - Не, нисам мислио на војничку храну. Ње ће увијек бити. Него, гдје би било добро изаћи и појести, онако, по жељи?

          – А то... – осмијехну се дежурни официр и одмах пређе на пер ту – па што не кажеш шта те мучи, рођени! Једино мјесто за некакав излазак овдје ти је Дом ЈНА. Само иди овим правцем и видјећеш једну плаву зграду у долини лијево од главне цесте. Не можеш промашити. Уосталом, видјећеш велики натпис „
Dom JLAˮ. Ту једино можеш наћи нешто од наших „јужнихˮ јела, а имаш и савремену куглану. Све остало ћеш упознати временом – убрза дежурни официр почетну оријентацију млађег колеге.
          „Хм, шта ли му га је сад то ЈЛА?ˮ, упита се Стеван, али не хтједе даље да замара старијег колегу на дежурству, удубљеног у партију шаха. То сазнање ће свакако стићи само по себи, кад за то дође вријеме.
Пред улазом у павиљон, гдје је упућен да се привремено смјести док себи не нађе стан у граду, угледао је необичну сцену. Као новајлија у озбиљној улози, јако се суздржавао да не прасне у смијех.

          – Пићку матерну, шта се гураш, оћеш да прођеш кроз ја! – галамио је један Шиптар на мајора који се на улазним степеницама гурао кроз гомилу војника што су се враћали с вечере. По карактеристичном говору и оном измијењеном „шˮ, дало се закључити да је Шиптар, али очигледно у гужви није видио да галами на старјешину који баш излази из зграде.

          – Друже војниче, зашто ми се не обраћаш са „Виˮ? – пријекорно загалами мајор.

          – Друг мајор, како да ти кажем ви кад си сам? – одговори војник, коначно схвативши да разговара са старјешином, а комплетан догађај остави Бокића у недоумици да ли се ради о недисциплини, свјесном провоцирању, или апсолутном непознавању правила војне службе.

          Мајор је издвојио овог војника да упише његове податке. Бокић сачека да се разиђе гужва и ослободи улаз у павиљон. Поздрави мајора и продужи ка свом привременом смјештају. Мала соба, вјероватно нечија канцеларија у коју је убачен познати метални кревет с тродијелним душеком, стандардним за све војничке спаваоне широм земље, није одавала ништа неуобичајено, осим што му је смрзавала душу својом празнином. Као у затворској ћелији, само што је прозор био без решетака! Туђина и празнина, то су двије ријечи које ће понављати такорећи цијело вријеме службовања у овом малом словеначком градићу.

          Плаву зграду са натписом „
Dom JLAˮ брзо је нашао. JLA, Jugoslovanska ljudska armada! Тако се говорило у Словенији. Кад је својевремено учио словеначки, није се баш трудио ни да га научи. Сад схвата зашто му је то требало. Међутим, ко је тада очекивао да ће га бацити баш у ову забит у којој ће му тај језик затребати? Некад давно, на часу словеначког, још у подофицирској школи, професор је тражио од једног питомца да прочита реченицу Avtobus imel zamudo. Овај се, намјерно или несвјесно, загрцнуо и направио паузу између првог слога посљедње ријечи у реченици и њеног остатка, при чему је цио разред праснуо у смијех. Професор, иначе нервозан и сујетан, напустио је час. Није показивао баш пуно стрпљења према овим дериштима која су се из разних, што пасивних што активних крајева наше земље, с различитом културолошком, обичајном, па и образовном подлогом, сада нашли у истој униформи, истом разреду и на истом задатку. Сви осим професора! Он је био ту да их нечему подучава. Али, он као да није ни волио свој посао. Оставио је свој разред у недоумици и одјурио начелнику да се пожали. Након тога, више није предавао у овој школи. Нико никад није објаснио зашто. Да ли због несташице професора или из неког другог разлога, питомци, у чијем саставу је био и Бокић, више никад нису имали прилику да уче словеначки. Бокићу би то сад добро дошло. Међутим, пуна је Словенија наших „јужњакаˮ, и сви су се некако сналазили са језиком. Сви су га на крају некако научили, па ће и он.

           У
Дому ЈНА није било гужве. Ту ће се окупљати исти људи које ће сретати и у касарни, овог пута само у цивилу. Углавном ће већина пити за шанком и покушавати да смува конобарицу, поред куварице једину женску особу у ресторану. Ту ће и он прикупљати све потребне информације од старијих и „искуснијихˮ колега. Ту ће навратити и понеки млађи старјешина коме је пошло за руком да „смуваˮ неку Словенку. Обавезно ће наићи да се покаже пред друговима, а онда ће сав важан продужити с њом на неку другу страну. А, смувати Словенку није било лако! Ко је тако нешто успио, тај је имао ранг удварача високе класе.

          Бокића ће тако све више хватати пиће и куглање. Пиће, да излијечи тугу и душевну самоћу, а куглање да побиједи самога себе. Није се такмичио ни са ким. Такмичио се сам са собом. Данас избаца 200 хитаца, оствари 780 поена. Сутра нових 200 хитаца и повећа скор на 790. Сљедећи дан нових 200 хитаца... да би на крају записао свој лични рекорд – 864 поена. Овај спорт му је помагао да одржи кондицију и убије вријеме, али није могао да истјера празнину из душе. С друге стране, пиће га је све више освајало. Пиће и самоћа. Понеки одлазак викендом до Умага, да се проба дочепати неке туристкиње, или домаће Умажанке, нису давали резултате. Он, који је некад онако лако долазио до дјевојака, у овом периоду заиста није имао среће. Томе је доприносило и друштво слично њему, друштво војних лица, момака, који су мучили исту муку, а у исто вријеме једни другима у том удварачком послу представљали сметњу. Истовремено су, тако чопоративно, једни другима и прекраћивали вријеме, али га и одузимали. Усамљене дјевојке се нису тако лако упуштале међу „чопор вуковаˮ, а и „вуковиˮсу, у нелојалној борби за женку, често једни другима ометали остварење циља. Знао је Бокић да вук самотњак обично дође до најбољег улова, али му се никако није дало да мијења своје устаљене навике у новој средини: посао, вечера у Дому ЈНА, куглање, ноћне пијанке, спавање, опет посао... и све тако укруг, и све тако данима, мјесецима...

          Једном му се скоро посрећило. У возу за Љубљану, згодна црнка тик до њега у ходнику вагона отворила је прозор и протурила главу да јој вјетар мрси сјајну лелујаву косу. Он одлучи да се нашали:

          – Селма, не нагињи се кроз прозор!

          Дјевојка га погледа зачуђено.

          – Откуд знаш моје име?

          – Није ваљда да се стварно зовеш Селма?!

          – Ако не вјерујеш, ево ти моја лична карта па погледај – и она му пружи документ.

          Након неколико минута смијеха, млади се зближише и договорише да се једног поподнева нађу у Дому ЈНА у Пивки. Али, задовољство му је већ помрсио преамбициозни командант батаљона. Нешто му се тог дана није допадало, а биће да је опет нашао неке прљаве чизме на ходнику, па је наредио партијском секретару да сазове састанак послије радног времена, и то на полигону. Ту ће, као и обично, да дугим говорима мрсомуди о недисциплини због неочишћених чизама којом се нарушава борбена готовост, а непријатељ само што није напао. На крају ће обавезно да се послужи једном од стиропорних парола са зидова у војничким ходницима, а понајчешће оном омиљеном поруком друга Тита о томе како се морамо спремати као да ће сутра бити рат, а радити као да га неће бити никад. Теоретски, команданти се нису смјели мијешати у рад Партије па се ни састанци нису могли организовати по наређењу. Али у пракси је било обрнуто. На том нивоу војне организације партијски секретар би обично био неки од млађих старјешина, по субординацији далеко нижи од свог команданта, а уз то је морао да буде и полтрон који ће командантов захтјев за партијски састанак прихватити и схватити као наређење. Нису се партијски секретари тако бирали неком свјесном манипулацијом. Напросто, ту улогу је већина избјегавала, па је на крају неко морао да је се прихвати по неформалном наређењу, а то је обично био један од оних који су се на хијерархијској љествици налазили при дну ... А Стевана, послије радног времена, у Дому ЈНА чека згодна Босанка, Селма, „гастарбајтерка у Словенијиˮ коју никако не смије да пропусти!
Бокићу, риба или Партија, па ти сад изволи!
Наравно, он се одлучио за рибу, упркос свим недаћама које ће га задесити послије свега. А на њих се није дуго чекало.

          И таман су се он и Селма разрахатлили у једном ћошету официрског бифеа, она у минићу подно кога су сијевали прекрштени бутови испод стола, а он сав у врућу ватру претворен гледајући у набујале брегове испод њене полураскопчане блузе, кад у салу бануше све старјешине које су се враћале с партијске масаже. Међу њима и командант. Бокић се сав узврпољио настојећи да се сакрије иза Селме, не би ли остао непримијећен. Стално се вртио и помијерао столицу лијево-десно. Како се Селма помјери, тако се помјери и он. Даљи разговор је постао неповезан и смушен. На свако њено питање као да се трзао из сна, не знајући ни шта га она пита. Бокићу, будало, што си морао баш у Дом ЈНА? Зар ниси могао изаћи негдје изван Пивке, идиоте! Понављао је ово, грдећи сам себе, али било је касно за поправку, а није могао са овом „секс-бомбомˮ ни изаћи непримијећен из сале, што због њене појаве коју мушке очи не могу да пропусте, што због руте ка излазу која води баш поред столова ових старјешина. Селма је осјетила да се с њим нешто чудно догађа, јер се нагло промијенио. У сали је угледала неколико дјевојака, па је посумњала да је нека од њих Стеванова:

          – Је ли, јел' ти то мене зајебаваш?! Изненада ти се појавила фрајла, или си ово извео намјерно да изазовеш њену љубомору, а?!

          – Не, не, све ћу ти једном објаснити – покушао је да је умири.

          Али Селма бјеше од оних које су имале „кратак фитиљˮ. Устала је и одбрусила му излазећи из сале:

          – Ма јеби се и ти и твоје објашњење!

          Никад је више није видио.

          Наредних неколико седмица командант је користио сваку прилику да му приговори због изостанка с партијског састанка:

          – Ето другови, док се ми боримо да кроз партијски рад ријешимо нека горућа питања наше борбене готовости, Бокић се ваћари с куравама по дому ЈНА. Јебе се њему за наше задатке!

          С друге стране, Стеван је свима њима замјерао што су му упропастили љубавну партију живота. На крају се ипак све смирило и вратило у старе досадне токове овог малог словеначког мјеста. Он је наставио са устаљеним навикама које га нису водиле никуд: пиће и куглање, спавање, посао, па све исто тако из дана у дан, из мјесеца у мјесец...


          „Бокићу, Бокићу, кад ћеш се отргнути од те учмалости и летаргије? Промијени нешто у свом животу, човјече!ˮ, као да је мрмљао себи у браду, или само замишљао да тако из дана у дан мрмља.
          Коначно, годишњи одмор! Точкови воза су клепетали по шинама, возећи га у родни крај. Мисао га је вукла ка другу Стралету и његовој лијепој комшиници Мирјани... Она му се некако чини као једина нада која ће га извући из ове чамотиње, алкохола и бећарлука. Само да буде слободна, да је некако извуче насамо... Досадило му момковање, досадило му проводити бесане ноћи сам у страној средини. Ако му пође за руком, првом приликом би се женио.

          Женио би се својом Семберком. Мирјаном! Најрадије њом! Она ће га свуда пратити, гдје он ту и она, а родни крај ће им увијек бити заједничка нит која их повезује... Из унутрашњег џепа извади своју малу џепну црвену биљежницу, обложену отпорним пластичним омотом. Ова војна биљежница је углавном намијењена за писање ратног дневника, али Стеван је у њу уписивао важне личне догађаје и понеку пјесму... И, док је воз сатима клепетао по челичним шинама, он је, мислећи на своју Семберку, писао плагијат пјесме великог руског пјесника, његову верзију Јесењинове „Шаганеˮ. Тако ју је и назвао – „Плагијат о Шаганиˮ:

Шагане моја, Шагане ватрена!
Ваљда зато што Семберац ја сам,
причаћу ти о пољима класја
препуна их Семберија снена,
Шагане моја, Шагане ватрена.
Ваљда зато што Семберац ја сам,
волим
, драга, твоје тамне пути.
Ипак, душо, ти то и не слутиш:
за семберске ја дјевојке гласам,
ваљда зато што Семберац ја сам.

Причаћу ти о пољима класја
по којима младост ми се губи.
Пођи са мном да те тамо љубим
поред Дрине кад се усталаса...
Причаћу ти о пољима класја.
Препуна их Семберија снена
што чекају када ћу им стићи.
Ипак, ипак, немој са мном ићи...
можда због њих будеш остављена;
препуна их Семберија снена.

Шагане моја, Шагане ватрена,
твог персијског одричем се раја.
Ко ти, мрка, дијева из мог краја
мислима ме зове сваког трена,
Шагане моја, Шагане ватрена







                                                                 20


          Страхиња је сједио испод дрвета велике старе јабуке, за натрулим столом од потамњеле тополове даске. Наслонивши лакат на сто и шаком подбочивши браду, посматрао је облаке. Кажипрстом друге руке је кружио испред очију, као да нешто рачуна. Дубоко замишљен, као да није ни примијетио Стеванов долазак.

          – Ђе си Страле, друже стари?!

          Страле даје знаке да га је видио, али у овом моменту као да има преча посла.

          – Овај већи тамни облак што долази са сјевера, за два минута ће се спојити са она два сива облака и тако, увећани, за осам минута ће да стигну изнад ове јабуке. Тад ће овдје да настане пљусак, а могуће и град.

          Онда је оборио поглед на парче папира и почео да црта некакве скице и пише формуле. Стевану се чинило да је прошла вјечност након што га је Страле коначно ословио и пружио руку да се поздраве.

          – Гдје си, гене? Кад си стигао?

          Није знао да ли да сажаљева Стралета. Осјећао је да се, након што је отпуштен из војне школе, почео нагло мијењати и чудно понашати, хладно и незаинтересовано. Она стара другарска топлина некако ишчезава. Као да му постаје стран. У сваком случају, Стеван га је јако волио. Није хтио да прихвати само хладну пружену руку, већ је раширио обадвије, да се загрли са старим другом. Страле, наједном, као да се пренуо из некакве агоније и схватио да му је у посјету ипак стигао стари пријатељ. Као да је осјетио да овог момента треба потиснути своје фантазије и са Стеваном започети некакав приземнији разговор.

          – Јеси ли за домаћу ракију? Стара је недавно испекла...

          Не чекајући одговор, отрчао је у магазу са лименим бокалићем у руци. Убрзо се вратио. Носио је бокалић напуњен ракијом и двије стаклене чашице.

          – Хајде да попијемо коју. Баш ми је драго што си дошао. Немам овдје с ким да причам. Људи ме не разумију... Стара, скувај нам двије кафе... Слушај, идемо под терасу јер киша само што није пала!

          Док су се селили под терасу, на кућним вратима се појавила старица тужних очију. Стевану је већ био познат тај њен тугаљиви осмијех, осмијех којим се радује његовој посјети, али истовремено и тугује због синовљевог очигледног пропадања. Некад су били веома имућни. Али невоља ове породице наступа од момента кад јој је трагично настрадао муж. Верзије његове смрти никоме нису сасвим познате. Једна од прича из кулоара је и она по којој је Страхиња задао оцу ударац ушицама сјекире у моменту кад му је тукао мајку. Отац се од тог ударца никад није опоравио и умро је након шест мјесеци. Наводно, све се заташкало, а мајка је Страхињу послала у војну школу, у нади да ће га војска изградити и од њега направити човјека. А отац му је био веома промућуран домаћин. Јефтино је накуповао некакве земље у приградској зони, којој је нагло скочила цијена баш у вријеме кад се Страле вратио кући. Град се ширио. Страле је тјерао мајку да продаје ту земљу, па су још добар дио времена живјели отмјено. Упркос сумњама да с њим „нешто није у реду, док су га отпустили из војскеˮ, дјевојке су се за њега лијепиле. Имао је новца, био је један од ријетких момака који је имао и ауто. Али, с временом је све више застрањивао. Ауто су продали. Он се све више увлачио у себе. Дјевојке су га почеле заобилазити, или га више нису ни интересовале. Шушкало се и о томе да је био груб према мајци. У моментима неких напада, наводно, некад мирни и сталожени Страле, у мајци је видио некакво зло и узроке свих својих невоља. Јадна старица се све више затварала у своју собу. Све су је рјеђе виђали. Некад богата кућа све више је пропадала јер је нико није одржавао. Ограда натрула, негдје поломљена, велики воћњак са старим домаћим јесењим јабукама све се више пунио сувим и поломљеним гранама... Да, пропадање је очигледно, али немогуће је да су све те приче истина, помисли Стеван. Осим тог силног фантазирања, он код Страхиње није могао наслутити ништа необично, па чак ни најмању трунку злобе и склоности ка насиљу. И све док се не увјери у супротно, он се неће одрицати свог великог друга.

          Сјели су под терасу. Страле је наточио чашице. Старица је изнијела кафу. У то је ударио и пљусак. Све више је схватао да ово нису они стари добри дани кад је са Стралетом било право уживање посједити и диванити. Заправо, да ли је он ту уопште и дошао због Страхиње? Требало би ипак себи признати да је у питању неки други разлог. Освртао се према дворишту преко шљунчаног сеоског пута и, као да му је сам Бог био наклоњен, „разлогˮ се појавио испод настрешнице комшијског чардака. Она, Мирјана, у утегнутим фармерицама и бијелој блузи чије дугме само што не пукне између затегнутих груди... Она, тек дозрела румена јабука, дјевојка црне коврџаве косе која јој тек лагано додирује рамена, стајала је и посматрала кишу. Затекла се под том стрехом, заробљена, ни тамо ни амо. Ваљда је чекала да киша омане па да претрчи преко дворишта и уђе у кућу. Или... ко зна, можда има неки други разлог за чекање. Као да је бацала поглед ка Стралетовој тераси. Као да је препознала Стевана... Њему некакво топло струјање прође кроз цијело тијело. Потрчао је као суманут. Сад или никад. Ко зна да ли ће се пружити нова прилика!

          За тили час се нашао с Мирјаном под истом стрехом. Са косе му је цурила киша између чијих капи је бацио неколико хитрих погледа преко груди ове једре сеоске дјевојке.

          – Да ти се придружим да не киснеш сама.

          – Па ја и не киснем. Ти си тај који је покисао – смијала се. – Кад си дошао?

          – Данас, првим возом из Словеније, и ево ме ту, да тебе видим.

          Није више хтио да околиша. Одлучио је да иде директно, на прву лопту. Ко зна да ли ће му се још некад пружити прилика да је види и с њом поразговара.

          – Откуд ти сад то да мене видиш, кад ме прије ниси ни примјећивао? – румен јој је ударала у образе, али се није збуњивала. Ипак, као да је и она осјећала да није вријеме за она уобичајена удварачка надмудривања. Можда је ово ријетка прилика, и мораће да буде што кооперативнија. Уосталом, Стеван јој се свиђао.

          – Ама како нисам, али ми ниси пружала прилику. Увијек си се водала с оним својим гилиптером... како му бјеше име... Јесте ли још заједно?

          Оклијевала је са одговором. Загонетно се осмјехивала. То оклијевање је ипак могло бити добар знак.

          – Шта би сад желио да ти кажем? – испитивачки га је гледала право у очи, њежно и питомо. 

          Разговор је текао тако једноставно и без компликација да напросто није могуће скренути га у неком погрешном правцу. А, осјећао је, погрешно би било не рећи јој истину.

          – Па свакако бих желио да ми кажеш да си слободна – напућио је усне, накривио главу, подигао обрве и укочио поглед, директно уперен ка њеним зјеницама.

          – Е, тај одговор бих морала да ти дам негдје на другом мјесту! – сад је и она напућила усне и накривила главу, наговјештавајући дефинитивно рјешење које се само формално одгађа. Ипак, да га случајно не би оставила у, можда разочаравајућој забуни, одлучила се и за додатно објашњење:

          – Знаш, моји би могли да провире из куће, па ће им ово наше ћаскање бити сумњиво.

          Али је забуна тек сада наступила. Је ли га она ово тјера од себе? Жели да се разговор заврши? Шта сад? Да ли да буде дрзак и упоран, или да се пристојно удаљи? Ипак, најбоље да недоумицу отклони директним питањем. Осврнуо се према дјевојчиној кући, а затим је свој озбиљан поглед поново бацио на њу, несигурно и испитивачки.

          – Желиш ли да се удаљим?

          Брзо је схватила да би сад могла да погријеши. Не смије га обесхрабрити. Мора му дати до знања да се за њега већ опредијелила.

          – Не, не. Не бих жељела да одеш. Само мислим да је боље да се договоримо за састанак негдје на другом мјесту гдје можемо слободно причати. Ево, у суботу ћу цијели дан да будем у граду. Идем оним аутобусом у два. Хоћеш да се нађемо?

          Отклонила је све недоумице. Она је практично пристала! Крв му је снажно прострујала кроз вене, а срце јаче залупало, као да ће да искочи из груди. Она је већ његова!

          – А каква си с петком? У петак је сеоска игранка, зар не?

          – Нећу ићи на игранку...

          – Што? – питао је изненађен.

          – Све ћу ти објаснити кад се видимо у суботу. У градском парку, важи?

          – Договорено.

          Није хтио даље да инсистира. Срце му се ионако узнемирило попут мачка у затвореном џаку. Није имао кад ни да тражи вратнице, већ је, као на полигону за вишебој, добро увјежбаним акробатским скоком прескочио ограду и радостан поново отрчао код Страхиње. Његова чашица ракије га је чекала. Страхиња у овом моменту није одавао настраног већ сасвим нормалног младића.

          – А, ту си се ти загледао, јарче један! Само пази да те онај њен не млатне неком тољагом иза ћошка!

          – Који њен? – Стеван се правио невјешт.

          – Па знаш да има оног свог момка!

          – Зар су још заједно?

          – Колико знам, јесу.

          Није му било драго ово сазнање. Нешто му се и Страхиња онемилио овог момента. Није му се у том моменту више чинио тако драгим пријатељем. Ког врага му је морао ово саопштити баш сад кад је сав био испуњен надом! Али, субота пружа шансу. Ништа није готово док не умре посљедња нада, а нада умријети неће. Он јој неће дозволити да умре. Уосталом, он неће дозволити ни да му суботња шанса пропадне. У Пивку више никако не жели да иде сам.

          Дође и тај дан, дан у градском парку. Субота. Мирјана није хтјела на сеоску игранку претходног дана да не би било инцидента с њеним, ускоро бившим, момком. И сад је изгледала исто. Исте фармерке су јој затезале бутове. Иста бијела блуза је пуцала око њених груди. Њежна, вијугава црна коса мириса росне траве у прољећно јутро лагано јој је падала на рамена. Стевана је узбуђивао додир сваке њене власи.

          – Мирјана, ја бих да се женим тобом.

          Погледала га је изненађено. С невјерицом је вртјела главом, као да није сасвим разумјела оно што је чула.

          – Јел' ти то озбиљно?

          – Ја најозбиљније! Цио овај пут из Словеније сам превалио да бих ти ово рекао. Цијело вријеме о томе размишљам. Одлучио сам да не околишам и да ти то кажем директно. Само сам се плашио да ми се неће пружити шанса да ти ово рекнем.

          Да, он је заправо желио да искористи прву шансу, као да је никад више неће бити. Као да би му тај тренутак неко могао украсти! Све оне бећарске ноћи за шанком Дома ЈНА биле су чисто губљење времена. Ако се тако наставе и након његовог повратка у Пивку, он је пропао човјек. Њему треба жена. Њему треба породица. Здравијег и честитијег створења од овог сеоског дјевојчета сигурно неће упознати.

          Мирјана га је још мало гледала с невјерицом, а онда гласно праснула у смијех.

          – Стеване, ми се честито и не познајемо! Нисмо се ни забављали!

          – Прво да се ми вјенчамо, а онда ћемо се забављати.

          Гласан смијех јој се полако претварао у њежан и упитан осмијех. Гледала га је у очи и тражила начин да открије шта се сада кува у његовој глави. Да ли је то његова врста хумора? Да ли је овај наочит и наизглед самопоуздан младић заправо некакав изгубљен случај коме треба помоћ? Или му је срце ранила безгранична усамљеност? Постоји ли случај на овоме свијету да ти неко у првим минутама састанка понуди брак? Па они су се некад само тајновито посматрали преко ограде и стидљиво поздрављали у пролазу! Шта он зна о њој, и шта она зна о њему!?

          – Чекај, Стеване, погледај ме право у очи и искрено ми реци шта ти би! Ако си се састао са мном да би ме зезао, онда ми то лијепо реци па да се спакујем и идем назад кући.

          – Мирјана, кунем ти се, потпуно сам озбиљан. Желим да се оженим тобом, и желим то што прије. Усамљеност ме је у Пивки стално убијала. Војска и обавезе у вези с војном службом ми никако нису давале времена... Ја се грчевито и очајнички борим да побиједим ову самоћу. Данима и мјесецима интензивно маштам о теби и чекам прилику да те видим. Ово је сад прилика за коју не знам да ли ће се икад поновити. Ако назад у Пивку одем без тебе, чека ме још једна година самовања до сљедећег годишњег одмора, а то можда више нећу издржати, нити ћеш ти можда бити слободна...

          – Чекај – нагло га прекиде – па тебе уопште не интересује да ли ме волиш или не, нити да ли ја тебе волим или не?! Тебе само интересује да ријешиш свој проблем, ту своју усамљеност. Јеси ли ти сигуран да ћеш је тако ријешити?

          – Ја бих желио да томе пружимо шансу...

          – Коју шансу, Стеване? Није ти то као да идеш у биоскоп па ако ти се филм не допадне, нећеш пропасти, гледаћеш други. Ово ти је нешто што рјешаваш једном у животу. Шта ако за неколико мјесеци схватиш да ме не волиш? Отјераћеш ме, зар не?

          Причала је у невјерици, а жељела је да му вјерује. Жељела је да то баш буде брак и то срећан и вјечан брак пун љубави. Али како да у то повјерује? Вољела би да јој он сада, овог момента, пружи некакав увјерљив доказ. „Докажи, Стеване, и твоја сам! Немој ме сада оставити у неприлици да ти морам рећи 'не' и да се ова шанса више никад не пружи. Уради нешто да ме охрабриш, да ме увјериш! Само ми мало фали да ти повјерујем! Дај ми то мало, Стеване!ˮ

          Убрзано је превртала све идеје у мислима тражећи ону најбољу, ону која ће бити пун погодак, ону која неће уништити изненадну шансу и тако потребну наду.

          – Мирјана, чиме хоћеш да ти се закунем? Вољећу те цијели живот и никад ти нећу ништа нажао учинити. Знам да ћу те вољети, а надам се да ћеш и ти временом завољети мене. Бићу ти вијеран вјерношћу какву никад ниси упознала. А бићу ти и безгранично захвалан што ме спасаваш.

          Желио је некако да јој понуди реалне разлоге због којих наступа овако напрасно. Знао је да не може сасвим играти на карту заљубљености и љубави. Било би неувјерљиво. Мора бити увјерљивији са приземним аргументима, онима који живот значе. Додуше, љубав је у животу вјероватно нешто најзначајније, али сад тако неувјерљива као аргумент, мора бити надомјештена нечим другим. То друго мора да буде „истинаˮ, а та истина је његова усамљеност у далеком свијету, веома захтјевна служба и опасност да га лоше кориштење слободног времена не уништи као човјека. Она мора бити с њим да би га спасавала. Да, то је то! Спасавање људске душе је кључ проблема!

          Истина, жене не воле мушкарце слабиће. Оне воле мушкарце који ће им бити ослонац у животу. Али, нађу се и оне којима импонује улога добре самарићанке. Има оних које воле да од пропалице направе човјека!

          – Од чега да те спасавам, Стеване?

          – Од пропасти! Ја бих могао постати пропалица ако ти не будеш уза ме. Ти ми требаш да ми то не дозволиш, да ме, умјесто кафане, привлачи кућа у којој ме чекаш ти.

          – А зашто баш ја? Зашто си мене изабрао поред толиких Словенки?

          Ех, Мирјана, Мирјана, немаш ти појма да у Пивки за Стевана нема дјевојака. А нема их ни овдје. Уморио се Стеван лутајући по кафанама и кафићима да би нашао дјевојку. Нема их тамо! Краткотрајни боравци у родном крају такође не пружају велику шансу. Али, не смије ти то Стеван признати. Мора те он некако увјерити да си ти центар његовог свијета.

          – Ја одавно само мислим на тебе. Ти си ми заиста за око запела. Словенке ме не привлаче – слагао је, јер, заправо, Словенке га неће, или он не умије да им приђе – а у овом нашем крају немам пуно времена. Ово мало времена што имам одлучио сам да посветим оној с којом су моје мисли биле цијелу ову годину, а то си ти.

          Мало се ослободила, опустила. Стеван јој се некако учинио добродушан, привлачан. У њему није видјела ни трага покварености и прорачунатости. Почела је интуитивно да му вјерује. А он јој се иначе одавно свиђао. Није било прилике да се састану. Вјероватно је таквој немогућности доприносила и њена стара веза коју још није прекинула. Али, увијек је тражила начин да то прекине, јер ју је оптерећивала. Не воли тог момка, не види с њим никакву перспективу, али он стално нађе начин да је убиједи да ту везу продуже. Беспосличар који понекад умије бити и неугодан! Гдје год се она затекне, он је некако ту и не оставља је на миру. Није ли ова изненадна Стеванова понуда уједно и шанса за њу да се одсели и најзад ослободи тог момка?

          – Па не знам шта да ти одговорим. Плашим се. Плашим се да ово неће успјети, Стеване. Не би ли боље било да мало сачекамо, да се детаљније упознамо?

          То је добар знак, помисли он. Она је ту скоро да пристане. Сад никако не смије да поквари ствар.

          – Знам да би тако било најбоље. Видим да потпуно зрело, озбиљно и искрено размишљаш. Ипак, треба да узмеш у обзир и моје околности. Овдје сам кратко. Одмор ће брзо проћи. Ако ово не обавимо док сам ту, предстојаће нам опет дуг период чекања, ти овдје а ја тамо. Зашто губити вријеме? А ја знам колико ми се свиђаш и сигуран сам у своја искрена осјећања према теби. Не знам за твоја осјећања према мени, али прихватам тај ризик јер вјерујем у себе. Вјерујем да ћу учинити да ме заволиш.

          Да, ризик! Све је сада ризик. Ризик је управо за њу да се упусти у овакву неизвјесност, а богме је ризик и не пристати. Жељела би да не пропусти овакву прилику.

          – А шта ћемо за свадбу?

          Дакле, ту смо, помисли он, прешли смо на тему о свадби.

          – Па ја предлажем да се сада само вјенчамо, а свадбу ћемо правити сљедеће године. Ваљда ће нам требати времена да се припремимо.

          – Хм... ја сумњам да би моји пристали без свадбе. А твоји?

          Господе, она само што још није рекла 'да', а по свој прилици ће и то ускоро!

          – Па ја сам самосталан човјек. Немају моји ништа с тим. Али, видјећемо. Важно је да пристану твоји, ако ти је њихов пристанак потребан...

          – Ако не пристану, ја се онда морам украсти.

          Свадба је заказана изненада и припремљена је на брзину. Њих двоје су свој „медени мјесецˮ одлучили да обаве прије вјенчања, у шумарку испод старог јасена. Обавили су то у окриљу топле августовске ноћи, освијетљени сјајем златне мјесечине. Стевана је задивила та раскошна, тајновита љепота здравог и једрог дјевојачког тијела које са собом носи мирис дуње са сеоског ормара. Подала му се без икаквог устезања, препуштена ужитку и нади у непрекидну срећу која је испред ње. Он ју је с пожудом узимао, вјерујући да је ово почетак нечега што ће заувјек трајати. О малом Александру, кога јој је те злаћане вечери предао на чување, да од тог момента продужи свој животни пут у њеноме тијелу, нису ни размишљали. Овај тренутак им је сам по себи био довољан и лијеп, да сутрашњи дан, и сви сутрашњи послије сутрашњих, нису вриједни оптерећивања можданих ћелија. Они овај тренутак не треба да прекидају. А о будућим тренуцима ће се размишљати онда када дођу.

          Стеван је у свој дневник, који води нередовно, биљежећи само за њега важне догађаје, уписао:

          9. август, 1982.
Мирјана, ја, и наша „прва брачна ноћˮ

          Мјесечина. Мјесец нас посматра. Водим је у таму јасенове сијенке. На тијелу њеном, нагом и пожељном, посматрам игру свјетлости и сјене. Тај сноп злаћанога сјаја пробивши се кроз крошњу старога јасена освјиетли јој десну дојку, продужи преко чела, па све до сјајне лелујаве косе. Док се мјесец са гранама игра, исту игру видим у очима њеним. Свјетлост и сијенка се наизмјенично појављују на њеним грудима, дочаравајући бајковитост женског тијела које се ни са каквом љепотом више не може поредити. Дивим се тој игри сјене и свјетлости! Док јој сијенка прекрива већи дио тијела чинећи га невидљивим, загонетним и пожељним, дотле јој свјетлост открива дијелове који су оку драги и податни. Док освијетљени дио посматрам и љубим, дотле онај осијенчени само слутим и ишчекујем. Јасенова крошња јој се оцртава по облинама и гледам те орнаменте које моја рука лагано прекида, милујући јој видљиве и невидљиве детаље, дрхтећи на свом путу ка извору у који се спремам да уроним, док врелим уснама обиљежавам територију која је сада моја. Само моја!

          Август се ближио крају. Воз је јурио ка Словенији. У њему Бокић и Мирјана, а са њима и мали невидљиви путник чијег присуства још нису свјесни.


                                                 21




          Мене је у старту потјерао малер. Шинобус се зауставио тачно испред моста. Некоме је живот био додијао, па се бацио под челичне точкове ове грдосије да тако своје муке скрати, а моје путовање неподношљиво продужи. Наиме, пропустио сам воз за Загреб у који је требало да пресједнем у Шиду. Каснио сам на пријем и оријентацију у команди Пете армије. Док су сви путници изашли да виде разбацане комаде мртвог тијела, ја сам једини остао у вагону. Шта ја ту могу да учиним? Ништа! Треба пустити службене органе да раде свој посао. Радознала руља само може да смета, а ја тој руљи нисам припадао. Бар не сад! Сједио сам и посматрао кроз прозор. Видио сам трагове крви, комаде поцијепане одјеће и људску руку одбачену у страну! Био је то призор који нисам желио да видим, али оку не можеш увијек наредити гдје ће да гледа. Кад једном погледа, касно је за кајање. Нежељена слика остаје у глави меморисана, вјероватно цијелога живота, све док је глава жива и док функционише.
Сјетих се Шаганца, свог доброг друга из дјетињства. У то вријеме се није знало шта је с њим и гдје се налази. Говорили су да је постао скитница и глувари около. О њему су се причале легенде, те да су га видјели гдје спава у некаквој земуници, те да спава по возовима, те да је негдје у кафанској атмосфери сам себи разбио флашу коњака о главу... Али, кућу је напустио и нико није могао да га нађе. Од свега тога ја сам као чињеницу имао само ово посљедње – ни ја га код куће нисам могао наћи. Више сам вјеровао да се негдје снашао, смјестио у боље, можда дошао и до некаквог посла, па нас, старо друштво, заборавио, или можда одлучио да нас бар привремено избаци из свог живота. Вријеме нас је полако ионако растављало. Он је у свом животу бирао наизглед лакше, краће, али и ризичније путеве. Ја сам пак бирао оне теже, дуже, али и на неки начин сигурније. Мој пут је био да ме кроз живот води организован систем, док је Шаганца водила лична интуиција, осјећај непокорности и слободе. Временом ћу се сјећати ових различитих путева, ове наше раскрснице, посебно у тренуцима кад сам се очајнички борио да се одупрем систему који је прописивао сваки мој корак, од јутра до вечери, систему који ми је чак и снове желио да пропише, да одреди шта и када смијем да сањам, а шта не. Тога ћу се посебно сјећати у тренуцима кад се систем почео распадати и кад више није имало шта да ме води, кад више није имало шта да ми планира сваки мој тренутак, кад сам за сваку кору хљеба морао да се сналазим, кад сам скоро био изгубљен и сваког тренутка се питао – шта сад?
Али, у овом моменту, гледајући кроз прозор вагона, буљећи у ту крваву и одбачену руку, питао сам се: да ли је то можда Шаганчева рука?
Јер, у то вријеме сам се некако плашио за њега. Да себи нешто лоше не уради? Скупа је слобода једног скитнице! Она се најчешће плаћа душевним болом, одбаченошћу од система и личном пропашћу. Одбаченост од система! Да, то је била та отрцана фраза у коју смо вјеровали – да лично пропадаш ако те систем одбаци, ако си нека врста животиње, ако си недиригован ловац на широком пољу, ако те нико није уклопио у своје шаблоне да би ти заузврат обезбиједио дневне потребе које ће те одржавати у животу. Потребе које ће те само регенерисати до оне неопходне мјере да би могао и даље служити систему! Систем се трудио да ти никако не да више од тога, јер све што ти да више од тога – омогућава ти и неки дио слободе који ти он, систем, никако не жели пружити. Јер његов једини задатак је да те трајно веже за себе и одагна ти сваку помисао да без њега можеш преживјети.
          Моје питање је остало без одговора (који ће ипак доћи много година касније), јер је шинобус коначно кренуо, али сљедећи воз за Загреб наилазио је тек за наредних шест сати...
          Јесте ли икад размишљали о томе како чекање на жељезничкој станици умије да буде досадно и напорно, поготову ако са собом вукљарите више од једне путне торбе? Хтјели не хтјели, ви морате себи пронаћи некакву глупост која ће вам прекратити вријеме. Ако је отворен ресторан „Чубураˮ, или онај „Под липомˮ, спасени сте. Јешћете и ако вам се не једе. Пићете и ако вам се не пије. И на лумперајку ћете бити спремни, ако вам се пружи прилика и ако сте довољно млади и луди.
Сјећам се, под липом тог истог ресторана сам четири године раније, као још зелен подофицир, пуцао из пиштоља, онако, у ваздух, за весеље... Та жељезничка станица је била раскрсница свих мојих путева. Сви су водили преко ње! Шид, станица кроз коју сам, путујући из оног мог слијепог цријева, увијек морао проћи! Кад сам из далека долазио на ту станицу, осјећао сам се као код куће, мада је до куће још увијек било далеко. Наиме, некад се за пресједање ту чекало и по цијелу ноћ. Тако је било и те ноћи. У Шиду сам дочекао јутро, што у кафани, што у станици милиције. Сваки долазак у родни крај ми је будио јаке емоције. Службовање широм земље и ријетки доласци кући чинили су да крв проради у тим ријетким приликама. Познате Циганке из мог родног краја пјевале су „У лијепом старом граду Вишеградуˮ. Моју пјесму! Препознаше ме кад сам ушао с рођаком који је такође путовао кући и с којим се случајно нађох. Заправо, путеви кроз шидску станицу не могу бити случајни! Кроз њу сви морамо да прођемо. „Само за Ратка и његово друштвоˮ, рече Рајка Циганка, па настави пјевати. У мени се нешто потпуно окрену. Изгубих самоконтролу. Изађох под ту липу и испалих неколико метака у ваздух...
Настависмо пити и наздрављати доласку кући. И, таман кад сам се загријао за „игранкуˮ, стигоше милицајци. Видим, један од гостију очима показује на мене. Приђоше и разоружаше ме. Стрпаше и мене и рођака у „марицуˮ па у станицу. Срећа, бијах довољно присебан да се не одупирем и не компликујем ствари. Рекох им да рођак није са мном учествовао у „паљбиˮ, али он не хтједе да ме остави самог. Каже: „Идем и ја, што буде с тобом, то и са мномˮ. Њима је свеједно требао свједок за изјаву, па га ипак поведоше.
Соба за исљеђивање бјеше хладна и празна. Дуго чекасмо. До зоре! Направише записнике. Пиштољ је, истина, био с војном дозволом, али пуцњава на јавном мјесту је... не сјетих се тачно какво дјело, али било је нешто као ремећење јавног реда и мира! Е, сад, колико сам више реметио јавни ред и мир са она три пуцња у ваздух него ови пијанци што разбијаше флаше чије стакло је прштало око наших глава, и звучници што су трештали све до Шомлука, 'бем ли га, немам појма. Ипак, са овим полицајцима у тежем прекршају прођох боље него са онима у Босни и Хрватској кад прекршаја такорећи није ни било... Ови ми вратише оружје, упозорише ме да ћу проћи много горе ако тако нешто поновим и вратише нас на жељезничку станицу. Они у Хрватској су ме за непочињен саобраћајни прекршај казнили поприлично великом новчаном казном. Напросто, тврдили су да прије десет дана мој ауто није дао кратко свјетло аутобусу и да је пријављена моја регистарска таблица аута у прекршају (???). Платих казну да не губим вријеме. Био сам у војној униформи, журио на дужност. Имао сам горак осјећај да им је мета била моја сивомаслинаста униформа, а не некакав саобраћајни прекршај. Ипак, такве ствари се не могу доказати и увијек заврше као инсинуације, док је њихове оптужбе увијек тешко побити, напросто зато што службеним лицима у саобраћају често и не требају докази. Ако хоћеш да се браниш на суду, мораш да уложиш пуно труда, потрошиш поприлично новца и изгубиш пуно времена. Онда је јефтиније платити казну коју траже, а она је обично мања него што би коштало суђење. Шаганац је имао обичај да пореди саобраћајце са друмским разбојницима. Говорио је да ове друге интересује само новац, док ове прве интересује и саобраћајни ред и новац, а шта их од то двоје интересује више – зависи од њиховог карактера. Ја сам у томе видио ипак и трећи интерес, онај који ће једног дана довести до распада државе.
          А други случај, у Босни, био је индикативнији примјер шовинизма, али опет недовољан да бих га доказао. Наиме, опет ја за воланом, а на друму чувени милицијски пар Сејфо и Салих. На излазу из града ка нашем српском селу, сачекују возила из тог села. Зауставише и мене. Случај бјеше необичан. Ја у село дошао „фићомˮ а Милан из Швајцарске стигао новим „кадетомˮ. Милан је тај Шаганац за кога се плаших у оној несрећи под шинобусом. Након дуже времена, ето, срећом, угладах га жива и здрава, у „кадетуˮ швајцарске регистрације. Дакле, није спавао ни по возовима, ни по земуницама, но се отиснуо у свијет, трбухом за крухом. И снашао се, хвала Богу! „Кадетˮ само што не преде! Поздрависмо се и он предложи да одемо у Брезово Поље на рибу. Ресторан на обали Саве је увијек имао свјежу. Наравно, то се не одбија. Паркирам „фићуˮ и преселим се у његовог „кадетаˮ.  Поједосмо по порцију кечиге, пописмо по чашу вина, лијепо се испричасмо и онда назад у наше село. „Кадетовˮ мотор се скоро не чује. Дивим се унутрашњем дизајну и пожељех да га мало возим. Милан ми уступи волан. Прођосмо кроз град и, таман да са главне цесте скренемо ка нашем селу, милиција нас заустави. Ја тек тада схватих да су ми документи остали у „фићиˮ. Милицајци задржаше Миланове документе и пустише нас да одемо до села, да узмем своје и да им донесем. Они ће чекати на истом мјесту. За пола сата, Милан ме довезе код њих и они му вратише његове документе, а узеше моје, возачку дозволу и службену војну легитимацију. То су тражили, а то је једина легитимација коју смо ми, војна лица, могли имати. Међутим, нису се задовољили. Тражили су да чекам поред њих док обаве контролу свих возила која наилазе, што је значило до краја њихове смјене. У међувремену пратим шта раде. „Чаршијска рајаˮ, хулигани на моторима, сународници Сејфе и Салиха, наиђу поред њих: „Ђес ба, Сејфо, ђес ба, Салихеˮ.  Чујем, Сејфо их кори: „Шта радите ту са неисправним моторима, бјеж' да вас не видимˮ. Неком затраже дозволу, „Немам ба, Салихе, ускоро полажемˮ. „Хајде сад и немој случајно да те сљедећи пут затекнем без дозволеˮ. Али зато сваког возача који иде за моје село Сејфо и Салих детаљно претресају. Стево, Мићо, Јован, сви одреда морају да покажу све, документе, прву помоћ, ланце (усред љета), жмигавце, кочнице... Пишу се казне за сваку ситницу... Ја пратим. Киптим од бијеса! Ипак смирено прилазим једном од њих двојице и питам докад они мисле да ме овдје држе. Они кажу: чекај! На крају, траже да дувам.

          – Шта да дувам?!

          – Радићемо алко-тест.

          – Не долази у обзир! Требало је да то радите кад сам био за воланом, а не сада кад сам дошао као сувозач. Зар није могуће да сам, након што сам предао волан његовом власнику, скренуо и попио неко пиво? Сад само одрежите казну што сам тада возио без докумената, па да идем.

          – Видјећемо, сједај позади! – рече онај дебели са брковима.

          Сједам у ауто милиције питајући се какве су им сада намјере. Одведоше ме право у болницу. Тамо дежурни бјеше некакав доктор Мустафа, звани Муфи.
          – Муфи, ево имамо клијента за тебе.
          Муфи ћути, навлачи ону иглу и без икаквог објашњења приноси је мени пред очи.
          – Хајд', пружи руку.

          – Шта хоћеш? – питам већ повишеним љутитим тоном.

          – Пруж' ба, руку, да вадимо крв, зар си ћорав?!

          – Одбиј од мене и носи ту иглу!

          Врли „народни милицајциˮ се тргоше.

          – Шта, јел' ти то не даш да ти се вади крв?!

          – Не дам! Ово је моја крв! – вичем кроз ходник болнице.

          – Вид' ти, вид' господ'на! Неће да дува, а неће ни крв да вади, а! Е, ил' ћеш радит једно ил' друго, па ти сад одабери.

          – Прво, ја се службено не зовем господин, а мислим да ни у вашој служби није тако. А од тога што тражите нећу радити ни једно ни друго.

          – Е, вала, онда ћеш попит нешто треће! – сикти онај дебели и хвата се за пендрек.

          – Немој у болници – кроз шапат му сугерише Муфи.

          – Сачекај мало, препусти то мени – упада онај мршавији.

          – Дајем ти посљедњу шансу – поче да се обраћа мени – или крв или дување!

          Видим да бих могао извући дебљи крај. Ја сам самцат, а њих тројица. Схватио сам да је и тај доктор Мустафа човјек из њихове „екипеˮ. Свједока немам, а нашао сам се у опасном друштву. Шовинистичком, у то сам увјерен. Доказа опет немам.

          – Добро, дај да дувам – рекох помирљиво.
          Балон не показа ни промил алкохола. Они се згледају. Криво им што је тако, а потрошили су капсулу. Испитивачки се гледају да ли да потроше још једну. Можда ова није била исправна? Дебели хоће да намјести другу. Мршави га одвраћа.

          – Немој. Потрошићемо и ту џаба. Види се да није пијан.

          – Зашто ниси хтио тамо да дуваш кад си тријезан? – окрену се к мени зачуђено.

          – Зато што нисам би
o задовољан вашим поступком, јер сматрам да је неисправан. И, да вам кажем, мој рођак је отишао код Веље. (Блефирао сам наивно. Веља је био њихов начелник кога никад нисам видио).

          – А шта мислиш, да Веља има времена за такве? –
подругљиво ће дебели.

          – Ви мене овдје малтретирате, а њему је Веља случајно ујак. Вриједи пробати.

          – А што те малтретирамо? Јесмо ли те тукли?

          – Скоро да јесте, мада не знам како би се то завршило. Вјероватно бих ја извукао дебљи крај. Зато је он ипак отишао да потражи Вељу, злу не требало. Али, пошто сте ме овдје држали цијелу ноћ, сад ме лијепо одвезите кући па смо ријешили проблем.

          – Ма нек те кући онда вози Веља, јебо те он! – љутито, кроз браду, одбруси дебели и позва мршавог пратиоца у ауто. Упалише ауто и одоше.

          Ја морадох да узмем такси да ме одвезе до мог „фићеˮ.
Сутрадан, није уродио плодом мој покушај да заиста нађем тог Вељу, кога иначе нисам познавао, али сам о њему чуо из различитих прича. Напросто, он се оградио од народа па се до њега није могло доћи ако немаш
везуˮ. За даље инаћење нисам имао времена. Слободно вријеме је истицало и морао сам назад у мој гарнизон. Активност Сејфе и Салиха ћу поново имати прилику да видим неколико година касније, у вријеме кад ће се тамни облаци надвити над Југославијом, а распад идеје братства и јединстваˮ јако оптеретити и ову нашу малу семберску чаршију. Наиме, њих двојица ће у пару заустављати појединачна војна возила и прегледати који товар превозе. Све ће то педантно јављати некој сарајевској централи. Да не би први изазивали инциденте, наоружани војни пратиоци ће то још једно вријеме мирно прихватати. Ситуација је свакако необична, јер војни транспорти су војна тајна, а у држави коју та војска регуларно и легитимно чува, никад се прије није дешавало да милиција врши рутинску контролу војног товара. Но, и то је кратко потрајало, а рат је букнуо. Сејфо и Салих су некуд побјегли из ове чаршије... Причало се да су отишли у Тузлу и да су на Брчанској Малти учествовали у масакру онe војне колоне која је по споразуму требало да безбједно напусти тај град... Причало се, а шта је истина, Бог ће га знати. Само су ријетки из тајних служби имали ту могућност да одржавају везу са сличнима себи с ону страну новоуспостављеног фронта. Нама, обичним смртницима, сљедовала је пушка, фронт и глава у торби. За истину нисмо били задужени.

          И тако, сједећи у Чубури, док су ми кроз мисли прострујале све те чудно повезане слике разних догађаја, од Шаганца до Сејфе и Салиха, коначно сам дочекао и тај сљедећи воз за Загреб. У команду сам каснио пуних шест сати. Био сам једини нови официр који се није на вријеме јавио на оријентацију и саопштење дужности. Персоналац је саопштио дужност сваком новом потпоручнику, осим мени. Мене је прецртао и одредио ми нови распоред. Елитна дужност у Чаковцу је припала другом колеги, а моје име је премјештено на распоред у Подравину. Кад сам се коначно јавио дежурном у команди Армије, он ме упутио у Копривницу. Кажу, тамо се иде по казни, на трупну дужност најнижег ранга и ону коју официри обично најмање желе. И овдје је улогу у каријери одиграла лоша срећа. Остали фактори су свакако и однос према дужности, способност прилагођавања, каријеризам, полтронство, али и резултати. Ипак, срећне околности те могу дићи у висине, а несрећне оборити у блато. Почетни кораци трасирају пут официрске судбине. Моји почетни кораци нису били нарочито обећавајући. Неки кажу да официр, да би успио, већ на почетку каријере мора сањати да постане генерал. Ја сам имао тај сан... све док први кораци нису најавили много друкчију судбину...

          Требало је пуно времена да се прилагодим подравском крају
и кајкавском нарјечју. Прва дјевојка, она међу згоднијим, али и међу слободнијим, бјеше ми необична са својом кајкавштином за столом у пицерији да сам једва пратио шта говори. „Пицекиˮ, „пајцекиˮ и „пицокиˮ су ми се толико завртјели у глави да ми се сва пицерија окретала око мене попут рингишпила. На крају, кад ми цура предложи да одемо на „прцˮ, остао сам шокиран. „Ратко, црни Ратко, тек си овдје стигао, а већ упадаш у машину врућих изазоваˮ, помислих. Нејасноћа се брзо отклонила кад је дјевојка схватила мој зачуђен испитивачки поглед, па ми је објаснила да је ПРЦ, у ствари, скраћеница за Подравкин рекреациони центар, оближње излетиште на периферији града.

          Године су пролазиле да коначно упознам Подравце као веома гостопримљиве, вриједне и мирољубиве људе, са чијим говором ћу се временом толико спријатељити да ћу га причати, у почетку из забаве касније из задовољства, а на крају из чисте потребе. А кад се с Подравцима почех дружити по њиховим клијетима, виноградима и риболовним
ревирима, тад сам коначно упознао ону тајновиту нит која их је красила, у овом лијепом зеленом крајолику, као вриједне, организоване и прилично дисциплиноване људе (осим кад им гемишт удари у главу). У сваком случају, временом се прилагодих и осjетих се као на домаћем терену, илити, што би наши људи рекли, свој на свомеˮ.

          Али није у почетку све ишло тако једноставно.
Почетни дани у Копривници нису баш одисали добродошлицом. Први неугодан сусрет сам већ имао с конобаром у хотелу Подравинаˮ. Група војних лица се претплатила на исхрану у том хотелу, па су предложили и нама, новајлијама, да им се прикључимо. Конобар ми прилази:
          – Изволите, млади госпон.
          – Шта имате за јело?
          – Имамо све.
          – Е, па није баш да имате све...
          – Само реците, ја ћу вам доказати да имамо све.
          – Онда да видимо имате ли карађорђеву шницлу.
          Конобар се намршти, покупи тањир испред мене, баци га на она своја колица и одбруси:
          – Јебо ти Карађорђевић матер.
          На тренутак сам остао запањен, док нисам схватио о чему се ради. Па овом идиоту смета и само помињање Карађорђевог имена, макар и у врсти јела! На страну чињеница што он, изгледа, не зна разлику између Карађорђа и Карађорђевића, а за шницлу мајмун изгледа није ни чуо. Усташа! – стругну ми кроз главу. Чисти усташа! Е, сад ће Карађорђевић њему да јебе матер!
          – Мајмуне, нисам ти спомињао никакве Карађорђевиће, већ сам ти тражио шницлу. А сад ћу те натјерати да с поломљеним зубима прогуташ то што си изговорио...

          Не стигох да довршим реченицу јер сам морао дјеловати прије него што ми побјегне. Нагло скочих са столице, дохватих му главу за потиљак и таман да му другом руком набијем песницу међу рогове, неко ми од официра ухвати ту руку. Други скочи и постави се између мене и конобара. Стигао сам само да га овом другом, слободном руком, коју сам му држао на потиљку и која је имала да гурне његову главу на моју песницу, повучем за косу и дјелимично му уврнем тинтару која, на његову или моју срећу, остаде неоштећена. Остали нас убрзо раздвојише. Један од старијих међу нама одведе конобара у страну да га смири. Ја сам му још увијек пријетио и довикивао:
          – Нећеш ми се извући. Наставићемо ускоро. Наћи ћу те у мишијој рупи!
          Јадан од официра је пак умиривао мене. Принио ми се на ухо и упозорио строго и полушапатом:
          – Смири се, бре, немаш појма гдје си. Ниси у Србији, који ти је мој...!?
          Кад сам се смирио, наставио је да ме савјетује као искуснији колега:
          – Слушај, прво морамо да ти одржимо „морално-политичке припремеˮ и оријентацију, да знаш гдје си дошао. Након тога ти тек можемо „дати дозволуˮ да идеш у околне кафане, али у њих не смијеш ићи сам. Какав си луд, најебаћеш првом приликом. Ово некако морамо забашурити, јер не дај боже да командант сазна да си ушао у клинч с његовим омиљеним конобаром. Пази да ти се каријера на измакне прије него што си је и започео.
          – Топићу, види с конобаром да не би звао милицију – дошапну неко.
          Топић је заиста отишао до конобара и ствар се некако заташкала. Али, командант, потпуковник Красић, за овај инцидент је ипак сазнао и позвао ме на рапорт.
          – Је ли, друже потпоручниче, шта сте ви то радили оном јадном и поштеном конобару који се мучи да нас све тамо услужи и заради своје парче хљеба?
          – Друже потпуковниче, ја сам у Београду појео на стотине карађорђевих шницли. То ми је заиста једно од најукуснијих јела које сам имао прилику да једем. Некако сам наивно мислио да можда и они овдје имају ту шницлу, па сам га и питао. И сад, није ствар у шницли, него у томе што је он то повезао с Карађорђевићима, за које ја немам никаквих симпатија, и још ми уз то помиње матер. То што ме неко повезује с тамо некаквим Карађорђевићем до кога ми је стало као до лањског снијега, некако бих и прогутÔ, али кад ми је мајку споменуо...
          Титоистичка антимонархистичка фразеологија је у тој нашој војсци добро палила и градила каријеру. Некад те чувала од проблема. Мени је бар помогла у овом другом. Пред високим официром комунистичке војске поменути краља у негативном свјетлу значило је поставити се мудро и подобно. Командант је, ваљда, био задовољан мојим одговором и на томе се све завршило.
          Некада, у не тако давним временима, војна лица су била добро заштићена пред цивилним установама. У оваквом инциденту, сви у војним структурама би се солидарисали с лицем у војној униформи. Тај конобар би већ био окарактерисан као неко ко вријеђа достојанство и углед официра ЈНА. Командант би већ био код његовог директора и конобар би, у најмању руку, имао добро натрљан нос, ако не би и без посла остао. Али у моје вријеме се ситуација промијенила. У какав год инцидент у граду упаднеш, пред својом командом си крив, а пред милицијом ниси заштићен. Иако уведене с правом, тенденције за изједначавањем војних лица са грађанима пред институцијама друштва и државе имале су и неке контраефекте по морал појединаца унутар саме војне организације. То се посебно догађало са командантима попут Красића. Њему ниједан официр није ваљао, осим оног ко је с њим пијанчио и беспоговорно му био на услузи изван службе. Удварање органима цивилне власти и грађанских структура је ишло дотле да су се многи, попут овог конобара, напросто осилили у провокацијама према војним лицима.
С друге стране, све већа криза у држави, у вријеме кад се рат могао намирисати, наметала је официрима велику одговорност коју су више војне инстанце увелико злоупотребљавале. Свака дјелатност
унутрашњег непријатељаˮ се користила да се официри данима и данима држе по касарнама, без новчане накнаде. Неки генерали су тако глумили свој патриотизам, а високи официри градили каријеру. На томе је каријеру градио Мартин Шпегељ, али и овај Красић, свак прeма свом положају и могућностима.

          А мени се никако није дало да му се допаднем као официр на служби у његовој бригади! У тако малом мјесту, тешко је да заобиђеш људе попут потпуковника Красића, ноторног пијанице и самца. Породица му остала у Карловцу, у претходном мјесту службовања, а њега каријера и виши положај довели у овај подравски градић. Породица није хтјела да иде из комфорног стана и већег града, ближег Загребу. Наравно, као први човјек гарнизона, Красић је добио и стан у Копривници, као привремен смјештај. Добро се уклопио у структуре градске власти, па је војску слао на копање канала за поштанске каблове, а од поште је заузврат добио викендицу на оближњем језеру. Официри склони чашици до дуго у ноћ су му правили друштво по кафанама. У овом омањем мјесту их и није било много за излазак. Хотел и Дом ЈНА су били два главна окупљалишта у којима се некад дочекивао крај бесане ноћи, а некад се одатле ишло даље у околне крчме на периферији и у оближњим селима. У Дому ЈНА је посебно било тешко заобићи Красића, који је послије радног времена већ био за својим столом, обавезно у друштву неколико млађих полтрона. У ресторану Дома постојао је сто који је увијек био резервисан за команданта Красића. Лоше је пролазио онај ко се усудио да за тај сто сједне. Од осталих старјешина за тим столом је могао да сједи само онај ко је у његовом друштву. За мене је то већ био довољан разлог да избјегавам и његово друштво. Овог пута, то није било могуће избјећи. Красић је волио да млађим старјешинама „држи лекцијеˮ и у слободно вријеме. Прво је почињао да дијели „очинске савјетеˮ, а онда, након пете или шесте чаше „гемиштаˮ, почео би да лупа руком по столу, разгони непријатеље, објашњава војну обуку и разрађује војну тактику. Оном ко је морао да га слуша ти слободни тренуци су били исти или још и тежи од оних на радном мјесту. Није било лако трпјети његово уживљавање у улогу за коју му треба публика, а тог момента сам публика био само ја. Жртва која се морала платити за кориштење слободног времена у овој установи! Сједио сам за својим столом и ручао. Красићев сто је био недалеко од мог, у ћошку. Он, умјесто да продужи за свој, сједе за мој сто.

          – Како је, друже потпоручниче? Је ли добра храна? Ето, видите, ми смо успјели да реновирамо овај ресторан, да се наше младе старјешине не потуцају около по сумњивим кафанама – настави не чекајући да одговорим било шта. Рукама је кружио около по сали, као да је сваку тачку на зидовима он лично фарбао – и видите, нема љепшег објекта у цијелом граду. Потрудили смо се да то нашим самцима не буде скупо. И ја сам овдје самац, знам како је. Јесте ли нашли какву цуру? – a онда опет настави не чекајући мој одговор – нека, наћи ћете ви добру Подравку. То су добре рибе, па ћемо вас и оженити, како да не.
Али пази! – запријети ми прстом, повиси тон и наједном пређе на ''пер туˮ – немој случајно да те видим с овим курветинама што се мотају около! Немој да ми квариш углед официра ЈНА. Ја то не дам! Не дам и тачка! Моји официри морају да имају достојанство, а не да се зателебају у прву курву на коју наиђу! – продера се овог пута да јечи цијела сала и удари шаком о сто да појача озбиљност своје пријетње.

          – Салкане – довикну Красић шефу сале (док је тријезан, уживао је да наручује преко њега лично, али му је овај строги критеријум попуштао са сваком новом чашом шприцера) – дај мени и овом младом официру по један гемишт.

          – Не, друже потпуковниче, ја не пијем гемишт, а немам пуно ни времена ...

          – Ћут', потпоручниче, 'бем ти сунце, има да пијеш! Какав ми је то официр који није у стању попити литру гемишта! – викао је све гласније, као да је негдје непријатељ упао у наш борбени поредак – Салкане, дај кило-кило!

          („Кило-килоˮ је била тада већ устаљена наруџба за литру вина и литру минералне воде, али је некима било забавније да литру замијене килом.)
          Чуо сам већ ове приче да су млађе старјешине с њим морале да заглаве до зоре. Красић би одлазио на спавање, а за цех се није бринуо. Паре није вадио да било шта плати. Пијан не би ни знао шта би и колико наручивао. Жртва би обично био онај ко посљедњи остане с њим и испрати га на спавање. Тај је обично плаћао и цех. У многим случајевима, Салкан је Красићеве наруџбе отписивао „на рачун кућеˮ. Срећа моја, па се у једном моменту појави и поручник Боројевић. Он је био Красићева највећа жртва, а отприлике му је та улога и импоновала. Командант му је, заузврат, обећавао високе службене оцјене и блиставу каријеру. За сваку ноћ проведену у пијанчењу с Красићем, Боројевић је заиста добијао његове похвале у служби, али и заслужене високе службене оцјене, јер је он заиста био посвећен својој јединици и касарни, док је изван касарне био посвећен само једној установи – кафани. Овакво питомо, да не кажемо улизичко понашање према команданту, Боројевића ће временом ослободити трупе и одвести у већи центар на елитну дужност. Сјећам се, једном ми је било јављено да је кадровска комисија већ донијела одлуку да на ту дужност пошаљу мене. Члан комисије, мајор Крушковић, који ме из мени непознатих разлога веома цијенио, пожуриће да ми саопшти ту радосну вијест, али ће Красић, када сутрадан види моје име, поцијепати наредбу и наредити персоналцу да напише нову и да, умјесто на мене, наредба о прекоманди гласи на поручника Боројевића. Иначе, Боројевић је то пијанство одлично подносио, а Красић је то највише цијенио. Млад, горштак, некуд са Голије, Боројевић је могао да попије литре и литре тог шприцера а да се и не осјети да је уопште пио. Красић би у касне попоноћне сате коначно био готов и у скоро бесвјесном стању, али би Боројевић и даље био чврст на ногама. Одвукао би потпуковника у његову собу, а онда, као да ни капутке није попио, сјео би у ауто и продужио у свој стан, на спавање. Сутрадан, ујутро, Боројевић би се први појавио на капији касарне, свјеж, као да уопште није пијанчио. Красића би војни шофер довезао у такорећи исто вријеме. Морао се Боројевић нацртати пред пријавницом и сачекати да га командант види. Кад га овај види, одушевиће се младим кршним официром који може толико да попије и да само након два-три сата спавања дође на вријеме на посао, без знака мамурлука. Красић је то увијек истицао као Боројевићеву велику врлину:

          – Такав, другови, мора да буде Титин официр! Има, ако треба, да лумпује до зоре и све конобарице да преврне, и сву кафану да попије, али... – овдје би застао, мало отегао ово „алиˮ, намјестио се пријетећи, најављујући да сад долази оно најважније – али... на посао мора да дође тачно у секунду! Јесте ме разумјели?!! – убрзао би и подвикнуо на крају, млатећи прстом као да пријети.

          Нисам осјећао обавезу да са Красићем пијем у своје слободно вријеме. Ручак ми је донекле присјео и већ сам разматрао могућност да се одрекнем јефтиније прехране у Дому ЈНА и коначно се пребацим на неко треће мјесто. Тог момента Боројевићев долазак ми је добро дошао. Красић га је позвао чим га је угледао. Боројевић оштро салутира и сједе за наш сто. Ја заврших своје јело и устадох да идем.

          – Сједи, не мрдај, потпоручниче! Има да попијеш овај гемишт! – наређивао је Красић, видјевши да се спремам за одлазак.
          – Хвала, друже потпуковниче, али ја шприцер заиста не пијем, а имам и састанак с дјевојком – слагах, јер је та лаж обично палила као оправдање.
          – Е, неће моћи, потпоручниче – викао је све пијанији командант – пичка има да чека! Каква је то пичка која не чека официра?! Шта би хтјеле, да се за официра удају тек тако! Сјед' кад ти кажем, и идеш кад ја кажем!
          – Извините, друже потпуковниче, ја морам да идем – салутирах и журно се удаљих прије него што овај полуди. Иза себе сам чуо гомилу пријетњи, увреда и псовки:

          – Ето, битанга! Видиш која битанга! Не поштује команданта! Недисциплина! Запамтиће он мене, ја ти кажем. Неће он мени к
Ô неки папучар да се тачно у минут јавља тамо некаквој сукњи, а за војску баш га брига! Неће он мени тако лако постати поручник! Пропишаће он мени зноја и зноја док му одобрим унапређење, ја ти кажем ... – још су до мене одјекивале Красићеве ријечи док сам ужурбано напуштао ресторан Дома ЈНА.

          Вријеме је пролазило, а Красићеве пријетње су се све више остваривале. Дефинитивно сам схватио да до генерала сигурно нећу догурати, али сам и чврсто одлучио да униформу нећу још дуго носити.



                                               22




          Анте је, чинило се, имао луду срећу. Додуше, срећа је релативна, непоуздана и нестабилна. Некад ти исклизне из руку кад мислиш да си све добро испланирао, а некад се очигледна несрећа неочекивано у срећу преокрене. Антина евентуална срећа се звала његов ујак, мајор Мато Перковић, добар пријатељ и класић помоћника за персоналне послове који је радио на распореду нових официра. Два класића су се лако договорила да Анте добије службу близу свог Имотског. Иако се тобоже није могао добити распоред у својој републици, нико није рекао да не може уз границу са својом републиком. Мостар у републици босанско-херцеговачкој, а Имотски у хрваћанској, удаљени мање од сат и по вожње. Анте се у Мостару осјећао као код куће. Тешкоће су једино долазиле из специфичне службе у јединици која је добијала честе узбуне. Командант је уживао да ову јединицу узбуњује, вјероватно, увијек кад се код куће посвађа са женом (а изгледа да му се то пречесто догађало). „Да ли овај долази ноћу у касарну да лијечи своје породичне фрустрације?ˮ, питао се Анте. „Има ли каквог лимита овим његовим провјерама борбене готовости? Куд мене бацише у овај предњи одред? Док остали своје слободно вријеме проводе мирно и релаксивно, мене сваки час дижу на узбуну. Јебо их аеродром ако сваки пут ја треба да га чувам од измишљених напада. Гдје су остали? Мене нико додатно не плаћа за ове зајебанције. Примам мању плату од Ристе печатлије који ону своју актовку носа само ради имиџа. Вјерујем да и не зна шта има у њој...ˮ
          Легендарна је та Ристина актовка. Чинило му се да га она чини отменим и пословним човјеком. Зато ју је радо носио. Кад дође на посао, уредно је стави на радни сто, онда лијепо прегледа своје печате, на неке постави данашњи датум и чека странке с документима. Њему је ваљало измишљати посао. У слободно вријеме га нико не узбуњује. Он нема војску, као Анте. Његови печати нигдје не могу да побјегну, не могу да се напију, нико им не даје узбуну. Како их на крају радног времена остави у ладицама, тако их сутрадан затекне. Једна од легенди каже да су мангупи укапирали да Ристо ту своју актовку врло ријетко отвара, па је неко од њих успио да је отвори и у њу убаци гуменог поскока. Био је тако лијепо дизајниран да личи на праву правцату отровну змијурину. Чекало се на Ристину реакцију прилично дуго. Носао је он ту своју актовку и поскока у њој већ неко вријеме, што кући, што на посао. Смишљали мангупи како да коначно наговоре Ристу да је отвори, па је након вијећања усвојена идеја заставника Костовића. Он ће навући Ристу да одмах ујутро, прије него одложи своју мистериозну актовку у канцеларију, крену прво у кантину на кафу. Водник Вељовић, иначе Ристин комшија у згради, части кафом за свој наводни рођендан. Друштво ће му поклонити књигу, а он ће замолити свог комшију да је стави код себе у актовку, па ће му је дати кад стигну кући. Ма колико Ристо волио да оставља утисак озбиљности и строгоће, која је подразумијевала и дистанцу према свакодневним медиокритетима, ипак му је импоновало кад је запажен и у друштво позван. Додуше, високе војне свечаности су му више годиле него овако некакве кафеџијске у кантини, али некад мораш да функционишеш и по систему дај шта даш. Важно је да постоји медиј пред ким ће се показати његова озбиљност и елеганција. Он и Костовић су се, дакле, одмах по изласку из аутобуса упутили у кантину. План је савршено функционисао. Кад је друштво коначно уручило поклон Вељовићу, Ристо је свесрдно прихватио да лијепо упаковану стару књигу смјести код себе у актовку. Можеш замислити онај његов укочени поглед и блиједо лице кад је отворио ташну! Пролазиле су секунде и изгледале дуже од минуте, а Ристо је стајао укочен и неспособан да се помјери. Код осталих је тешко било глумити озбиљност и суздржати се од смијеха, а завладала је још већа бојазан да власника актовке не стрефи какав шлог... Коначно је чуо нечије кикотање, па направио пар кругова оним својим избеченим очима и схватио да је све била намјештаљка, баш намјештаљка ове братије у кантини. Даље не треба објашњавати колико је Ристо подивљао да је умало дошло до потезања пиштоља с циљем да открије ко му је тог поскока намјестио. Требало је пуно времена и комплимената Ристином „храбром држањуˮ како би прихватио ову неукусну шалу. У сваком случају, радознали типови су израчунали: Ристо своју актовку није отварао пуних девет дана и седамнаест сати.

          Анте је волио живот и скупљање искустава од ових старијих мангупа. Све у Мостару му је одговарало осим те проклете специјалне јединице и командантових узбуна. Ломио је дјевојачка срца и био незаситан у тој врсти доказивања. Између дјевојака и војних узбуна, скоро да није могао наћи неког празног простора за неке друге активности. У Мостару је попуњавао празнине с двјема Мостаркама, у Имотском га чекала Катица, док је у његово срце успјела мало дубље да се увуче једна Надица, црнокоса Београђанка. Ова посљедња је имала и више иницијативе, тако да је понекад умјела да га изненади својом посјетом у Мостару.

          Цимер му,
Јонче, бјеше старјешина који се савјесно посвећивао својим задацима. Живио је мирним животом. Изласци га нису интересовали. Он се чак није ни хранио у друштвеној исхрани. Кад дође кући с посла, нешто би себи увијек скухао на решоу. Штедња, шта ли? Због Јонча, који је, иначе, уз свако јело морао да поједе пола стакленке љуте паприке, па му је стакленка ове чудне зачин-салате с тим разлогом увијек била у џепу, Анте је усвојио предрасуду о Македонцима као шкртим људима. Јонче би написао подсјетник и припремио се за сутрашњу обуку с војницима, а затим рано лијегао у кревет. Тако му је текао сваки дан, чак и викенд. Анте, сушта супротност Јончу, није могао да се смири у ноћном животу. Ваљда га сва та стега у затвореном кругу војне академије, која му се чинила као робија, направила таквим – жељним да сада надокнади све године које је тамо, на школовању, пропустио. И није био једини који се послије школовања понашао као кер тек пуштен с ланца! С Јончем је дијелио једну собу, уз право да купатило дијеле са газдама који су спавали у другој соби и да у ходнику поставе приручну кухињицу са обичним решоом. Тако се са становањем пролазило јефтиније. Додуше, Анти осим кревета и купатила друго ништа није ни требало. Јонча, који није био у саставу те специјалне јединице, узнемиравале су Антине честе узбуне, а Анти је донекле сметало то Јончево вјечито сједење код куће. Сви покушаји да га извуче у кафану били су узалудни.
Заправо, Јонче је веома успјешно крио своју везу са газдином кћерком која је становала у поткровљу ове двоспратнице. Незнатно старија распуштеница, у том периоду је за Јонча била главна премија. Све његове потребе су се завршавале повременим тајним пењањем уз степенице, до тог поткровља. Задивљујуће је како оштро око цимерово дуго није успјело да открије ову Јончеву тајну везу.

          Иначе, ова два цимера су у свему осталом били веома коректни један према другом. Тако су се и ословљавали –
цимеруˮ. Јако су се поштовали, а Јонче је био сусретљив увијек када Анте доведе неку требу у собу. Знали су већ колико времена Анти треба да укува зецаˮ и да изађе са гошћом. Јонче се тада враћао у собу. Анти није говорио ни гдје ни како попуњава то вријеме цимерове узурпације стана. На Антине понуде да му плати улазницу за биоскоп, или пак неку другу врсту прекраћивања времена, Јонче је лежерно одговарао:

          – Ништа ти, цимеру, не брини. Снаћи ћу се ја.
          Ипак, једна таква узурпација собеˮ догодила се непланирано и за Анту изненадно. Тог дана, овај кршни Далматинац је прво ваљао једну од тих Мостарки у свом половном стојадинуˮ. Кад ју је одвезао кући, закључио је да му ове релаксације није било довољно, а и за повратак у његову досадну собу је прерано. Та друга Мостарка је медицинска сестра и у 23 часа завршава смјену. Таман да он попије једно пићенце за шанком оближње кафане, па ће отићи пред своју медицинарку и одвести је кући. Она има миран и изолован станчић са уредним купатилом, а нема ни газде који ће се јогунити због њихове прегласне љубави. Ту је Анте утопио приличан остатак ноћи и двоумио се да ли да код ње дочека зору, или да у два послије поноћи крене кући како би још мало одспавао у кревету на који је навикао, а затим се у зору пресвукао у униформу и кренуо на посао. Закључио је да је ова посљедња комбинација ипак боља, поздравио се са својом драганом и изашао. У тако касне сате, кад стигне у свој стан, обичавао је да не пали свјетло како се цимер, а ни газде, не би будили. Чим је сјео на кревет по тој помрчини, у соби коју познаје као свој џеп и у којој је скинути се за спавање била обична рутина, осјетио је да се на његовом кревету непознато људско биће мрда испод јоргана. На тренутак помисли да је неко од њих двојице погријешио кревет, па приђе другом и увјери се да је цимер ту, у свом лежају. Који ли је падобранац онда упао у његов? Анте продрма Јонча:

          – Цимеру, цимеру, ко је у мом кревету?

          -– Стигла ти цура из Београда. Рекао сам да си у касарни – прошапта Јонче овоме на ухо, окрену се и настави спавати.

          Довитљиви цимер! Дао јој је добро објашњење. Али, како да јој сад објасни зашто му ноћас није до љубави?

          Ухватила га је права паника. Дјевојка је прешла толики пут, а њега су ове двије Мостарке практично истрошиле до те мјере да је осјећао да за Надицу није оставио никакав вишак енергије. Прво се тихо ушуњао у купатило да добије на времену и размисли о изговору, а уосталом и да још једним добрим туширањем са себе уклони случајно неки преостали траг претходне љубавнице. Шта да јој измисли? Зашто је уморан?

          Тихо се увукао у кревет с намјером да Надицу не пробуди. Али она није спавала. Чекала га је. У свиленој спаваћици, без доњег веша, јасно је дала до знања да га ноћас неће оставити на миру. Покушаји да јој објасни да је у касарни имао напорну ноћ нису уродили плодом. Надица, студентица социологије, коју је сматрао слатком и неискусном, изненадила га је вјештинама које му до тада није демонстрирала. Она је вјероватно осјећала да се њен драги негдје истрошио, али јој није падало на памет да то и покаже. Употријебила је све своје вјештине да оживи мушкарца због кога је превалила толику даљину, и у томе је успјела. Анте се поново активирао и пружио јој оно по шта је те ноћи дошла. Али, вриједи ли толики пут тако кратког, полусатног ужитка...? У најважнијем моменту, кад се она топила у врхунцу свог, километрима жељеног, задовољства, неко је јако залупао на прозор њихове собе. Био је то Антин курир. Тако је с њим уговорено да му јавља за узбуну.

          – Ко је?

          – Друже потпоручниче, војник Гашић. Узбуна је. Морате хитно у касарну.

          – Добро, иди, стижем ускоро.
          – Пуј, јебем ти овај позив – опсова Анте полугласно, да га и Надица чује.

          Хтио је некако да се и код ње оправда због ове врсте посла који ради, али и да истресе стварни гњев због ових непотребних и сувишних војних дриловања. Једном су га чак и у биоскопу нашли, баш у п
Ô филма за који је улазницу платио својим новцем, а који му нико неће надокнадити. Ма колико мали износ платио за ту улазницу, и то биоскопу Дома ЈНА, то је ипак његов новац и његово слободно вријеме. Шта би било да му тако упропасте тридесет филмова годишње?! Никад више неће гледати филмове у Дому ЈНА. Никад!

          – Потпоручник Брекало да се хитно јави на пријавницу! – драо се тај одвратни звучник и ометао пројекцију филма.

            Анте се није јављао. Након пар минута, опет исти звучник. Зове га поново. Сад му је већ сумњиво. Очигледно знају да је он у биоскопској сали. Али се у њему нешто буни. Није праведно! Немају право да га сад зајебавају кад гледа филм за који је платио улаз. Одлучио је да још пркоси. Није изашао. Након пар минута, преко разгласа се јавио, Анти познат, глас високог официра, овог пута много строжи, гласнији и пријетећи:

          – Потпоручник Брекало, хитно да се јавите у касарну!

          Гледаоци, већином грађани, цивили, ускомешаше се. Осврћу се около. Гледају који је тај идиот од потпоручника који неће да изађе и остави их да на миру гледају филм. Није вриједило више. Изашао је и отишао на ту јебену узбуну на којој ће по ко зна који пут схватити да се његовом потпуковнику опет није спавало код куће.

          Тако је било и овог пута. Облачио се док га је Надица збуњено и упитно гледала. Јончу је очигледно поремећен сан. Његова јединица нема узбуну, али као да ју је и он добио. До зоре је остало још два сата. Он више неће заспати и такав, полунаспаван, отићи ће на посао. Анте је све гласније псовао. Све више је понављао да ће ову професију напустити чим му се пружи прва прилика. Додуше, у себи је ипак гајио наду да ће ујак, мајор Перковић, наћи неко рјешење да га извуче из ове напасне јединице.

          – Кад се враћаш? – питала је Надица.
          – Не знам. Ово може да потраје и неколико дана.
          – Па шта ћу ја сад? – наставила је скоро уплакана.
          – Не знам. Одспавај па се првим возом врати назад у Београд.

          Одговарао јој је нервозно и љутито. Као да њу криви што је дошла ненајављено, шта ли? Па зар је она кривац за сву ову збрку? Она је само жељела мало пажње и љубави, ништа више.
          Посматрао је њене застакљене очи. Сажалио се. Она је дивна дјевојка. Веома му је привржена. Не заслужује грубост, јер то што се њему дешава, нема везе с њом. Своју нервозу мора да истреса тамо одакле она и долази, али тамо то не смије да уради. Рашчеречени потпуковник ће га опет чекати и мјерити вријеме штоперицом, да види кад ће Брекало стићи и постројити јединицу с пуном ратном опремом.

          – Надице, опрости, ниси заслужила овако нешто, али шта да радим? Могло је бити и горе. Могло се десити да ме уопште не затекнеш дома. Могло се десити да сам већ на неком терену у некој вукојебини гдје ме не би ни нашла. Зато те молим да се други пут најавиш како би била сигурна да ћу те чекати...
          Не сјећа се више какве су ријечи одзвањале у његовим ушима. Потпуковникова штоперица га чека и он мора да пожури. Надица му изусти да је остала без новца. Извадио је пар новчаница из џепа, довољно да јој покрије пут до Београда и надокнади трошкове које је већ имала. Даде јој новац и пољуби је.

          – Јавићу ти се – рече и истрча напоље.
          Надица, некако тужна, збуњена и помало повријеђена, хватала је први превоз ка Београду. А зар је имала другог избора?

          Јончеву везу са газдином кћерком Анте је открио тек пред своје исељење. Распуштеница из поткровља, веома истакнутих кукова и набреклих груди, ријетко се појављивала на дворишту, али кад се појави – била је прави изазов радозналом оку. Анти је уручено рјешење за нови стан, чекао је кључеве и спремао се да напусти цимера. Јонче се убрзо преселио у поткровље и тако избјегао плаћање, не само Антине, него и своје половине кирије.

          За Јончев 24. рођендан, стигла је честитка на војну пошту и његово име. Послата из Пивке. Била је то оригинална честитка, урађена по Антиној наруџби. Урадио је то у договору са Стеваном, с текстом који се недвосмислено односио на Јончеву авантуру с раскошном станодавком. Дуго су два друга једне бесане ноћи, сатима, водили тај телефонски разговор на релацији Пивка – Мостар, кад су једног викенда лијечили носталгију, евоцирали успомене и упознавали један другог о новим догађајима. Мало се и попило. Наздрављало се путем телефонске жице. Кога брига за рачун! Платиће га! На крају је на ред стигла и прича о Јончевој авантури са атрактивном љубом из поткровља. Ту је пала и идеја да му честитају рођендан с картицом провокативног садржаја, коју ће Стеван послати из Пивке. На њој ће писати: „Срећан ти 24. рођендан. Желим ти да га проведеш са својом згодном станодавком у ватреним загрљајима под Јорган планиномˮ.

          „Јончу тако и приличиˮ, помисли Анте, „а ја бих се с таквом рибом вјероватно радије ваљао негдје на бијелом пијеску поред морске риве...ˮ 



                                               23




          – Страле, причај ми о својим патентима.

          – Ма Стевке, шта да ти причам, све су ми покрали.

          – Причај ми бар о једном.

          – Украдоше ми овај, а годинама сам на њему радио. Чаробне наочари. Оне су чудо од технике. Замјењују телефон, телевизор, рачунар, дигитрон, камеру и многе друге справе. У будућности, енергија и информације ће се преносити бежичним путем. Помоћу мојих наочара, текст, слика, звук, или било каква друга информација у секунди ће се преносити с једног краја земљине лопте на други. Људи, удаљени хиљадама километара, моћи ће да разговарају као да су у једној соби. Напросто, чаробне наочари имају екран, микрокамеру, микрофон и
микрозвучнике. На екрану ћеш видјети лице с којим причаш. Величину и позицију екрана можеш подешавати тако да се некад можеш осјећати као у биоскопу. Слика чак може да буде и фиксирана, тако да главу можеш помијерати, рецимо док возиш, а слика стоји на једном мјесту. Помоћу тих наочара можеш гледати телевизију и хватати било који програм на свијету. Програме бираш углавном на два начина. Један је према њиховој ознаци, а други је аутоматским претраживањем према избору мјеста на мапи свијета. Ове наочаре, чак, препознају човјекову диоптрију и аутоматски се према њој подешавају. Напросто, с њима човјек неће требати ни очног љекара...
          – Аууу, Страле, зар је то могуће! Па како си дозволио да ти се такав патент украде?

          – Ма није само то. Нестао ми је и мој таласни локатор помоћу кога си могао да лоцираш кретање сваког човјека коме откријеш идентитет и фреквенцију зрачења. Мозак и тијело сваког човјека зраче одређеном фреквенцијом. Кад једном спојиш фреквенцију са идентитетом човјека, даље увијек можеш да пратиш његово кретање. То је опасна справа и сада тражим начин да је лоцирам и уништим. Није требало ни да је правим, али сам у почетку мислио да ће она добро доћи за безбједност оних за које се бринемо кад залутају и кад им се нешто деси. Нисам размишљао да ће је неко злоупотријебити.

          – Дај море... Има ли још шта да ти је нестало?

          – Читач прошлости и будућности. То је могла да буде фантастична справа за историчаре. С њом си могао да дођеш на једну локацију и да ти се на екрану почну појављивати сви догађаји који су се на том мјесту дешавали током историје. Можеш да их истражујеш и на основу убачених познатих параметара као што су мјеста и датуми рођења, битке, фотографије итд. А на основу таквих параметара, у зависности од њихове тачности, читач је с великом прецизношћу предвиђао и будућност.

          – Ау, штета човјече. Па ми бисмо с тим справама чуда чинили!
          Не зна Стеван зашто је са Стралетом радо проводио своје вријеме и у оваквим моментима га пуштао да прича, правио се озбиљан и глумио да му вјерује. Он и Стеван, који су били другови из дјетињства, истовремено су примљени у војну школу. Али, откако је отпуштен, Стевану је пуно недостајао. Кућа му је била на крају села, такорећи у шуми. Користио је сваку прилику током свог слободног времена да код њега наврати и види како живи. Страхињина машта је била неограничена. Многима је све то дјеловало глупо. Људи су га избјегавали. Реално, дјеловало је да је „ударен у главуˮ. Уосталом, психијатријска дијагноза је то и потврдила. Међутим, Стеван се често присјећао неких његових фантазија које су касније постајале стварност. Осјећао је чак да ће се и ти његови „патентиˮ остварити једног дана. Ко зна ко ће их и гдје произвести! Страле сигурно неће. Али, као да неко ипак хоће и Страле као да то некако види. С нестрпљењем и занимањем га је и тада посјетио, не би ли дознао какав нови изум ће се ускоро појавити у свијету... Јер, како се Стевану чинило, Страхиња није измишљао иновације, он их је само предвиђао. И не само њих! Предвиђао је он и догађаје.
          – Биће овдје рата, и то вјерског рата – говорио је још тих раних средњошколских година.
          – Ћути, Страле, чуће те неко! Знаш да се то не смије причати!
          – Знам, али ће га бити. Земља ће се распасти јер ће свака вјера хтјети своју државу, а неће моћи да је праведно подијеле. Зато ће се ратовати.
          Носио је униформу у којој такви разговори нису дозвољени. Корачао је са осталим друговима у строју. У тој униформи се није разликовао од њих, а ипак, био је друкчији. Додуше, чини се да је он те осјетљиве ствари говорио само Стевану. Ваљда је у њега имао повјерење. Сигурно је био свјестан да се у то вријеме, а посебно у таквој улози, за овакве ријечи одлазило на робију.
          Патенти су друга прича. О њима је, са страховито озбиљним изразом на лицу, причао свима. Стевану, изгледа, најрадије, јер се овај трудио да га пажљиво слуша.
          – Витална енергија је суштина свега. Захваљујући тој врсти енергије, свака дистанца ће постати релативна...
          – Страле, а да се вратимо мало на чаробне наочари. Како би се њима руковало? Мислим, гдје су ти дугмад...?
          – Видиш, у првој фази се користи телеуправљач, уграђен на специјалном сату који држиш на руци. Тај телеуправљач је опремљен сензорима који читају твоје мисли и разумију твој глас. Важно је да у почетној фази, команде које укуцаваш, ускладиш са својим гласом и мислима. Након извјесног времена, сензори ће моћи да „читајуˮ твоје мисли и „разумијуˮ твој глас. Другим ријечима, наочари и телепилот ће бити у стању да међусобно преносе наредбе онако како их ти замислиш или изговориш. Рецимо, изговориш „Те-веˮ и укључи се телевизор; изговориш или помислиш на Токио и он ти претражује све станице у Токију. Ако, ради чувања доказа, хоћеш да камера хитно сними догађај који тренутно видиш, само кажеш „снимајˮ итд.
          – А шта мислиш, кад ће тај патент да крене у производњу?
          – То ти је исто као и с Теслиним проналасцима за бесплатну струју. Рекли су да је то генијално откриће, али не знају гдје да уграде струјомјер. И никад неће дозволити да се она производи. Тако ће бити и са овим, производиће то и продавати онда кад се сви свјетски олигарси договоре како да остваре зараду и подијеле плијен.
          – Па чекај, зар не можеш да ти сад поновиш све нацрте и кренемо у производњу чаробних наочара? – настојао је да буде што озбиљнији кад га овако нешто пита.
          – Ех, мој Стевке, не буди наиван! Они мотре сваки мој корак и ми сутра не бисмо осванули живи кад бисмо тако нешто само пробали, а земља која би то производила, била би бомбардована. Једноставно, сви патенти су код њих и чекају. Кад се стари ресурси потроше, стари патенти престану доносити профит, пуштају се нови. Нико ништа не смије да ради мимо њих...
          – А, ко су они ?
          Ту га Страле остави без одговора. Ни он га није знао.  


                                                 24


          Ломим се, рођени мој! Страшно се ломим! За напуштање овог натчовјечанског позива треба имати и среће и храбрости. Да, он заиста тражи натчовјека, некога ко је имун на људске потребе, ко је спреман да буде обичан шараф у механизму, ко је у стању да искључи сва своја чула осим једног, оног које прима притисак одозго и с још већом жестином га преноси на шарафе одоздо, ко је оперисан од емоција и без реакције прихвата сваку негативну енергију као нешто што је нормално, што је дио посла, дио сасвим регуларне обавезе и што ће са истим негативним набојем пребацити на оне који ће то с једнаком неемотивном реакцијом примити и пренијети на друге; натчовјека који ће, кад треба, да спава у ходу, да љубавне потребе задовољава у пролазу, онако, механички, с пролазним особама, да се попут птице селице на туђем простору осјећа као у свом, да се без уобичајених навика прилагоди сваком напуштеном туђем гнијезду; натчовјека, суперчовјека, човјека или нечовјека, који ће реаговати по устаљеном шаблону на сваки притисак дугмета и од других очекивати да једнако тако реагују на његов, без критичког мишљења, без права на избор, без права на свој слободни кутак приватности и недодирљивости, и тако у сваком дјелићу свог деприватизованог живота... Срећа је потребна да изађеш из униформе без посљедица, јер систем ти не опрашта никакву непокорност. Храброст ти треба да се одлучиш на пут у неизвјесност. Није лако у идеологизованом и тоталитарном друштву одлучити се да постанеш слободан човјек, а да притом и наставиш неку нормалну егзистенцију. Шта кад изађем на улицу и нико ми не да посао? Шта ако ми дјеца буду гладовала? Шта ако систем покуша да ме самеље прије него што остварим своје законом загарантовано право?

          Тања је, додуше, успјела да добије послић службеника у осигурању. Њена плата нам не гарантује материјални опстанак. А ја, имам ли право да се ослањам на женину плату, колика год била?

          Кад ми је Тања ономад јавила да је са мном затрудњела оног завршног дана у Сарајеву, нисам знао шта да мислим.
Јесам ли то начуо или само сањао да је опет покушавала да дође до Стевана и да је успјела да дође до његове адресе у Пивки упркос томе што је он својима дао чврсте инструкције да јој ни на који начин не дају адресу његовог мјеста службовања и да јој је након њеног писма, да би је се ријешио, разгледницом из Умага упутио кратку лаж – да је сретно ожењен. Истина, ја сам му одмах тог љета испричао своју авантуру с њом. Није га то ни изненадило ни разочарало, а ни наљутило. Па зар да се наљути он који ми дугује Милу!?

          У сваком случају, Тања се
тад окренула мени, али ме мучило то питање. Да ли се ипак јављала Стевану, и зашто? Зашто би то урадила ако је са мном трудна? А опет, можда ништа од тога није било тачно. Двоумио сам се. И ја сам био изгубљен у свијету који ми је некако туђи. Жена би ми добро дошла. А да ли је ова грешница заиста затрудњела са мном? Какву ли је истину крио онај наш тренутак пијане слабости?

          Окренух тада телефон. Јави се мој друг из Пивке. Не хтједе да ми мијења судбину. Упорно је тврдио да с Тањом није имао никакав љубавни контакт, а ни неки нови сусрет још од оног неуспјешног састанка у Даворовом кафићу. Још ми рече да ме је, ко год да ми је пренио да је она покушала контактирати с њим након оне наше промоције у Сарајеву, слагао. Она је, каже, за њега била сувише дистанцирана и загонетна риба.

          – Не брини, друже, нисам спавао с њом, мада сам то желио – потврди ми Стеван веома озбиљним тоном – а знај да ни с Милом није било ништа, јер бар сад не бих имао разлога да те лажем. Нећу да се правдам, Милу бих марн
Ô да је било прилике, јер смо то хтјели и она и ја, али нас је увијек нешто спријечило. Дакле, Милу смо пропустили обојица, а ти си с Тањом нешто и урадио, тако да сад водиш један нула – нашали се Стеван кроз телефонску слушалицу.

          Нисам био сигуран да ли сам то само умислио, или се неком линијом прогурао трач који до мене дође из Стралетових уста, а знам да Стралетове фантазмагорије умију да заведу човјека, или ме мој велики пријатељ лаже? Не бих му то ни замјерио. Ваљда бих и ја тако. А не бих замјерио ни њој, ма шта од тога било истина. Љубав не треба идеализовати. Између љубави и брака стоје велики редови бројних калкулација...

          Многи бракови нису створени из љубави, рекох себи, па зашто не би могао и мој да се створи тако? Многи такви су опстали, а од оних што су започети из љубави, има много који су се брзо распали. У томе нема правила. Љубав може да настане и у браку. Ако не љубав, може поштовање. За успјешан брак су потребна дјеца, разум и поштовање супружника. Уосталом, Тања је паметна и згодна. Немам шта изгубити, јер сам ионако губитник. Коцкао сам се са животом, па зашто се не бих мало коцкао и са својим брачним статусом?! Можда и побиједим...

          Јавио сам јој да дође. Пред матичара смо изашли љета господњег 1981, двадесет првог септембра, на празник рождества Пресвете Богородице – Малу Госпојину. Није било свадбе. С нама су били само кумови. Завршили смо на скромној вечери у шумском амбијенту ресторана „Црна Гораˮ.

          Једне вечери, у добром расположењу и тренуцима интиме, Тања ме пита могу ли да се не наљутим ако ми нешто каже. Наравно, очекивао сам најгоре, рецимо, да ми каже да дијете није моје, или ко зна шта већ. Али, чим је започела с таквим питањем, зар је могуће ту се и зауставити? Који то супружник може пристати да између њега и брачног друга постоји недоречена тајна, тајна која је била на врху језика? Мораћу је, дакле, милом или силом, натјерати да избљује то што је започела. Али боље милом, а то значи да не смијем да се љутим, ма шта ми рекла. Ако јој то и обећам, морам бити спреман да то и испоштујем. Ако не испоштујем, будућност нам је мрачна. А ни овако не обаћева да ће бити свијетла. Напросто, све зависи од тога коју невољу ће овог пута добацити до мојих ушију.

          – Реци Тања, нећу се љутити.

          Никад нисам могао да будем такав лицемјер па да јој кажем „драгаˮ, или „љубавиˮ. Напросто, обоје добро знамо како смо се узели. Узели смо се из некакве нужде, кад је потреба за браком надјачала све наше пропуштене шансе и неостварене жеље, које су нас коначно увјериле да се више не смије чекати. Али знамо да ту није било љубави! Зато се поштујмо. Правимо дјецу и поштујмо се. Ако смо већ на то пристали, онда будимо људи и односимо се коректно према својој одлуци. Уважавајмо оног ко нас је убацио у посљедњи воз.

          Али, Тањина новост ме је изненадила:

          – Драги, ја сам тебе јако завољела. Није то више оно из Сарајева. Ти си се показао као неко ко ме заиста чини срећном и обећавам да ћу све учинити да ти будем најбоља жена на свијету. Зато се надам да ћеш ми заиста опростити једну малу лаж...

          Овдје је мало отезала. Још је избјегавала да то каже. Двоумила се. Оним карактеристичним фацијалним изразом, ведро-молећивим и загонетним, испитивала је моју реакцију...

          – Реци, Тања, нећу се љутити? Ваљда није нешто страшно – убацих се кроз лагани осмијех.

          – Мислим да није страшно, али није лијепо од мене. Ти си ипак неко ко заслужује истину.

          – Па реци је онда – већ ме почело издавати стрпљење.

          – Знаш, ја нисам била трудна. Лагала сам те да би се оженио са мном...

          Сад је са страхом очекивала моју реакцију, а ја сам то доживио као комбинацију великог изненађења, олакшања и забринутости. Олакшање је дошло са сазнањем да дијете, које можда и није моје, заправо не постоји. Али забринутост је наступила онда кад сам се питао да ли Тања уопште може да има дјецу... Шта ако с њом проведем цио живот без дјеце? Боже, како ме онда ухватила некакава зебња! Могућност да ми брак без дјеце постане бесмислен, а можда и растурен, ужасавала ме.

          – Знаш шта, можда би било добро да одемо доктору...

          – Шта ћемо код доктора? – зачуди се Тања.

          – Добро би било да видимо можемо ли имати дјеце...

          – Па не треба нам доктор. Имаћемо! Трудна сам!

          Скочила је на мене, почела ме шкакљати и понављати:

          – Схваташ ли, трудна сам, трудна сам!

          – Па мало прије си рекла да си ме лагала само да бих те узео за жену? – упитах збуњен.

          – Тад сам лагала, али сад не лажем. Затрудњела сам одмах послије нашег вјенчања. Ево касни ми већ три седмице... Доктору можемо само ако желиш да у ово будемо сигурни...

          Нисам морао да се увјеравам. Након нешто мало дуже од девет мјесеци послије нашег вјенчања, родила се Милка. Дијете је моје! Моје! А након Милке, дођоше и остало двоје, Марко и Кристина...

          Године брака и мој веома коректан однос према Тањи и дјеци, ваљда су учинили своје. Тања је све више поштовала сваку моју одлуку и трудила се да ми угоди. Подржала ме је и у овој одлуци да напустим војни позив. Знала је какав је то посао. Као супруга војног лица увјерила се у све тешкоће и проблеме које носи о
дсутност од куће и честа малтретирања по теренима.

          Али ја сам још био неодлучан... Волим своју земљу и питам се да ли је заслужујем. А богме, некад се питам и да ли она заслужује мене. Осјећао сам да има много тога што је неправда, али она не долази од земље као земље. Она долази од људи који одлучују у име ње...

          О томе сам једном приликом причао и са Стеваном. Питао сам га за мишљење, на шта ми је он дао, можда чак и очекиван, одговор:

          – Стари мој, око тога ти се и ја ломим. Захтјев сам већ откуцао и стоји ми у ладици. Али, ако се ти одлучиш на тај корак, јави ми. Истог дана ћу и ја код печатлије да га заведем и прослиједим.

          Тако се и десило. Стевану сам јавио да је и мој захтјев откуцан и сутра га у рано јутро просљеђујем на процедуру.

          И замишљен, тако, корачам кроз град, дугом пјешачком стазом према касарни, ношен чврстом и коначном одлуком да поднесем неопозив захтјев за демобилизацију, кад ме у размишљању трже глас неке жене. Радећи нешто у врту, преко ограде је угледала човјека у војној униформи, доскорашњег активног заставника, а сада војног пензионера Рошу, који је лагано корачао педесетак метара испред мене.

          Заставници су ти били велика спадала, па и овај Рошо. Како им се ближило вријеме пензији, радећи најчешће на лаганим пословима и са стварима које нису војници и које им, попут Ристиних печата, не могу никуд побјећи, одавали су се штосевима, досјеткама и интригама. Такав је био и Рошо. Међутим, он је увијек држао до себе. На себи је редовно носио нову, чисту и попеглану униформу. На грудима његове блузе су се црвењели квадратићи свих његових медаља које је добио током службе. Никада их није скидао. Уредно подшишан и глатко обријан, остављао је утисак неког генерала, а не заставника. Једино што му је могло оборити овај имиџ била је склоност ка чашици, а и тај његов необично подругљив хумор који је испуштао онако... са висине. Рошо ти је увијек ишао на посао пјешке, а кретао је два сата раније него што би морао. Разлог томе је била његова навика да на путу до касарне скрене у три успутне кафане. У свакој би попио по чашицу свог омиљеног горког „влаховаˮ. Тако исто и у повратку. Овог пута Рошо је пензионер, али свако јутро и поподне ради исто – у исто вријеме одлази „на посаоˮ у елегантно испегланој новој униформи, скреће у своје три кафане, долази до капије касарне и враћа се назад. Ваљда не може да се одрекне своје старе навике. А госпођа је у том старијем отменом господину сиједе косе видјела неког веома високог војног главешину:

          – Госпон, госпон, штела би вас некај приупитат...

          Роши је одговарало да ћаска са успутним госпођама и другарицама. У првом моменту му се учинило да је и ово згодна прилика, па је радо застао да је искористи:

          – Изволите, питајте.

          – Ваши ми војници сваки пут пишају кроз ограду по цвећу кад иду у касарну из града. Морете ли госпон некај предузети?

          – А гдје вам је цвијеће, госпођо? Ја овдје не видим цвијеће уз ограду? – обазирао се зачуђен. У врту јој види само коров, а уз ограду је још и бујнији него тамо даље.

          – Па нема га, госпон, кад су ми све уништили!

          Ова жена није нормална, помисли Рошо. Не заслужује она да јој и даље глуми љубазног идиота... Уосталом, он је сада слободан човјек, пензионер. Коме он више треба да одговара за своје поступке и чување угледа ЈНА! На крају крајева, ево му прилике да још једном у цијелу причу убаци зрно свог оригиналног шегачења...

          – А, госпођо, можете ли ми рећи, како они њега држе кад пишају?

          – Как мислите? Па так, узму га у руку, овак испод шаке и пишају кроз ограду, не?

          – Чекајте, значи они га држе само прстима једне руке одозго? – Рошо окрену длан према земљи и скупи шаку саставивши три прста као кад држиш неког гадљивог дурдубака тек извађеног из ђубришта.

          – Јес, госпон, точно так.

          – Е, знате шта, нису то моји војници! Моји војници га држе са обадвије шаке, и то одоздо – опет Рошо демонстрира радњу, али сад са двије руке у положају као кад пецарош држи штап за пецање.

          – Как то мислиш... враг један... закај сам те уопће и питала... – слушао сам госпођу и гледао како љутито одмахује руком за Рошом који се удаљавао према касарни.

          У пензионеру Роши не видјех себе. Мени војна пензија неће сљедовати тако да ћу пут од куће до касарне вјероватно да замијеним неким тежим изазовом који ће наступити из пуке потребе за преживљавањем...

          Да, поднио сам захтјев за демобилизацију, илити „престанак активне војне службеˮ. Коначно сам осјетио некакво олакшање и пркос, као да се светим, сада већ пуковнику Красићу, човјеку који је све чинио да ми уништи каријеру или да ме приватно покори. А да ли сам уопште био свјестан да Красића овај мој поступак нимало не додирује? Он ће увијек себи наћи младог полтрона који ће радо да му прави друштво у кафани. Ја сам за њега обичан тоалет папир за који ће се увијек наћи замјена. Све док његова моћ лежи у закону, а ко ли оно рече „гдје су закони ту је и неправдаˮ, њега ни ухо неће засврбјети зато што тамо неки официрчић напушта његову војску. Ни пера му одбити не можеш, мој Ратко! Такви могу да се сруше само ако се сруши систем који их држи на врху.
          И мој страх се показао оправданим. Систем се заиста потрудио да ми отежа живот што је више могуће. Нису ме, као Стевана, пустили у законском року од три мјесеца. Тако је писало у Закону – одговор мора стићи у року од три мјесеца. Држали су ме непуне двије године без одговора, а Красић је тражио сваку могућност да ме у те двије године некако стрпа у затвор. Није могао да је нађе. Пркосио сам му на начин којим му показујем да је за мене обична људска ништарија, али правила службе нисам кршио. Он је пак гледао да прекрши сваки кодекс доброг руководиоца, не би ли ме изазвао да направим грешку. Трудио се да ми даје најгоре задатке, послове које нема право да ми додјељује не би ли ме некако изазвао да експлодирам, али двије ствари није могао – да мене избаци из такта, а да себе контролише тријезан. Морао је у кафану и тако ме губио из вида... Пола сата без чашице за њега је представљало ноћну мору. Бог је свакоме и свачему одредио границе, па и његовој злоби.

          Али, на крају се показало зашто ме је систем противзаконито држао тако дуго без одговора. Стан који сам имао, након извршене законске обавезе према војсци, по закону је остајао мени. Био је то рок од десет година службе, који сам испунио. Али, како је процедура мијењања закона прилично спора, господа другови су отезали с мојом демобилизацијом како би у међувремену промијенили закон – ову границу су, са десет, помјерили на двадесет година и намјеравали да то ретроактивно примијене на мој случај. Осјетио сам то на вријеме, па сам се спремао за најгоре, али сам нашао адвоката из редова све непослушнијег и аутономнијег Рачановог хрватског система.

          И сад, роде мој, долазимо до оне гротескне тачке која одаје потпуну конфузију и подвојеност људске судбине. Политички односи су почели страховито да се мијењају. У Хрватској је још увијек званична комунистичка власт, али у њој више ниједна институција не спроводи одлуке савезне државе. Усташлук буја. Мрзим усташлук. Волим своју земљу, цијелу, са свих шест република и свим њеним народима и народностима... од Вардара до Триглава. Смета ми да ту земљу неко разбија, сметају ми усташе чији дух мржње све више надире из оне легендарне боце... а смета ми и овај искомпромитовани систем који се у име Југославије натакарио на моја нејака плећа. И замисли, тај систем гледа да ме уништи, упорно се са мном суде да ме противзаконито истјерају на улицу, а надирући „усташки системˮ ме, у име „домокрацијеˮ, брани. Грађански суд одбија све тужбе правног заступника ЈНА за деложацију моје породице. Испаде, роде мој, да су ме сачували нови политички односи против којих сам био свим својим бићем! Сачували, али само привремено, показаће се нешто касније.

          За нешто више од године, ЈНА ће, на моју велику тугу, бити протјерана из тог дијела Хрватске. Тања и ја ћемо постати избјеглице, јер Србима у Хрватској није било опстанка, а нова Туђманова власт ће тај стан отети и додијелити га неком хрватском бојовнику.

          И сад се поставља питање за шта су се борили они фактори у ЈНА кад су ме хтјели из стана истјерати, и шта мислити о „усташком судуˮ који према савезној држави, дакле и према ЈНА, није више показивао никакву лојалност? Само тридесетак година раније није било шансе да се не изађе у сусрет некој војној одлуци. Довољно би било да се појави неки војни фактор пред цивилним органима и ја и моји сирочићи били бисмо деложирани
in no time, што би рекли Енглези.

          Протјеривање ЈНА сам доживио као личну трагедију и трагедију своје земље, а мене су сви доживљавали као свога издајника, па чак и они којима ни по једном критеријуму нисам припадао. Красићев систем се рушио као кула од карата. Рушењем или самоурушавањем система на коме су се одржавали такви као што је он, нестало је и платформе на којој је почивала његова моћ. Он се изненада нашао прогнан на једној, а породица му остала на противничкој страни. Напросто, многи мјешовити бракови су доживјели такву судбину – свак на своју страну. Судбина мјешовите везе је у овом случају одиграла улогу језичка на ваги, да политички утицаји и лоши карактери надјачају породичне вриједности, љубав, слогу и заједништво. За разлику од многих национално мјешовитих породица, гдје су добри карактери и породични интереси били јачи од наметнутих политичких утицаја, код Красића су сигурно и фактори лоших карактера одиграли улогу да се језичак окрене на ону злу страну. Дјеца његова ће остати уз оног родитеља који је с њима проводио више времена, имао на њих више утицаја и уложио више труда у њихов одгој, а то је била мајка. Красић свакако није имао шансу да буде тај. Кажу да су се он и синови у овом рату наједном нашли на супротним странама, што га је дотукло. Било из тог или неког другог разлога, завршио је тако што је себи испалио метак у сљепоочницу. Бог да му душу прости, шта друго рећи...
          Не знам да ли се тај систем распадао због таквих као што је он, или се није очувао због таквих као што сам ја, али Бог ми је свједок да сам у процесу тог распада – стајао по страни. Господ ме тако ваљда сачувао од гриже савјести, јер моја мала и нејака плећа нису могла велики терет носити, а ја тако немоћан нисам могао ни на шта утицати.

          Отимање тог стана у корист Туђмановог бојовника сам више доживио као трагедију Југословенске народне армије, него ли као своју личну. А апсурд је у томе што смо, у идејно-државотворном смислу, ЈНА и ја били на једној страни, а Туђманова Хрватска на другој. Мој командант армије је својевремено био генерал Мартин Шпегељ. У његово вријеме сам добио коначно рјешење о престанку активне војне службе. Кад је наједном прешао на Туђманову страну и у оном документарном шпијунском филму давао упутства како Србима куцати на врата и убијати их из пиштоља, био сам у великој дилеми ко је био на чијој страни и чију сам војску напуштао. Можда ја и нисам напуштао ЈНА? Можда је она напуштала мене? А ја сам, ваљда, напуштао још званично непостојећу Туђманову солдатеску у ЈНА, а да тога ни свјестан био нисам.

          У сваком случају, ја и ЈНА – били смо разведени губитници.

          Не, нису били губитници они који су планирали и руководили овом парадом. Они никад не губе.

          А из даљине је допирао мирис рата који ће ме за коју годину бацити међу резервисте србске војске у родној Семберији. Ваљда ми је ова диференцијација коначно објаснила од чега сам некад бјежао и чему су ме водили инстинктивни путеви... да бих се и у том облику увјерио како су све војске исте, јер у свакој имате Красиће и Мандиће...

          Нећу рећи нити да сам се јуначио, нити да сам се расипао родољубљем. Само сам сматрао да и мој род има право на све оно што имају други и да сваки човјек има право на своје мјесто под сунцем, ма гдје се то мјесто налазило и на ком се год мјесту човјек затекао.

          Хтио сам да останем по страни свег тог лудила. Али не иде. Рат човјека усиса у себе и против његове воље. Мене је баш тако усисао. Нисам спадао у оне који о њему одлучују, јер да сам о њему одлучивао – не би га ни било. Спадао сам у оне који морају да у њему учествују. Неки добровољно, а неки невољно. Мој друг Бокић и ја смо спадали у ове друге. Али не вриједи. Стижу позиви, приводи полиција, гоне судови... Мораш ићи да чуваш гузице онима који живе од заната званог „прављење државеˮ и чијим синовима пушка неће бити гурнута у руке. Тако је то на свакој зараћеној страни... Али опасност по родно огњиште, и све те несрећне околности, тјерају те и да чуваш рођену земљу, завичај, фамилију и кућни праг. И због овог посљедњег, мораш да идеш и пазиш на своју главу у торби. Због оног претходног свакако не би.
          Стеван је своје рјешење о демобилизацији добио у року. Или је имао неку луду срећу, или изнад себе није имао Красића да га лови на грешке, или се то у Словенији радило педантније. На путу од Пивке, преко Сарајева до Бијељине, чинило се као да је рат ишао за њим, а да он то није ни примјећивао. Напросто, тако му се хтјело да га ти први дани рата не затекну тамо гдје је донедавно био. А кад смо се обојица нашли у Семберији, кад је рат дошао и на тај простор, више се није имало куд. Државу чува или разбија систем и то не зависи од појединаца, поготову не оваквих какви смо нас двојица. Али кућни праг је мјесто гдје се укрштају систем и појединац и ниједно од ово двоје не може да остане по страни, а судбина кућног прага зависи од оног ко на том мјесту и у том моменту буде јачи. И рат нас тако у себе усиса обојицу! Не даде нам се да бар у тим тешким данима будемо у истој ратној јединици. Стеван је имао оправдан разлог да одбије учешће у Мандићевој бригади, док ја за то нисам могао да нађем успјешан изговор. Знајући Бокићево искуство с том бригадом, покушах да је и ја избјегнем, али су нови носиоци власти и моћи били неумољиви: или код Мандића, или у затвор! Тако се Бокић и ја опет, по сили новог закона, нађосмо у одвојеним бригадама, па нам се ни у рату не даде да један другом чувамо леђа. 


                                                  
25

          Опет је размишљао о Страхињи. Сва његова сјећања су увијек прекидана Страхињиним порукама. Биле оне разборите или пак пука и недозрела фантазија, дубоко су се урезивале у његова размишљања и постајала му дио личне свакодневице. Као некаква филмска трака која вам се у глави заврти сваког момента кад о нечему мислите!
          – Страле, вјерујеш ли у смак свијета?
          Његовo питање није иницирано жељом да сазна оно што се у оквирима природне људске спознаје сазнати не може. Оно је више било резултат жеље да открије којој врсти спекулативног умовања ће се препустити његов чудновати мислилац за кога не зна да ли је геније или лудак. Био једно или друго, он му је један од најдражих другова и најневинијих створења која су се препустила вјероватно бескорисној метафизици и одвојила од реалне свакодневнице, а често и од пријатеља у свом окружењу. Или је ипак можда желио да процијени колико је далеко поодмакла ова Стралетова ментална дисфункционалност, или пак хиперактивност? Ко ће га знати... А није искључено ни да се подсвјесно надао да ће доћи и до неког ближег сазнања о библијском пророчанству о коме сви често размишљају. Уосталом, сваки је човјек помало сујеверан оног момента кад му опасност и невоље реалнога свијета не дају одговоре за којима очајнички трага, па се зато пребацује у мистику, не би ли та спасоносна рјешења пронашао тамо. Рекли су људи да је пред смрт сваки човјек побожан, а у опасности се сваки Богу моли. Код њега и Стралета није било ни једно ни друго. Стевана је мучила неизвјесност, а Стралетов „контактˮ с надреалним свијетом је био његово природно стање.
          Али, Стралетов загонетан и дипломатски одговор га је тог пута приказао приземнијим но што је мислио и мудријим но што је очекивао:
          „А шта да ти кажем. Мало, мало, па се појави неки пророк који то предвиђа. Смак свијета је догађај који се на овој планети дешава скоро толико често колико и помрачење сунца. Једном сам тако ишчекивао цио топли љетни дан до предвечерја, јер су свуда јављали, па чак и преко те лажљиве телевизије, да ће се смак свијета догодити баш тог дана по подне. Ухвати ме мркли мрак и заспах на ливади. Ујутро ме рана зора пробуди, а ништа необично се није догодило. Тако су још многа предсказања била најављивана, људи чекаше и не дочекаше, срећом или несрећом, зависи од врсте предсказања. Нека су се приближно и остварила, опет срећом или несрећом, зависно од њиховог карактера. А ја ти тешко вјерујем у оно што не могу лично да предвидим. А тешко могу и да не вјерујем, јер се Бога плашим... Не, не плашим се Бога свемогућег, који нам свима праведну мјеру одређује, већ се плашим свога гријеха пред Његовим судом.
          Међутим, није кључно питање хоће ли се нешто догодити или не. Кључно питање је да ли ми на то можемо утицати или не и како се према томе треба понијети. А ја ти у свим својим животним правилима најчешће користим своју квадратну теорију поларних категорија. Она ми помаже да одредим своје понашање према свакој будућности која ми је упитна, у зависности од тога да ли на њу могу или не могу да утичем.
          Смак свијета је нешто на шта не можемо утицати. Према томе, ако на нешто не можеш утицати, онда је узалудно о томе и размишљати. Додуше, све је релативно па и ова моја тврдња. Јер, вјероватно би човјечанство својим удруженим моралним дјеловањем предуприједило ову катастрофу... ако чврсто вјерујемо да ће смак свијета доћи као резултат људског зла на овој планети, као резултат болесне људске жеље да надвиси Бога... као оно са Вавилонском кулом...
          А сад да видиш како овдје функционише моја квадратна теорија поларних категорија. Те четири категорије су: В (вјеровање), Н (невјеровање), И (истина) и Л (лаж). Дакле, предсказање може бити истинито или лажно, а у њега можемо вјеровати или не. Сад направимо квадрат који подијелимо крстом на четири мања квадратића. Лијеву вертикалну страницу квадрата обиљежимо са В и Н, а горњу хоризонталну страницу обиљежимо са И и Л. Дакле, лијеви горњи квадратић је ВИ (вјеровање истини), десни горњи је ВЛ (вјеровање лажи), лијеви доњи је НИ (невјеровање истини) и десни доњи је НЛ (невјеровање лажи).
          Ако погледамо у добијене четири комбинације, генерално би важило правило да је најважније вјеровати истини (ВИ) и не вјеровати лажи (НЛ). Оно што бисмо свакако хтјели да избјегнемо, то је вјеровање у лаж (ВЛ) и невјеровање у истину (НИ). Али то неће бити тако и у случају пророчанства о смаку свијета. Прво, ту је најважније наше понашање и посљедице истог. Друго, не можемо поуздано знати да ли је пророчанство лажно или истинито. Ако је истинито, можемо ли му промијенити судбину? Не можемо. Ако је лажно, какве су посљедице нашег понашања уколико у ту лаж повјерујемо? Посљедице могу бити катастрофалне. Замисли шта све људи могу да ураде са свим својим иметком кад би били убијеђени да ће сутра сви помријети! А има ли посљедица ако не вјерујемо пророчанству које је истинито? Нема, јер на ток таквих догађаја не можемо утицати. Значи, у овом случају, не вјеровати је мање ризичан избор.
          Пошто је вјеровање лажи овдје најгора варијанта, наше комбинације ћемо поредати по значају, од један до четири. Један је најпожељнија комбинација, а четири је најнепожељнија:
1. НЛ – невјеровање лажи,
2. НИ – невјеровање истини,
3. ВИ – вјеровање истини и
4. ВЛ – вјеровање лажи.
          Ову квадратну теорију поларних категорија можеш примијенити у многим случајевима и у некима би њихов редослијед био друкчији. Некад би вјеровање истини имало највећи значај, или би било једнако са невјеровањем лажи. Невјеровање истини и вјеровање лажи су у највећем броју случајева непожељне комбинације. Мој животни мото је да избјегнем вјеровање у лаж, кад год то могу. Ту долазимо до сазнања да је невјеровање мање ризично од вјеровања, што је и мене претворило у вјечитог скептика.
          Али није у свим случајевима тако. Као што знамо, вјера у добро нам даје већу наду, а невјера у Бога би нас дефинитивно увела у апокалиптично стање, стање хаоса и безнађа. Овдје вјера више користи, а невјера више боли.
          Зато, кад год се питаш да ли у нешто вјерујеш или не, прво се упитај шта ти та вјера, или невјера, може дати, а шта може одузети...ˮ
          – Да ли ти то вјерујеш у Бога? Има ли Бога?
          – Чек', чек', Стеване, поставио си ми два различита питања.
          – Зашто мислиш да су различита? Дјелују ми исто?
          – Нису исто. Прво питање је ствар осјећања, а друго је ствар доказивог знања.
          – И? – гледао га је збуњени Стеван, чекајући одговор.
          – На ово друго питање ти не могу одговорити јер одговор не знам, а на ово прво сам ти већ одговорио. У овом случају, моја квадратна теорија поларних категорија недвосмислено показује обрнут резултат од претходног, а он каже да је вјера много сигурнији и бољи избор од невјеровања.
          Тако је говорио Страле, добри Стеванов друг још из основне школе, у чију психу Стеван никако није могао да завири, нити да је потпуно дефинише, нити да открије шта се десило са оним генијалним ђаком који је већ тада прочитао више књига него сви остали ђаци заједно, и коме су сви, па и он, предвиђали велику интелектуалну будућност.
          А Стеван... он се данас није могао начудити изненадној Стралетовој разборитости и чврстом држању у реалности. А шта је било оног момента кад му се „Господ с небеса јавиоˮ? Који је од те двојице прави Страхиња, онај који лебди у облацима, или овај сад који чврсто стоји на земљи?


                                                      26

         И одједном, након тог посљедњег дијела разговора са Стралетом, он се сјети славе Светога Јована, најдраже славе из његових дјечачких дана. Дјед по мајци, кога је много волио и често посјећивао, некако свечано, с пуно духовног задовољства и у чврсто устаљеним ритуалима, славио је своју крсну славу, обично по цичи зими, мразу и сњежним наносима. У најжешће вријеме, када је невјера у Бога практично била наредба, своје се славе није одрицао.
         С некавим неописивим одушевљењем је Стеван кроз прозор старе сеоске ћерпичаре посматрао зимску идилу и долазак гостију. Кум је у оваквој прилици долазио веома свечано, омањим чезама монтираним на санке које је вукао поносити, окићени, и добро истимарени коњ Зекан. Куму се указивала велика част. Ватра је пуцкетала у пећи зиданој од глине, а добри стари мачак је дријемао на фуруни.
         Велики храстов сто се у овој гостинској соби протезао по земљаном поду прекривеном асуром од трске. На бијело окреченом зиду висила је слика Светог Јована, а испод ње кандило. Славска свијећа и жито лежаше на челу стола и само се чекало на кумов знак да се почне са окретањем колача... Те зиме 1973. године, стајаше Стеван у истој кући, у униформи војске чија идеологија је званично забрањивала промоцију вјере, у кући гдје је, као некад, с поново пробуђеним величанственим осјећањима која су га испуњавала радошћу сваког двадесетог јануара, опет дочекивао Јовањдан. Како је на славу сваки гост добродошао и за сваког су врата отворена, на славски ручак је долазио и друг Илија, комесар сеоског одјељења комунистичке партије. Иначе неписмен, али партији безрезервно одан, с партијских састанака је доносио и одређене идеолошке инструкције које је преносио народу и којих се стриктно придржавао.
         Кад је бака запалила тамјан и припремала колач за домаћина, Илија је изашао напоље да, као савјестан комуниста, не присуствује церемонији у којој тамјан мирише, а људи се крсте и Богу моле док се колач окреће. Стеван у униформи комунистичке војске остаде на свом мјесту, да учествује у светом ритуалу. Поче окретање колача, сви се крсте, па и он, сви изговарају оченаш, па и он. Петокраке на капи и дугмадима нису жива бића која би му то забрањивала. На тренутак уочи, Илија звирка кроз прозор и баш посматра шта он ради. Кад се колач сломио, очитала слава и домаћину честитало, сједоше да ручају. Улази и Илија. Сједа и он. Ваљда је био убијеђен да се слава слави ради јела и пића, а не ради светих обичаја и вјере у моћ и истину Божију. Гледаше га Илија упитно и пријекорно.
         – Не ваља ти, синовче, то што радиш. Брукаш ту петокраку коју су ти дали, а и оног стрица који је високо догурао. А знаш ли да су другови из органа безбиједности мене питали кад смо те слали у војну школу? Захваљујући мом добром мишљењу био си примљен. Петокрака и крштење, не иде то!
         – Ја сам ти, чика Илија, васпитан да поштујем обичаје у кући чији сам гост. Ако не бих могао да испоштујем славске обичаје, осјећао бих се као да не поштујем домаћина, па радије не бих ни дошао на славу.
         – Шта то, ти хоћеш рећи да није требало да ја свом комшији дођем на славу, а?!
         – То нисам рекао. Само кажем, ако смо на славу дошли из наклоности према домаћину, онда морамо респектовати комплетан обичај. То нема везе с вјеровањем, већ с поштовањем свечаности којој добровољно присуствујемо.
         Илији удари румен на чело и образе. Није навикао да му се у селу неко супротставља, а поготову балавац попут њега, који се из подераних гаћа нагло пресвукао у униформу која је имала да обавезује и покаже оно право комунистичко васпитање.
         Осјети дјед да ће бити невоље, па се умијеша.
         – Илија, молим те, слава ми је. Ти си старији човјек и од тебе зависи хоћемо ли је прославити у лијепом расположењу. А млађи ће имати прилику да науче све што треба да знају. Хајде, живјели, и добро ми дошао.
         Наточи му чашицу с ракијом и куцнуше се. Дјед је очигледно пронашао начин да заштити свечаност тренутка, јер се Илија након тога заиста препустио јелу и пићу. Уосталом, због тога је и дошао.
         Дјед намигну унуку. Кум благо климну главом. Гости упутише поглед одобравања. Осјећао је да је поступио онако како је морао и како му је савјест одређивала. Једино, обећао је себи, други пут на окретање славског колача неће ићи у униформи.
         Учили су и њега да Бога нема. Али и тад, када за Стралетову квадратну теорију поларних категорија није ни знао, инстинктивно ју је примјењивао. Осјећао је да и ту постоји комбинација која најмање боли, а и она која није фер...
         „Наивни смо ти миˮ, рећи ће му Страле много година касније, кад је чуо ову Стеванову причу, па ће наставити о проблему атеизма и комунизма. „Није ти то комунизам, мој Стеване. То је био титоизам, тоталитарна идеологија власти у служби западног капитала и западне вјере, чија суштина је био антисрбизам и антиправославље. Тито је, као католик и западни агент, подијелио земљу тако да Срби буду мањина свуда осим у Шумадији. То ти довољно говори о природи његовог покрета. А комунизам је једна дивна идеја без које човјечанство неће преживјети, јер ако се не догоди на вријеме и по Божијој вољи, смак свијета је неминован. Али титоизам је био сушта супротност и негација комунизма. Зато смо сад до гуше у живом блату, јер је титоизам био неискрен према идеји коју је заступао. Власт је била важна! Заборави на Илију. Илија је био искрен и одан тој идеји. Али он је неписмени сељак. Међутим, неискрени су били лидери те идеје, титоистичка елита. Њима је била важна власт, моћ и новац. Они, које називамо 'црвена буржоазија', разбили су Југославију, друже мој! Награбили су се новца и скривали га под јастуке. Јастуци и јоргани нису више могли да сву ту лову приме. Њихов властити систем им је постао претијесан. Морали су некако опет да опљачкају капитал који је већ једном био опљачкан – некад од 'класног непријатеља', а сада од друштвене заједнице. Требало је све то поново претворити у приватни капитал, али да они овог пута буду његови власници. Брзо су се одрекли Маркса и претворили у власнике капитала. Добили су га у бесцијење! Годинама га је наш народ стварао, а они су из тога црпли профит и склањали у тајне сефове, а онда га обезвређивали и уништавали, да би га на крају јефтино 'откупили'.
Наравно, нису то само Титови кадрови из кумровечке школе. Испливали су ту и разни криминалци из подземља, јер ови у Титовој власти и ови из подземља су увијек радили заједно и припремали се за 'дан Д', дан распада.
А атеизам, теизам, национализам, либерализам... ех, мој друже! То ти је само послужило као платформа на којој ће се људи посвађати како би се њима успјешније владало. Подијели па владај, зар не?
Видиш, та црвена буржоазија није могла друкчије преузети капитал осим да разбије систем, да разбије Југославију. У разбијеном систему – они су најјачи и најсналажљивији. Они су најближи ватри, најближи колачу. Они су ти који ће га први дијелити. Тамо гдје не владају закони, влада сила, моћ и новац. А прије свега – новац! Требало је, дакле, укинути законе које су некад сами донијели, а који су управо њима постали сметња. Кад укину закон који их спутава, сила постаје њихов тријумфални адут. Тако настаје рат...
         Оно што је Маркс назвао плутократијом – сада видимо на дјелу.
Е, сад, остаје једино питање зашто се све завршило против нас... православаца? Па видиш, управо тај атеизам је имао за циљ да се народ обезвјери, а након тога простор осваја она вјера која је најјача. Зашто католичка црква није имала проблема да функционише и у титоизму? Јеси ли се икад то питао? Размисли о томе гдје је новац. Ми нећемо доживјети да то видимо, али ти тврдим да се Ватикан неће смирити док не изађе на Црно море... Некад се то радило помоћу аустроугарских фаланги, па Хитлерових и Павелићевих, па 'меком силом', атеизмом и 'осмим офанзивама', па Туђмановим 'Олујама', па НАТО бомбама...
Илија ти је био поштен човјек, али то ти је примјер како се преко поштених људи остварују непоштени циљеви... преко поштених људи без много памети...
Вјеруј ми, стари мој, атеизам и титоизам су уништили лијевичарску идеју.ˮ
         Да, Страле је у посљедње вријеме знао да иступи и са овако радикалним мислима, кад се расап већ догодио и донио катастрофалне резултате. Мијешају се Стевану те његове мисли из блиске и давне прошлости. Не може више временски да их групише. Само зна да му се у оваквим тренуцима његов друг чинио при чистој памети, апсолутно свјестан оног што говори... А у то паклено вријеме, живио је у кућерку који прокишњава, често без хљеба и шоље млијека. Али, то је друга прича...
         Човјек је често у конфликту са самим собом. Велико је умијеће свој живот организовати тако да тај конфликт буде што мањи и што ријеђи, посебно да се након свега избјегну посљедице. А управо њих је тешко избјећи. Савјест и поштење прво морају да прођу кроз искушење губитника да би се посветили.
         Пред таквим унутрашњим конфликтом се нашао и пред сами ратни пакао, у сумрак босанскога мира, јануара деведесет друге. Партијска линија у ЈНА мобилише резервну бригаду, а команду је смјестила у сеоски дом, баш у Стеваново село. Србско село! Њега позваше у ту бригаду, ваљда да искористе његово познавање домаћег становништва за успјешнију мобилизацију и морални утицај.
         У команди бјеше само један муслиман. Сви остали Срби. Муслимани се углавном нису одазивали.
         Необичан формацијски састав ове бригаде био је у томе што је у њој постојало професионално мјесто партијског секретара, по утицају равно команданту бригаде. Подофицир, заставник Рајић, примао је плату за овај невојнички посао. Кажу да се својевремено веома истакао у формирању СК ПЈ на овим просторима, чиме му је указано повјерење да ову улогу у војсци обавља професионално. Формацијско мјесто је било предвиђено за капетана, па је заставнику веома импоновала позиција која његовом подофицирском чину даје официрски значај. Стари систем у ЈНА је код војних лица створио ту инертну навику да се више баве политиком него ратном вјештином, јер се кроз политику неописиво брзо градила каријера. А у овом времену распада, војни званичници су страховито губили компас и способност да се снађу у датом тренутку. Заједно са статусом и све слабијим избором и опадајућим утицајем, све више су губили и критеријуме. Тако је и овај заставник добио улогу да шири партијску идеологију братства и јединства, у држави која се распала по националним шавовима и националистичким интересима, а у бригади чији састав је бројао 1500 Срба и једног муслимана, резервног поручника Диздаревића.
         – Ма колико Диздаревић био одан југословенској идеји, мислим да у овом моменту не би требало да буде у овој команди. Из превентивних разлога би га требало помјерити негдје гдје је мање уочљив – рече Стеван и угрози своју позицију у овом необичном друштву.
         – Друже капетане, ја за Диздаревића сијечем десну руку, ако треба! – узјогуни се партијски секретар, заставник Рајић.
         Командант, потпуковник Маровић, послат је директно из бивше армијске централе СКЈ, сада преименованог у СК ПЈ, да ову бригаду формира са циљем сузбијања национализма на подручју сјевероисточне Босне. Наравно, овај циљ се није јавно саопштавао.
         На сеоском омладинском дому мјештани окачили србску заставу и заставу СДС. Партијски секретар, командант и његов замјеник Мандић прво су инсистирали да се стави и југословенска застава, она са петокраком, што је и урађено. Даље додворавање Диздаревићу је изискивало секретарево често инсистирање да се скину србска застава и застава СДС.
         Стеван се успротиви:
         – Знате шта, то би се веома негативно одразило на морал бораца и мјештана. Уосталом, сви борци већином и јесу мјештани овог и околних села. Скинемо ли заставе које су они поставили на свој друштвени објекат, тешко да ћемо од њих моћи очекивати да нас сматрају својом, народном војском.
         – А како би се понио према застави да си у муслиманском селу? – пита главни партијац подругљиво.
         – Исто. Поштовао бих заставу коју они имају на свом објекту. Само, волио бих да знам које би нас муслиманско село примило са добродошлицом. Они нас већ сад проглашавају окупаторском војском. Питамо ли се из ког разлога је команда одабрала своју локацију овдје, у србском селу, а не у неком муслиманском? Да ли се овдје осјећа безбједније и зашто? Алијини муслимани су се опредијелили за отцјепљење Босне и разбијање Југославије, па би можда овакав партијски утицај требало више ширити међу њима, зар не?
         Диздаревић је гледао у под и ћутао. Није се изјашњавао.
Рајић само што не експлодира од бијеса. Мандић Стевана свакако није подносио.
         – Зар вас није срамота да као школован официр овдје ширите национализам?! – бијеснио је и пјенио замјеник, како би по службеној дужности подржао команданта и секретара.
         – Као што знате, господине капетане, ја више нисам активни старјешина, а то значи да мој статус у овој бригади није професионалан и чисти је патриотски чин. Зато не прихватам никакве инсинуације на моје официрско школовање, а постулате истог нека примјењују они којима је то професија. Ја ту обавезу више немам.
         О, како се Стеван лијепо осјећао кад је са себе скинуо ту стегу која га је обавезивала да мисли туђом главом, а не својом. Напросто, осјетио се као кад се ронилац ослободи мрсилице у коју се упетљао на дну ријеке, па након 90 секунди коначно изрони на површину и пуним плућима удахне. Али, будућност ће му показати да ова његова „мрсилицаˮ памти и не одустаје. Она непрекидно вреба своју жртву, поготову ону која јој пркоси...
         Упорност партијског секретара, коме је и командант био јако привржен, изнудила је гласање. Командант је постројио све старјешине и војнике лоциране у овом сеоском дому.
         – Другови, сад одлучујемо да ли да се са дома скину српска застава и застава СДС. Ко је за то нека дигне руку.
         Командант први диже руку, па Диздаревић, па Мандић, а за њима и све старјешине, осим Стевана. Руке свих војника биле су спуштене.
         – А сад, нека подигну руке они који желе да све заставе остану гдје јесу.
         Сви војници подигоше руке. Стеван такође. Једини „изродˮ међу старјешинама бјеше он.
         Пред смирај дана, зове га командант. Друштво су му правили његов замјеник и партијски секретар.
         – Друже капетане, ваше услуге овој бригади више нису потребне. Раздужите оружје и опрему. Покупите своје личне ствари и смјеста напустите бригаду.
         У овом моменту је знао за Стралетову квадратну теорију, али је био увјерен да у конфликту са самим собом није имао никакво боље рјешење. Поступио је онако како је сматрао да је најправедније и најпоштеније. Да ли је био у праву, Бог ће га знати. Посљедице стижу касније, у облику казне или награде, свеједно.
         Покупио је своју опрему и отишао сеоским путићем који је кривудао кроз врбаке и губио се у мрклој ноћи. У даљини, негдје према Вуковару, бљештала је свјетлост попут муња и тутњале су артиљеријске гранате. Кроз душу је струјао мрак, језа и страхота рата који се очигледно ни овдје неће избјећи. Једни су ишли држави уз длаку и убрзано се наоружавали, јер су рат жељели и за њега се спремали, док су други оружје већ имали а нису знали шта ће с њим. Освијестиће се тек онда кад схвате да се друга страна већ наоружала и показује им да оружје служи за убијање...
         Сутрадан је из команде бригаде послат извјештај с лажним садржајем – да је Стеван дезертирао. Некако истовремено се разматрала његова кандидатура за референта у Министарству одбране. Незванично, преко познаника, јављено му је да је одбијен због „дезертерстваˮ из своје јединице.
         Кад је и на овом простору запуцало, Диздаревић је пребјегао у редове муслиманске војске која је себи присвојила право да се зове Армија БиХ. Командант Маровић и комесар Рајић преко ноћи су нагло нестали. Мајор Мандић се у новим приликама брзо снашао. Прихватио је нове политичке прилике и чињеницу да бригада постаје србска. Братство и јединство се више није имало коме доказивати, јер је Диздаревић, једини преостали аргумент постојања ове идеје, одлучио да и он од ње дигне руке и прикључи се „својимаˮ. Да ли случајно, или унапријед припреман, постао је командант једне елитне муслиманске јединице на тузланском ратишту. Стевану су опет упутили позив да се врати у бригаду. На томе је инсистирао нови командант, доскорашњи капетан прве класе, а сада мајор Мандић...
         Знао је да му с Мандићем неће бити лако. Тешке муке ће имати као његов потчињени. Сујетни људи не трпе да их вријеме демантује, али зато умију да се у сваком времену одрже у главној улози и у стању су да уништавају сваког коме је вријеме потврдило да је био у праву. Јер, у овом рату, бити у праву није значило и побиједити, нити је бити у криву значило изгубити.
         А шта је пораз и побједа, то ће само Бог знати! Јер, некад се чини да си поражен кад си побиједио, а некад да си побиједио кад си поражен.
         Стеван не хтједе у јединицу у којој је био лажно оптужен и због чега је изгубио атрактивно мјесто у Министарству. Та чињеница је ипак била јак аргумент који су нови владари уважили, па му додијелише распоред на још необичнијем дијелу фронта – у јединицу супротног политичког предзанака, гдје нешколовани људи преко ноћи постају команданти с високим чиновима, а понеки школован официр може да се деградира чак и до позиције обичног војника ...
         Ниједан систем не воли непокорне. Велика је разлика између дисциплине и покорности. Дисциплина је понашати се у интересу главног циља и у оквиру постојећих правила, а покорност је слиједити надређеног чак и онда кад игнорише правила, одустаје од главног циља, срља у глупост или врши издају. А Стеван се, богме, нашао у систему који није дефинисао ни своје циљеве, нити је формирао јасна правила. Правила и циљеве је, по властитом нахођењу, одређивао сваки појединац коме се додијели власт.
         Систем кажњава сваку непослушност, без обзира којој страни си био непослушан. Јер моћне политичке стране су само наизглед супротстављене, али у суштини, оне раде заједно – једни другима дисциплинују оне који су непослушни... Пркосне не воли ниједан врх пирамиде, независно од тога којој пирамиди су пркосили...

                                                   
27

А ни ја ти, земљаче, с Мандићем не имадох среће. Стеван због једног, а ја због другог разлога. Али коријени сваког опстанка мог лежали су у стрпљењу. Стрпљењем сам побиједио све душмане моје, јер њих је прегазило вријеме. Све њихове привремене побједе и материјална добра постали су ништавни пред истином и правдом, које у простор свих догађаја улазе посљедње, на леђима времена. А њих је дочекао само онај ко се снабдјео оружјем стрпљења.
Из пораза својих сам излазио као побједник јер сам на њима учио. Године проведене на узалудном послу, нису биле узалудне. Из њих сам пуно сазнао и, наоружан новим искуством, крчио пут ка новом циљу, за који прије нисам ни знао да је мој.
Душмане моје, зачаурене у љуштуру материјалног добитка и опијене тренутном побједом, други противник је дотукао. Моје је било само да чекам.
А Господ ми у томе не би помогао да на мојој страни није била истина.
Постоје људи који се снађу у сваком систему, и у сваком су први, ма колико не радили право. Моји цимери и ја се не снађосмо ни у једном поретку, а Бог ми је свједок да не радисмо криво, или то бар не жељесмо. Опет ме Стралетова квадратна теорија подсјети да постоје успјешни и неуспјешни појединци у успјешним и неуспјешним системима. Али ствар није у томе да ли је појединац успјешан или неуспјешан, него да ли је успјешан његов систем. Колико је пред Богом оправдан успјех појединца у неуспјешном поретку? Да ли је неуспјешан поредак разлог за моралну сатисфакцију онима који у њему нису успјели? У губитничком систему, залудно је бити у праву! Генерал је истински побједник само у побједничкој војсци. Али овај рат нам показа да је лични успјех дио човјековог менталитета и друштвеног положаја, при чему уопште не мора да зависи од његових резултата, нити од судбине која задеси његов систем.
         Међутим, шта је заиста успјех? Можда је успјех само онај мир који осјетимо у себи? Чиста савјест... да, тако се то зове. И није ли Свевишњи једини меродаван да о томе суди? Можда ћемо величину својег успјеха спознати тек онда кад пред Њега дођемо да Му положимо рачуне? А сваком бих, роде мој, препоручио да пред Њега иде чистих рачуна и никако друкчије!



                                         28

Огорчен на све и сваког, Стеван се фокусирао на само један циљ – да у овом лудилу сачува и прехрани своју породицу. Издаја и распад заједничке државе, као и издаја општих људских вриједности, толико су га депримирали да се све више затварао у себе и у оквире своје националне свијести. Овом другом је приступао са амбивалентним осјећањима, јер је реторика националног романтизма и у његовом народу све више показивала оно своје ружно лице. Сви медиокритети и скоројевићи су се надвикивали не би ли том виком доказали своје национално родољубље, а тиме уграбили и понеку полугу моћи, до које се тих година долазило пречицом – мимо школе, струке, знања и угледа. Довољно је било да си у свом националном „родољубљуˮ грлатији од осталих.
С обзиром на то да је ту појаву неконтролисаног националног романтизма већ осјетио код других народа, на путевима од Пивке до Сарајева, могао је с лакоћом да је препозна и у свом народу – ниче и шири се попут вишекраке хоботнице. Пружа пипке и мота се око врата сваком поштеном човјеку. Гуши га и стеже до те мјере да више и не види излаз из тог чврстог загрљаја. Такво гушење је осјећао и он. Тог момента никоме није припадао, а на несрећу, у тим временима се није могло преживјети без припадности. Кад је заједничка државна идеја издана од свих народа, припадност свом народу је остао логичан избор, али како припадати новоствореној уличарској елити са чијим примитивним вриједностима се његов поглед на свијет никако није уклапао?
„Међу ове људе треба ући. Треба их оплеменити. У противном, десиће нам се као код Домановићевог вође – водиће нас слијепциˮ.
Размишљајући на тај начин, а истовремено свјестан да је и он у таквој ситуацији, да до неке позиције, попут осталих, мора доћи пречицом, укључио се у политичку странку сумњивог морала и карактера. Вјеровао је ипак да ће он то све „оплеменитиˮ изнутра.
Апсурдно је ипак било то да се једне хоботнице некако ослободио, а сад добровољно упада у раље друге, потпуно супротне по карактеру. Да ли га то тјера нагон за преживљавањем или искрено увјерење да и најпокваренију средину можеш поправити ако у њу убациш зрно разума?
И ето, да би преживјео, нашао се у канцеларији, с вратима до улице, поред Центра за избјеглице. Додијелили су му раскошну фотељу, најмодернији канцеларијски сто, телефон и факс. Задатак – да тумачи политику Странке, региструје њене нове чланове, пише дописе, документе и прогласе.
Врло брзо ће се увјерити да се у бјесомучној борби за власт и моћ поквареност не може оплеменити тако што јој додајеш квалитетно зрно разума. Напротив! Догађа се обрнут процес – и племенита сорта мора да се квари. Он то себи није могао допустити, тако да ће ову епизодну улогу врло брзо да напусти.
Ипак, један догађај, током тог његовог епизодног посла у политичкој странци, утиснуће му још један ожиљак животне неугодности која остаје да се памти.
Тог дана, нагрну свијет у Центар за избјеглице. Униформисани људи. Припадници ЈНА, с војском се повлаче из дијелова Југославије у којима више нису били добродошли. Траже смјештај. Међу њима, Стеван угледа познато лице, старјешину Винчетића, сад већ потпуковника. Официр сиједе косе, измореног и тужног израза лица, чека у реду за помоћ...
Поштен је то човјек, помисли Бокић. Иначе, не би сад чекао у том реду. Они други су се снашли на друкчији начин.
Правио се да не препознаје свог старјешину са Мојмиловог брда, оног што је надахнуто причао о сарајевској олимпијади и потреби да чувамо братство, јединство и безбједност наше земље. Неугодно му је било да му се јави и било шта каже. Није то због садашњег ангажмана у политичкој странци националног карактера, него више због чињенице да је овај поштени старјешина остао у свом покрету до краја, и пропадао заједно с њим, док се Бокић на неки начин осјећао његовим издајником. Кошуља старог система му је била тијесна, а кошуља новог му је још тјешња. Осјећао се да не припада ниједном, а то је баш тежак осјећај, некако као кад си усамљена гуска, залутала у магли...
Често се сам себи правдао да је у немогућим околностима и најчаснија мисија узалудна. Кад наслутиш распад система коме си подређен, онда одговорност сносиш само пред самим собом. А то је и жива истина: највећа човјекова одговорност је одговорност према самом себи. А да ли би такво образложење имало смисла пред старјешином Винчетићем? Да ли би он то разумјео? Тешко!
Па шта би му онда могао рећи и кад би му се јавио? Ништа. Свака ријеч би била бесмислена, као што би било бесмислено да му сад приговори за онај распоред: „Господине потпуковниче, да ме на завршетку школовања не бацисте у Пивку, да ми додијелисте бар један од она три гарнизона за којима сам изразио жељу, да ме остависте бар у појасу дринског водотока, можда се и не бих тако журио да напустим наше редове.ˮ Јер он, Бокић, зна да ни то не би била истина. Истина је само једна: упркос својој стаситости, он није био човјек војничког кова.
Потпуковник Винчетић се све чешће обазирао према Бокићу. Очигледно га је препознао и чекао тренутак да и Стеван препозна њега. Овај је пак сједио у канцеларији и правио се да телефонира. У једном моменту, Винчетић прилази његовим вратима и пита:
– Извините, је ли овдје Центар за избјеглице?
– Не, није овдје. Идите на та сљедећа врата – показа му Стеван прстом на сљедећи улаз, правећи се и даље да га не препознаје.
Потпуковник Винчетић је још неко вријеме гледао у њега збуњено. Вјероватно се питао како то да га његов бивши питомац не препознаје, или пак ни он сам није био сасвим сигуран да ли је то Бокић или не...
Стеван се, истина, зарекао да неће бити у контакту ни са ким из бишег система коме је припадао, осим с најдражим личним пријатељима. Иако му нико није лично крив за било шта, он је некакво своје огорчење градио према том систему генерално. Али није ријеч о томе да му он нешто много замјера. Скоро да му не замјера ништа, осим једне крупне и неопростиве чињенице – тај систем је сам собом урушавао вриједности које је пропагирао, а није био у стању да сачува државу коју је по задатку морао, а коју је и Бокић волио. На крају крајева, није ни њега сачувао у својим редовима. Стеван се тиме осјећао некако вишеструко преварен, а у тим турбулентим догађајима и лично изгубљен. Јер, заправо, мучи га чињеница да је он тај систем својом вољом напустио, тако да нема право да му приговара пораз, а са друге стране је свјестан да би пораз услиједио и да је у њему остао. Систем који тежи ентропији, који се истрошио и изгубио све своје адуте, чију су кохезиону силу уништили најодговорнији појединци на врху – не могу сачувати ни најоданији појединци на његовом дну.
          Наједном схвати да је и потпуковник Винчетић, као и он, био само немоћан појединац и жртва система у пропадању. Нема међу њима двојицом разлике! И зато се нагло, покајнички, тргао и погледао према Центру за избјеглице. Излетио је напоље из канцеларије да потражи свог некадашњег старјешину, али било је касно. Потпуковник Винчетић се негдје већ изгубио   


                                                29

Опет се нашао на фронту. Линија ослабљена. Јединице на фронту се све теже попуњавају. Корупција завладала до те мјере да су се ослобађали обавезе сви који су имали новца да то плате. Борба за „донатореˮ је попримила размјере тихог рата између војних и цивилних власти. Истовремено, предузимале су се све оштрије мјере да се на ратиште пошаље свака мушка глава која није имала чиме да себе откупи. Приликом сваке нове смјене, Бокић је своју јединицу затицао десетковану. Из више команде су му само стизала рјешења: тај и тај се ослобађа војне и пребацује на радну обавезу. Борцима је било тешко објаснити зашто их је на фронту све мање, због чега се на присутне ратнике пребацује све већи и већи терет који је некад дијељен с онима који су сад ослобођени ратишта, због чега је линија одбране по једном борцу постајала све већа и већа, зашто се боравци на фронту све више продужавају а одмори скраћују, и много тога још.
Обилази он тако све своје ровове и размишља како бранити исте положаје са смањеним саставом, кад на пропланку угледа једну групу „четникаˮ. Били су то добровољци који су дошли да припомогну током ове смјене. Окупио их неки Софреније, старији човјек, шаљивџија, прича им штосеве а они се преврћу од смијеха. Бокић одшета до њих да види о чему се ради, а Софреније управо завршава рецитовање љубавног писма које му је у војску слала нека популарна тв спикерка. Цијело писмо од два листа је знао напамет. Ово друштво је неколико пута инсистирало да га поново рецитује и он је понављао без грешке, не изостављајући ни једну једину ријеч. Тако их је увјерио да је писмо ипак постојало. А онда је наставио причу о новој авантури:
– Ја вам, браћо, нисам Софреније. Ја сам Ромео.
– Ма дај, Софреније, не лажи. У селу те сви знају као Софренија – повикаше они који га боље познају.
– Хајде да се кладимо – понуди Софреније изазов цијелом друштву и паде опклада.
Софреније, лагано, ријеч по ријеч, исприча како је радио као таксиста који је често возио клијенте из љубљанске околине до аеродрома. Али, једног дана му је клијент била нико други до кћерка директора аеродрома. Ишла је на пут који ће трајати неколико седмица. Кад је изашла из куће, нашег таксисту је одушевила њена љепота. Пришла му је и представила се:
– Ја сам Јулија.
– Ја сам Ромео – одговори јој Софреније без размишљања.
Јулија му, наравно, није повјеровала. Насмијала се и похвалила његову шалу, али је и даље тражила његово право име. Он јој је обећао да ће јој доказати да се тако зове, уколико пристане да с њим изађе на вечеру кад се врати с пута. Пристала је. Софреније је одмах отишао у станицу милиције и поднио захтјев за промјену имена. Кад су му у милицији одобрили ту промјену и издали нову личну карту, бивши Софреније, а сада Ромео, са својим новим документом нестрпљиво је чекао Јулијин повратак. Коначно јој је показао своју личну карту и доказао јој како се зове. Бар тако је он тврдио овој групи својих слушалаца. По његовој причи, са Јулијом је пала вечера, и још много тога што је само Софренијева машта могла да дочара овом веселом друштву.
Присутни му и даље нису вјеровали, а један младић му је чак и добацио:
– Ма хајде, не лажи, видиш какав си смотан, једва држиш пушку на рамену, а камо ли да мазнеш такву рибу!
– Ко, ја једва држим пушку!? Хајде ти, клинац један, да ову пивску флашу ставимо на онај кораћ и да је гађамо. Ти је гађај са десет метака и нећеш је погодити, а ја ћу је оборити са првим метком!
И поставише боцу на један кораћ, удаљен око двјеста метара.
Бокић је размишљао да ли сад да прекине ову забаву, јер кад чују пуцњаву, ови са непријатељске стране би могли врло лако да упуте покоју гранату на то мјесто. Ипак, ово и није први пут да различите „паравојне формацијеˮ, привремено придодате редовним јединицама, без посљедица шенлуче у близини бојишта, па ће ваљда тако бити и овог пута. Радозналост му није дала мира, јер је хтио да види како ће се завршити то „стрељачко такмичењеˮ.
Младунац је истрошио свих десет метака, а боца је остала нетакнута.
Софреније је заиста изгледао некако смотано. Док су се сви они обукли у модерне шарене униформе, Софреније је носио стари војнички шињел чији су му рукави били предугачки да су прекривали шаке, а рамена су висила тако да би тај шињел сигурно могао да прими двојицу таквих. Чим проговори, одмах се видјело да му недостају два предња зуба, због чега је и сугласник „сˮ теже изговарао, па је тако изгледао још смјешнији. А ако би се узело у обзир да је напустио солидан посао у Словенији да би се придружио овој ратничкој формацији, мишљења о њему би свакако била двојака – од оних који би цијенили његово родољубље, до оних који би сматрали да му сигурно недостају неке вијуге у глави.
Коначно, лаганим покретима је засукао те дугачке рукаве, а онда узе пушку у положај за гађање, не користећи никакав наслон. По заузетом ставу и начину на који је држао пушку, Бокић је одмах схватио да је Софреније негдје био спортски стријелац. Ипак, флаша је мала а даљина велика, тако да ни он није вјеровао да ће овај педесетогодишњак успјети да је погоди из стојећег става без наслона. Али, Софреније повуче окидач и флаша се распрши у парампарчад.
Међу четницима прво настаде мук и запрепаштење, а онда понеко кроз шапат изусти оно „Уф, јеботе!ˮ. Младунац не хтједе да му призна ову часну побједу већ рече:
– Е, ово ти је чиста случајност...
- Хајде, постави другу флашу на исто мјесто и уложи 100 марака, а ја ћу петсто! Ако погодим из прве, марке су моје, ако промашим, марке су твоје – одбрецну се Софреније на њега, љутито и изазовно.
Младунац не имаде 100 марака, али други не хтједоше да пропусте забаву. Некако скупише потребан новац и опклада је опет пала. Софреније на исти начин, из стојећег става, без наслона, умјесто кога је послужило стручно ослањање лакта лијеве руке на лијеву страну грудног коша, узе пушку у положај за гађање и истури лијеву ногу напријед како би обезбиједио стабилност тијела, па опали. Међу присутнима поново завлада исти мук. Флаша се опет распрши у комаде.
Ово је изгледало невјероватно чак и за стручног војника какав је Бокић.
Четници су схватили да Софреније није неко коме се ово догађа случајно и да прилично стоји иза својих ријечи, али је остао још један детаљ да би се то до краја потврдило. Остао је детаљ с причом о Ромеу.

Стари шерет је онако враголасто шетао око групе, правећи се наивно важан и глумећи намјеру да се удаљи, али су сви у групи наједном хорски узвикнули:

– Хеј, чек', чек', ти нама још не доказа да си Ромео!

А он ти лагано извади личну карту испод унутрашњег џепа војничке блузе, а на документу је писало: Софренић Ромео. На слици он, Софреније, главом и брадом, само знатно млађи.

„Е, овај је с Јулијом био бољи мајстор него ја са Селмомˮ, помисли Бокић и лагано се удаљи према рововима својих бораца. Ови четници су му донекле и добро дошли да мало разбију монотонију сталног осматрања и ишчекивања непријатаља, а и борци би требало да се осјећају сигурнијима кад знају да у блиској позадини имају појачање, ако затреба.

Али, коме год рову приђе, војници се нешто домунђавају, а пред њим истичу отворено незадовољство политиком више команде и цивилних власти.

– Знаш шта, Бокићу, овако се више не може – иступи најхрабрији међу њима, неки бивши синдикалац – и ми морамо ступити у штрајк да коначно неког натјерамо да размишља о нашим проблемима. Не можемо, човјече, више дозволити да нам одузимају борце ради неких тобожњих радних обавеза и донаторства. Па остала нас је шака јада да чува исту линију као кад смо били у пуном саставу. Некад су се три чете смјењивале на овом положају, а сад имамо непуне двије. Одморе су нам скратили а боравак на линији продужили. Усјеви су нам остали необрани. Па имамо и ми душу, мајку му!

Бокић ово све слуша и признаје да су у праву, али он нема и не смије да на то даје било какав одговор. А подржао би их. И он би радо штрајковао.
Борци примијетише да се он, као њихов командир, с њима слаже, па одлучише да му све открију. Открили су му цијели план. Договорили су се са борцима чете коју треба да смијене у следећој тури да остану на линији све док Бокићева чета протестује испред више команде, у касарни далеко од фронта. Од Бокића су затражили да током протеста вишој команди саопшти њихове захтјеве. Тако је и било. Док су борци штрајковали, Бокић је на састанку изнио све детаље и захтјеве које су пред њега поставили. Поставио се као неко ко није део протеста него као старјешина који, по службеној дужности, само преноси захтјеве својих бораца. Међутим, Бокићев наступ се генералима није свидио. Посумњали су да он стоји иза „побунеˮ. Зато је морао да буде опрезан и да се дистанцира од бораца, јер се већ сумњало да им он даје упутства како да наступају. А „синдикалацˮ се прилично повукао у задње редове. Уочио је Стеван и да се неки борци полако разилазе, неки улазе у возила са официрима безбједности и генералима. Потенцијални доушници! Неки већ пију и неопрезно лупају глупости које могу да офирају цијелу ствар. Неки пак држе говоре који немају везе са циљевима протеста, но истичу некакве своје тобожње „везе у Београдуˮ и себе и личне карактеристике у први план (вјеровало се да Београд и даље има утицај на војно руководство западно од Дрине). Већ је схватио да су штрајкачи разбијени и да је само питање времена када ће се штрајк угасити. Команда тактичке групе се послужила провидним триком: борци да се разиђу кућама а команда ће размотрити њихове захтјеве. Пошто се већина већ и разишла, остатак људства, уморан од штрајка, ово је једва дочекао. Бокић је већ предвидио шта ће се догодити и психички се спремао за властиту одбрану; протест је пропао, а сад слиједе хапшења. Хапшења се најлакше обављају кад се штрајкачи растуре и нађу појединачно по својим кућама. Тако се и десило. Бројне патроле војне полиције су кренуле на задатак. Генерали су прву патролу послали по Бокића, који је исте ноћи завршио у војном затвору. Убрзо затим, у затвор су стизали и они најгрлатији. Синдикалац је био непримјетан, па је његово хапшење изостало. На крају, чета је скупљена и по казни послата да на фронту одради дуплу смјену. Истрага против Бокића није дала опипљиве доказе који би га оптужили да је био вођа побуне. Свим старјешинама из виших команди који су га ислеђивали Бокић је јасно и без икаквог устручавања говорио оно што и јесте његова дужност:

– Ја нисам био учесник њиховог протеста, али сам као њихов командир био дужан да вам изнесем стање у својој јединици и пренесем њихове захтјеве, а и своје мишљење због чега је до таквог стања дошло. Господо старјешине, ја сам само обављао своју дужност, а кад би се ово опет поновило, ја бих је обављао на исти начин. Не негирам своју неспособност да одржавам дисциплину у овој чети, а рекао сам вам који су, по мом мишљењу, узроци те недисциплине. Ви свакако имате неколико рјешења, а једно од њих је и да ме смијените, што бих ја без оклијевања прихватио.

Његове амбиције у војној каријери су биле завршене онда кад је у Пивки, још у временима мира и релативно добре ситуације, одлучио да се демобилише. Кад му напредовање није требало у миру, поготову му не треба сада у рату. Он је у дубини своје душе знао само једно: желио је да се рат што прије заврши.

Генералски кор није могао да нађе опипљиве доказе Стеванове кривице. Након четири дана затвора и још неколико дана испитивања, по казни или не, пребачен је на друго ратиште. Он је то доживио као казну, па се према новој улози тако и поставио. Стриц, генерал Бокић, није се мијешао у овај случај.





                         
                     


                                                             
                                              


За наставак романа, кликните на овај линк:  
https://tinyurl.com/arapkinjaicimeri26